У првом вијеку постојања Гимназије у Требињу чак 27 Трапарића матурирало је у њеним клупама. И сви они су послије Гимназије завршили  факултете. Њих 14, уписаних до 1965. године, рођени су и одрасли на селу, у прилично сиромашним условима, али образовање им је било необично важно. Зато, Трапарићи у Требињу важе за гласовите, угледне и образоване.

traparici.JPG (162 KB)

Трапарићи вјерни требињској гимназији - Веселин, Ђорђе, Иван и Урош

Један од најпознатијих Трапарића са Цибријана је наш суграђанин Веселин, рођен 1927. године, некадашњи гимназијалац, али и професор у требињској Гимназији, који се врло живо сјећа јуна 1939. године.

„По завршетку основне школе у Љубомиру полагао сам у јуну пријемни испит пред трочланом комисијом, коју су у мом случају сачињавали Јован Гузина, Рајко Бокић и још једно лице чијег се имена не сјећам. У септембру 1939. сам се уписао у први разред Гимназије у Требињу. Новоуписаних ђака било је скоро стотињак, па су нас подијелили у три одјељења. Уписан сам у треће одјељење „Ц“. У мом одјељењу су били: Черовић Недељко, Џелетовић Милорад, Шарић Нарцис, Тараило Драго, Секуловић Душан, Ресуловић Џемал, Омерагић Ибрахим и брат му Мехмед, Павловић Властимир, Мурсел Салих, Зубчевић Орхан, Гузина Бошко, Волић Назиф, Врећа Марко, Вукановић Момчило, Висковић Бранко...“ – с лакоћом евоцира успомене Веселин Трапарић, као да је то било јуче, а не прије 82 године.

Послије матуре, Веселин је завршио Природословни - математички факултет у Загребу, смјер математика – физика, и у требињску Гимназију се  вратио 1956. године у својству професора. Након просвјете каријеру је наставио у Индустрији алата гдје је био један од оснивача Информатичког центра и његов руководилац до пензије. У својој 79. години издао је књигу „Трапарићи 1566-2000“, а у 85. години књигу „Како пчеларити“.

Veselin Traparic.JPG (248 KB)

У вријеме кад је Веселин био гимназијалац зграда Гимназије била је у данашњем Музеју, а његове прве гимназијске дане, прича нам, обиљежио је тренутак кад је радио јавио да је споразум са Њемачком, о преласку њемачке војске у блиндираним возилима преко Југославије у правцу Грчке, отказан.

„Тог дана клупе и учионице су остале празне. Сви су слушали вијести и о њима коментарисали, свако на свој начин. Одрасли су предвиђали рат, а ми млади смо стварали грају узвикујући разне пароле по наговору старијих ученика. У том времену нереда, у гимназијском дворишту, на једном прозору Гимназије појавио се директор школе Димитрије Курилић, упозоравајући нас да се смиримо, указујући на страхоте које може да изазове отказивање споразума са Њемачком“ – присјећа се за Глас Требиња, Веселин Трапарић, само једног тренутка који је претходио ужасу Другог свјетског рата и тешког времена у коме је опстала Гимназија и ријеч предаје Ђорђу Жарковом Трапарићу који нам детаљније прича о спрези Трапарића и Гимназије у Требињу.

„Од старије генерације, а то говорим у име мојих Трапарића са Цибријана, мој покојни отац је једини мушки члан који није завршио факултет, иако га је уписао, али како он рече 'неко је морао бринути о родитељима и имању'. Утабани пут Гимназија па факултет у нашој породици настављен је и у сљедеће двије генерације, само више није прављена разлика између мушке и женске дјеце, а средња школа се завршавала из града, из властитих кућа и станова. Колико ми је познато, за сада су у породици четири магистра, од тога је један на докторским студијима, а један је магистрирао на Сорбони. Углавном смо се опредјељивали за природне и техничке науке, али ни дипломирани правници нису ријеткост. Занимљиво је да у породици немамо љекара“ – започиње породичну сагу Ђорђо Трапарић, дипломирани инжињер и шеф требињске пословнице Фонда здравственог осигурања РС, у којој ради од 2002. године.

Djordjo Traparic.jpg (222 KB)

Не тако давне 1985. године Ђорђо Трапарић је уписао Средњу математичко-физичко-рачунарску школу, која се сматра повезницом између Гимназије у Требињу и Гимназије „Јован Дучић“. Дакле, био је то период средњег усмјереног образовања, када су школе биле подијељене по ООУР-има. Његова школа, прича нам, била је у оквиру ООУР-а 2 Средњошколског центра Требиње, заједно са Језичко-преводилачко-културолошком школом и Електро-техничком школом. 

„Директор је био Миленко Милинић, који је касније био и први директор обновљене Гимназије „Јован Дучић“. Комплетан наставни кадар нашег ООУР-а је наставио са радом у Гимназији, наша документација је у архиву Гимназије, исте су учионице, канцеларије, зборница... тако да се са правом наша школа третира као повезница континуитета постојања Гимназије у Требињу у протеклих 100 година. Занимљиво је да смо мој брат Радомир и ја матурирали у истој учионици, са размаком од двије године, а наша дјеца Иван и Сара 26 година послије, такође у тој учионици, а вјеровали или не, у ту учионицу сам након 28 година отишао на први родитељски свом сину Дамјану“ – смије се Ђоле, како га зову сви у породици, док нам прича породичну повезаност са учионицом, коју сви знају као „аутобус“ јер је уска и дуга па могу да стану само два реда клупа.

Као и већини, средњошколски дани су Ђорђу Трапарићу, поглед у безбрижну прошлост, у вријеме које врло духовито описује.

