srednjoskolski centar.JPG (193 KB)

Након једне деценије усмјереног средњошколског образовања, године 1991. поново се отварају самосталне гимназије. Тада Одлуком ЦО Требиње о оснивању почиње са радом Гимназија „Јован Дучић“ или како Требињци воле да кажу „обновљена“ Гимназија.

Први директор Гимназије „Јован Дучић“ био је Миленко Пињо Милинић, који је трагично страдао те је на његово мјесто, 1996. године, дошао Душан Ковачевић. Нажалост и Душан Ковачевић је недавно преминуо, а био је директор десетак година. Оба професора, односно директора, по сјећању њихових колега, карактерисала је огромна пожртвованост у раду и посвећеност самој гимназији.

Школске 2005/2006. године за директора Гимназије постављен је професор Братољуб Мичета, а четири године касније и професор Драгослав Бањак. Управо су њих двојица, са актуелним директором Мишом Пешићем, наши саговорници у наставку ове приче.

Братољуб Мичета, омиљени професор физичког васпитања, а касније и директор у једном мандату, запослио се у Гимназију „Јован Дучић“ 1995. године.

„Било је то непосредно након рата. Дошао сам у Гимназију на пола норме. Директор Милинић, много познатији као Пињо, ме је примио и на томе сам му захвалан као и на сваком људском гесту који ће услиједити у годинама наше сарадње. Пињо је био директор и ОУР-а 2 некадашњег Школског центра у вријеме усмјереног образовања, а пошто је тај ОУР био организациона јединица која је чувала идентитет гимназије кроз Просвјетну и културолошко-преводилачку школу и Математичко-физичко и информатичку школу, онда је некакав логичан слијед и био да он буде први директор обновљене гимназије. Знамо сви да је то било неко ружно вријеме, а у таквом времену дијелило се све па и зграда школе, учила, библиотечки фонд, архива, документација... Ту је Пињо одиграо велику улогу.“ – присјећа се на самом почетку нашег разговора Братољуб Мичета или једноставно професор Бато, како је познат међу генерацијама Требињаца.

Дивљење с којим професор Бато Мичета одаје почаст свом старијем колеги и директору Пињу Милинићу је задивљујућа, а у наставку разговора сазнајемо и зашто је то тако.

„Пињо је живио за Гимназију. Био је ту и ујутро и увече. Није имао личну породицу па је сав свој живот посветио гимназијској породици. Окупио је око себе, у колективу, врло стручне и квалитетне професоре. Дисали су једном душом, сви од реда на његовом путу просперитета требињске Гимназије. Причала је наша Беба – Љуба Шупљеглав, која је радни вијек провела као рачуновођа у школи да је у току рата, сваког петка, директор Пињо успијевао нешто да обезбиједи за колектив. Било да је храна, хигијена, новац или ако ништа друго онда кутија цигарета. Такође, од Љубе смо сазнали и да је у току рата, Пињо водио рачуна да сваком запосленом буду уплаћени и доприноси. Кад је трагично изгубио живот на мјесто директора дошао је недавно преминули Душан Ковачевић. Пињо је био човјек од ријечи, а Дуле – шта рећи за некога с ким одрастете?! Пињо је усмјерио и Дула и мене, а Драгослав и Мишо су наставили нашим путем. Сваком од нас циљ је био да ученик добије основ, да има могућност и да да свој максимум.“

За разлику од Миленка Милинића, професора старог кова, прича нам професор Бато, Душан Дуле Ковачевић је био непосредан, широкогруд, отворен за све видове сарадње и често организатор неформалних дружења који су стварали кохезију у колективу.

„Још од оснивања Гимназије један од горућих проблема је проблем простора. А о фискултурној сали да не причамо. Дуле Ковачевић је добар дио директорског рада посветио лобирању да се Гимназији додијели плац за градњу нове зграде. Што је његовом заслугом и учињено.“ – додаје Бато Мичета.

