Антонија Еинфалт, Леополдина (Еинфалт) Настић и Леа (Настић) Будинчић васпитачице су које више од пола вијека у Требињу његују овај чудесан позив, али сасвим спонтано, и традицију као три генерације жена из једног породичног низа. На свој начин другачије, а по једном исте – љубави као водиљи до сваког дјечијег срца.
Леополдина и Леа, мајка и кћерка, васпитачице које се памте
Учитељица Леополдина провела је 40 година у Јавној установи за одгој дјеце „Наша радост“ Требиње и извела 22 генерације малишана. Многи, а посебно они који су уз њу стасавали, касније одрасли људи искључиво су тражили да баш она учи и њихову дјецу, одајући јој тим гестом заслужено поштовање. Више него довољан аргумент да укаже колико тога је ова васпитачица уткала у свако, како воли да каже, своје дијете.
Разговор снимамо у стану Леополдининих родитеља, у насељу Брегови, у једној од зграда војних лица, што је и њен отац био. Мјесту одакле се нит васпитавања дјеце зачела још 1959. године када је, како нас упознаје, ту њена мајка чувала дјецу. Прво од комшиница, а потом и из града.
„У то вријеме жене војних лица су се у Требињу запошљавале. Нису имале гдје са дјецом, мама би их причувала и тако је кренуло. Поред брата и двије сестре, расла сам окружена са много дјеце и нико ником није сметао. Све смо их доживљавали и звали нашом дјецом, тако су говорили наши родитељи. Чак се и тата укључивао у одгој, посебно кад су у питању били дјечаци. Ако не би хтјели да остану, повео би их у шетњу, причао са њима и затим су обожавали да долазе. Знало је бити скоро двадесеторо дјеце одједном, сви различитих узраста“, са пуно емоција препричава Леополдина своја најранија искуства васпитача.
Прослава рођендана, 1977. година, Леополдина са мајком Антонијом и дјецом коју је чувала
Како нам каже, у то вријеме у Требињу, осим њене мајке Антоније, како су је чешће звали Тонка, ниједна друга жена није чувала толико дјеце заједно. Иако се није образовала за васпитача, о сваком дјетету бринула је пажљиво и са љубављу.
„Знало се дешавати да немамо више мјеста да примимо нове, па би мама гледала чим неко дијете оде да одмах прихвата друге. Кад смо ми одрасли она је код појединих породица радила као дадиља у њиховим кућама. Гледајући мајку како из чисте љубави подиже свако дијете и помажући јој, то се пренијело и на мене. Касније је и моја сестра у Београду, такође чувала дјецу, а радо су прискакали и мој син и брат и друга сестра, док је моја Леа још са мном у стомаку кренула у вртић и одувијек била окружена дјечијом грајом“, весело нам прича ова васпитачица, посебног жара у очима, која са скоро 70 година и сада изгледа невјероватно младолико.
Разлог нам је јасан, а потврђује га и она сама констатацијом да су је дјеца одржала. Јер, и након што се пензионисала радила је у једном приватном вртићу, док се није посветила чувању трећег унучета, кћеркиног сина.
Схвативши већ врло млада да је рад са дјецом покреће и оплемењује, након требињске гимназије није имала дилему шта ће студирати. Одабрала је Педагошку академију у Дубровнику. Почела је да ради 1975. са 23 године, закорачивши у чаробан свијет дјечије маште. Тамо гдје као да није одлазила на посао већ у бајковит предио, њеном бићу одвећ близак и драг.
„Први улазак међу групу и сада памтим. Непозната дјеца мени, непозната ја њима. Не знам ко је био више збуњен. Размишљам како да им приђем. Сјетила сам се своје мајке, помиловала прво свако дијете, представила се, запјевали смо пјесмицу и тако сам почела. Сама сам била од старта. Та прва генерација били су средња и предшколска група заједно, скоро тридесеторо дјеце, какве су нам групе и иначе биле. Знам гдје је скоро свако од њих данас, са многима сам у контакту, увијек се поздравимо, јаве ми се, а многи ми честитају Божић, славу, Нову годину, све“, радосно нам прича ова изузетна жена и васпитачица, коју сваки њен некадашњи малишан и данас обавезно спомене са осмијехом и њежношћу.
И сада чува све слике са сваком својом групом, од прве до посљедње генерације. Уоквирене стоје на почасном мјесту у њеном стану. За све године дружења са свим дивним малим људима са којима је створила успомене за незаборав, никада није доживјела да неко није хтио да остане у њеној групи. И нема ту неке велике филозофије. Разлог је једноставан – љубав према дјеци и послу којим се бавила.
„Пресудна је љубав, начин на који се обраћате дјеци, како им приступате, да ли их уважавате, колико пажње сваком од њих пружате. Тачно је да имам ауторитет јер ред се мора знати, али када се дјеца осјете вољеним, онда ауторитет није ништа страшно. Најосновније ми је увијек било да им изградим самосталност јер им је све друго џаба. Увијек сам их водила у шетње и свему их учила из природе, прва сам унијела у вртић слова, сматрала сам да то треба предшколцима“.
Поред љубави према дјеци, васпитач мора бити и креативан, а тада, када је мало шта било доступно, сјећа се, за домишљатост су се саме довијале.
„Радила је требињска 'Штампарија' у коју смо одлазиле, узимале папире, дјеци бисмо дале маказе, чачкалице, картоне све што смо имале да стварају шта хоће. Од чепова смо правили аутиће, од воћа животињице, украшавали честитке свим и свачим. Увијек сам највише вољела кад дијете нешто само направи и награђивала труд. За Бадњи дан уносили смо сијено, за Васкрс бојили јаја. Уживала сам у дјечијој машти! Све сам са њима радила полако, никада никоме нисам рекла да му нешто не ваља. Сви су различити и из сваког је требало извући теланат. Препознавала сам у дјетету шта му одговара. Вољела сам и што су увијек имали нека питања, због чега сам се изнова усавршавала“.
За цијели радни вијек Леополдина је приредила и много приредби. Сваке године одржавале су се јесења, прољетна, завршна свечаност, затим новогодишња, Дани екологије, Дан планете, Цвјетни караван, маскенбали, а у вријеме бивше Југославије било их је прегршт. Као васпитачица све би осмислила сама и то обавезно да буде другачије, јер са дјецом и за дјецу, каже нам, никада јој ништа није било тешко.
„У оно вријеме када смо имали много мање него сада и дјеца и ми били смо задовољнији. Развијала се креативност, од свега смо смишљали приче. Да могу све изнова и хиљаду пута да се родим, опет бих изабрала овај позив, волим дјецу и радила сам срцем цијели свој радни вијек!“
И као што је Леополдина кренула стопама своје мајке, истим путем сада иде и њена кћерка Леа, трећа која је наставила овај чаробан низ. Попут мајке, ради у вртићу „Наша радост“ Требиње четврту годину, гдје је одавно била задужена и за „Малу школу“ за дјецу предшколског узраста. Претходно је била запослена у приватном вртићу, али оно што је повезује са мамом и баком, поред љубави према дјеци јесте и вјечита окруженост малишанима.
„Откад знам за себе чувала сам нечије дијете из комшилука. Прије него што сам уписала Педагошки факултет у Бањалуци, смјер предшколско васпитање и образовање, чувала сам у Београду дјецу свог брата и рођака. На студије сам отишла, а никоме ништа нисам рекла. Положила сам пријемни испит и тек онда родитеље и бабу обавијестила да ће у породици добити још једног васпитача. Била сам пресрећна када сам донијела ту одлуку. Просто, увијек сам вољела дјецу и та љубав је превагнула“.
Леин пано са успоменама, фотографије, поруке, цртежи њених малишана из вртића
Леа сада води средњу групу дјеце узраста од четири до пет година. Обожава сваки радни дан, прилику када ће дочекати све своје другаре и са њима подијелити најљепше тренутке.