Братољуб Бато Мичета је тек из трећег пута прихватио да буде директор Гимназије „Јован Дучић“. У школској архиви проналазимо документ са сједнице Школског одбора гдје се предлаже састав делегације која ће ићи на разговор са професором Батом како би га умолила да се прихвати директорске функције. На помен тога, професор Бато се смије и признаје да је директорско мјесто прихватио само због колега.

„Кад сам 2005/2006. године дошао на мјесто директора, дао сам себи задатак да обновим школу и обезбиједим и ученицима и професорима боље услове боравка и рада у овој средњошколској установи. Сад ме колеге у шали зову 'Бато градитељ', јер ни сам не знам како, али успио сам да промијеним већину отвора на школи, обезбиједим нову котловницу и успоставим много ефикаснији систем гријања, а затим и да се све окречи, паркети да се прелакирају, тоалети да се обнове, да набавимо нова учила... Систем гријања који смо имали је био систем прикључен на некадашњу Дуванску станицу. То гријање односно ти котлови су кориштени за сушење дувана. Ем је све то било старо, ем смо ми у тој дистрибуцији више губили него добијали па је стално било хладно.“

И док разговарамо о прохујалим временима, помало сјетно прича професор и директор Мичета да је у њему остао жал за креативним кутком, који је покушавао да направи од кино сале у сутерену. То нису успјели реализовати ни његови насљедници, али јесу много тога другог.

Драгослав Бањак, некадашњи професор и директор у Гимназији „Јован Дучић“ се надовезује на ријечи старијег колеге и потврђује да је у Требињу увијек била част ићи у Гимназију, а нарочито бити професор у Гимназији.

„Запослио сам се у Гимназију када је мој одјељенски старјешина професор Војин Мишељић отишао у пензију. Морам признати да сам добио посао који сам и прижељкивао, те је за мене тих година све било много љепше него што је стварно тако било. Моје претходнике на мјесту директора памтим као људе који су се борили за више циљеве. Професора Пиња памтим као директора док сам био гимназијалац, а директора Ковачевића као некога ко је школи желио најбоље што се може пожељети. Оно што никад нећу заборавити је да се сваки наставник могао обратити директору кад год је за то имао потребу или жељу да се набави неко учило па чак и ако је било скупо. А никада у образовању није било толико новца да сте могли да купите баш све што желите и што вам треба. Тако се сјећам тих година на тржишту се појављују први дигитални пројектори који су се могли одлично употријебити у настави. Замолили смо Душка да га купи иако је много коштао. Био је ријеткост у Требињу и врло озбиљне фирме, када би им требао за презентације, позајмљивале су од Гимназије тај пројектор неколико година. Посебно је Дуле имао лијеп однос према људима...“ – наставља да нам приповиједа професор Бањак, који је са мјеста директора прешао на мјесто предсједника Скупштине Града Требиња.

Bratoljub Mičeta i Dragoslav Banjak.JPG (154 KB)

Драгослав Бањак је био директор требињске Гимназије непуних седам година, од фебруара 2010. до краја новембра 2016. године. Како нам рече, за оно вријеме, дошао је, за школске услове, у стабилну финансијску ситуацију јер му је, између осталог, директор Мичета уштедио око 20.000 конвертибилних марака намијењених за куповину нових клупа.

„Оно што сам ја као директор желио да промијеним, јер сам поучен искуством из наставе сагледао тај проблем са колегама у зборници, а као директор сам добио прилику, било је како смањити број оправданих изостанака. Свима нам је било јасно да се са изостанцима калкулише. Једна од првих мјера је била увођење правилника о правдању изостанака и ми смо тим правилником предвидјели три тијела која су могла да оправдају изостанак. До одређеног броја часова правда одјељенски старјешина на начин који је био уобичајен. Када пређе неки оправдани број изостанака тада родитељ иде пред комисију који су сачињавали директор школе, одјељенски старјешина и педагог или психолог и ту се анализирала ситуација, гледало се да ли постоје евентуална подударања изостанака са одређеним предметом или писменим и контролним тестовима и на један лијеп и пријатељски начин смо смањили број изостанака за 30%. Тај правилник о правдању изостанака смо сви поштовали.“ – појашњава нам професор Бањак на који начин су се све довијали да спријече дјечије несташлуке.