„Мене овај посао испуњава! Сада имам и своје дијете и рекла бих да још више осјећам све малишане које учим. Много тога памтим и са маминог посла, често сам знала доћи код ње и сјећам се како је она радила. Али данас је много другачије, све је доступно, а прије је требало бити много маштовитији. Мајка би свашта остављала да нешто прави дјеци, а сада се све може купити готово. Управо због тога данас је много теже забавити дјецу. Коју год тему да радимо морамо добро обратити пажњу колико су у то дјеца упућена да им не би било досадно“.
А оно што се није промијенило јесу управо дјеца. Њихова искреност, радост, доброта и чистота душе и сада су исти као и увијек. Жеља за игром и маштовитост и те како су велика. Зато је радити са њима, каже нам Леа, привилегија. Предано се посветити дјеци и бити ту за њих учила је од најбољих, маме и баке, па се једног од многих савјета држи сваког дана када уђе међу групу.
„Мама ми је рекла да све радим полако и да свако дијете гледам као да је моје па ће ми бити лако. И заиста је тако. Опет да се вратим исто бих бирала и себе не видим у неком другом послу. Дјеца орасположе, насмију, кад схватите да вас воле и кад та љубав превлада то се ни са чим не може мјерити! Од дјеце можемо много и да научимо, а најљепше се дружити с њима јер су искрени и неискварени. Кад ми притрче у загрљај то ми испуни срце! У групи имам тридесеторо дјеце и одушевљена сам сваким појединачно. Као што мама каже – најважније је да дјеца оду здрава и задовољна кући и да свако добије исту пажњу – тога се придржавам“.
И тако, попут бисера педантно нанизаних на огрлици, ниже се и прича о ове три изузетне даме. Оне које тако суптилно остављају неизбрисив траг на прве дане дјетињства безбројних малишана. Које красе благи осмијех, поглед пун разумијевања и чистота срца и душе. Које знају да је свако дијете прича за себе, а да је те танане странице важно испунити њежним словима љубави!
ИМА ЛИ ПУЖ РОГОВЕ?
„Једном ме пита дијете: Има ли пуж рогове? Кажем: Не знам. – Како учитељице не знаш? – Лијепо, не знам, а што, би ли ти видио пужа? – Би! Рекох: Е хајмо се обући и идемо у виноград да га тражимо! Отишли смо и нашли пужа. Питам: Има ли рогове? – Има! И то је запамтио. Трудила сам се да са дјецом причам о свему, телевизор палила ријетко, само ако смо обрађивали неку тему. Пуштала сам њиховој машти на вољу, спуштала се с њима низ тобоган, дозвољавала им да уживају у игри, нисам викала него увијек све лијепо, другачије не може“, каже учитељица Леополдина.
КУЋА ПУНА УСПОМЕНА
Само дио успомена учитељице Леополдине које је стварала четири деценије кроз рад у вртићу
„Памтим свако дијете и свако и сада препознам. Сретнем момка испред киоска недавно, кад он пита: Учитељице Леополдина ви мене не препознајете? – Јеси ли сједио у том реду са тим другом и дошао ми у другом полугодишту? Стао па ме гледа: То ви стварно знате? – Наравно да знам! Свих их се сјећам. Памтим и многе љубави из вртићких дана. Моја дјеца многима су и кумовали, са многима су пријатељи. Чувам све фотографије, честитке, много писама захвалности од родитеља. Моји укућани увијек су говорили: Некоме шпајз служи за зимницу а теби мајко за успомене“, смијући се прича ова предивна васпитачица.
ЗАПИС ИЗ ЛЕИНИХ СЈЕЋАЊА
„Мама је стално носила посао кући. За Нову годину сви се спремају шта ће обући, гдје ће ићи, а она сједи, штрицка и прави украсе за дјецу. Говорила сам јој да то никад не бих могла радити, а она би рекла – Само ти свој посао. И кад сам уписала студије, сви су ми говорили ако будеш као мама биће супер, на шта сам одговарала да нећу бити иста као она. За дјецу имам љубави, али волим и друге ствари. Мама је, ипак, јединствена, непоновљива!“