И док евоцирамо успомене, оба професора - директора се сјећају и својих гимназијских другова и професора, а послије и директора и колега и оно што се да примијетити  је да би се обојица опет вратила у Гимназију, али искључиво као професори.

На питање 'зашто?' одговарају да им је рад са ђацима оплеменио и уљепшао живот.

Историјат школе

Школа је почела са радом у школској 1921/22. години. На приједлог Градског вијећа Требиње и Покрајинске управе Босне и Херцеговине 9. aвгуста 1921. године Министарство просвјете Краљевине СХС донијело је одлуку да дотадашња Виша трговачка школа прераста у нижу гимназију. Гимназија је почела радити у згради Трговачке школе. Године 1935. прелази у другу зграду у Старом граду (Кастелу), коју је уступило Министарство војске. У тој згради у којој је сада смјештен Музеј Херцеговине, гимназију је похађало 40 генерација.

Министар иностраних дјела Краљевине Југославије, Милан Стојадиновић, на интервенцију дипломате и пјесника Јована Дучића, доноси Одлуку о прерастању Гимназије у вишу Државну реалну гимназију 1935. године. Јован Дучић и Милан Стојадиновић 1938. године постављају камен темељац за нову зграду Гимназије. До рата су направљени само темељи за нову зграду. Године 1958. на том мјесту је у новоизграђеној згради почела да ради Економска школа.

Од 1960. до 1962. године Гимназија је била смјештена у згради Православне црквене општине, данас Епархијском дому, да би се тада уселила у ново изграђену зграду Економсе школе. Године 1964. формирана је нова установа Школски центар гдје су до данас смјештене све средње школе у граду.

У времену од 1980. до 1991. године, због реформе средњег образовања, ученици се не уписују у гимназију, него у тадашњи ОУР 2 кога су највећим дијелом сачињавали професори гимназије гдје се уписују ученици језичко–преводилачке, математичко–физичко–рачунарске и електротехничке школе.

Мишо Пешић, директор Гимназије „Јован Дучић“

Мишо Пешић је директор Гимназије „Јован Дучић“ већ пету годину. Кад се осврне на претходни период, осмијех му се појави на лицу, што је довољан израз задовољства постигнутим.

„Као што знате школа је основана 1921. године, а као Гимназија „Јован Дучић“ почиње са радом 1991. године. Тренутно се настава одвија у осам учионица и три кабинета - за биологију, рачунарство и информатику и стране језике, а школа располаже и пространом и добро опремљеном библиотеком. У школи има отприлике 380 ученика, у 16 одјељења. Наставни процес се одвија у двије смјене.“ – упознаје нас са функционисањем школе директор Пешић.

Miso Pesic.JPG (123 KB)

И даље је горући проблем простор, а школа не располаже ни својом фискултурном салом него се само дио часова физичког васпитања одвија у сали друге школе.

„Још 1999. године добијено је обавјештење Министарства да ће се из средстава донација градити нова Гимназија. У међувремену су почели радови на новој згради Гимназије. Изградњом новог школског објекта питање недостатка простора би  коначно ријешила и Гимназија, али и друге двије школе које су у истој згради са Гимназијом.“ – појашњава нам Пешић и с посебним поштовањем се захваљује својим претходницима, али и колективу који с огромним напорима покушава изнијети терет онлајн наставе и одржати континуитет образовања и у тренуцима пандемије.

Директор Пешић не крије понос када каже да ученици Гимназије „Јован Дучић“ постижу завидне реултате на свим такмичењима и конкурсима. Посебно се истичу даровити математичари и физичари, али набраја и прегршт награда на књижевним конкурсима, спортским такмичењима, у рецитовању, раду школског оркестра.... Дакле, Гимназија „Јован Дучић“ успијева одржати континуитет уписа добрих ђака, али и улагања у знање.