„Са ове временске дистанце, мислим да је то био један лијеп и стабилан период, не само за наш град, државу, већ и много шире. Систем вриједности је, глобално, био другачији, сасвим сигурно бољи него данас. Спортисте, пјеваче и глумце смо вољели, али нам нису били идоли. Имена политичара смо знали, али нисмо обраћали пажњу шта они раде и чему служе. Живјели смо свој живот, имали своје преокупације и планове. Било је то вријеме сјајних дружења, ужасних фризура, смијешне шарене одјеће, првих двокасеташа... Металопластике из Шапца, Југопластике и Хајдука из Сплита, Жељезничара из Сарајева... Никада нам није било јасно како ови клубови долазе до полуфинала Купа Уефа, а наш фантастични Леотар увијек остаје у II лиги запад. Излазили смо у Азаро, Магнум, Бајицу, Бежиград, Фрог,... одлазили у кино, на базене, на море синдикалним аутобусима... Полако смо од оних који стрпљиво сакупљају лопте иза гола постајали они који све чешће улазе на терен. Више него данас, Требиње је био градић који живи скоро свих 365 дана у години.”

Колико само љубави Ђоле Трапарић носи у свом срцу према свом граду?! Могао би у недоглед описивати љепоте његових улица, ћошкова, свода плавог,... али и здравог одрастања његове генерације. Са посебним пијететом сјећа се гимназијских професора, али и пријатеља које је у школским клупама стекао, како рече, за цијели живот.

„Неправедно је набрајати па неког изоставити. Међутим, за нашу генерацију, али и многе прије и послије нас, легенда требињске Гимназије је професор историје и латинског, Живорад Жика Гаџа. Никада нико није успио да схвати којим редослиједом прозива ученике или шта ћемо радити на сљедећем часу. Ушао би у учионицу, записао податке о часу у дневник, дигао поглед према првој клупи, што је значило да редар, који се сам јави, треба да наброји ко је одсутан и, ако почне са: „Обрадићемо данас...“ то је значило да тај час остајеш без руке, јер Жика није предавао по уџбенику, већ су из његових уста излазили милиони детаљних информација о теми о којој прича. Даље је до тебе. Ако желиш неку озбиљнију оцјену, мораш да измислиш сопствене стенографске знакове, хваташ информације у лету и записујеш их. Свеске са његових часова се нису могле преносити на сљедеће генерације, нити преписивати, јер често ниси могао да дешифрујеш ни шта си сам записао. Професор математике Мурат Хаџисмајловић, звани Цар. Надимак био више него адекватан, јер и поред прилично ниског раста, у његовом присуству није било никакве сумње ко влада територијом. Шале су биле честе, а он права особа да пренесе знање из осјетљивог и битног предмета као што је математика. Из много лијепих разлога битно је поменути и недавно преминулог Душана Дула Ковачевића, професора марксизма. Дошао је у наш разред као голобради младић. Они живахнији ученици мислили су да ће са њим због тога лако изаћи на крај. Врло брзо им је показао да се варају и како се се лако намеће ауторитет, онда када тај ауторитет заслужујеш, а градиво које нам је предавао, потпуно ново и конфузно за нас, нам је сасвим приближио. Био је један од оних професора које радо срећеш и мимо учионице.Професор информатике Звонимир Сушак нас је на прави начин увео у тај, до тада, потпуно непознат свијет. Необичан је био његов начин и предавања и оцјењивања. Многи од њих су заслужили да их поменем, али времена и простора за то је мало. Сасвим сигурно посебно мјесто заузима наш разредник Чедомир Чедо Шотра, професор физичког, а у лијепом сјећању остају професорица физике Милојка Томановић, биологије Радмила Борковић, хемије Јасна Хаџовић, енглеског Аница Гуровић, професор географије Војин Мишељић, српско-хрватског Слободан Правица, ОНО и ДСЗ Светозар Цвеле Кујачић и Божидар Радановић, професорица Основа електротехнике и електронике Снежана Мароти, умјетности Селма Арсланагић... Наш директор Миленко Милинић... тешко га је и поменути, а да се човјек не осмјехне, а да истовремено не буде сјетан. Његов допринос каснијој обнови Гимназије је немјерљив.“

Иако с осмијехом на лицу прича о гимназијским данима, Ђорђо Трапарић се уозбиљи при помену критеријума оцјењивања, учења, вјежбања... Прича нам да данашњи гимназијалци не могу ни да претпоставе шта је у његово вријеме значило добити петицу.

„Учили смо колико смо хтјели да будемо добри, а углавном смо хтјели да будемо одлични. Нико нас није тјерао, мислим да нико није узимао приватне часове. Критеријуми и карактер професора је био јасан, није било немогуће ни код кога добити петицу. Моје окружење и ја смо вољели да будемо одлични, нисмо мрзили да учимо, нису ми проблем биле непроспаване ноћи над књигом марксизма, са збиркама Димић из физике, Вене или Белајчић из Математике... сутра је освитао нови дан за дружење са друговима, било је времена да се завршавају обавезе кући и на селу, да се излази у град колико хоћеш“ – потврђује Ђорђо ријечи многих требињских гимназијалаца о знању које се стицало у гимназијским клупама.

Да Трапарићи остају вјерни Гимназији као средњој школи, али и природним наукама, доказује и Иван Трапарић. Иван је син Ђорђовог старијег брата Радомира. Дипломирао је физику на Физичком факултету у Београду, на смјеру Примењена и компјутерска физика, а затим завршио и Мастер студије на истом факултету на смјеру Теоријска и експериментална физика. Тренутно је на докторским студијама на смјеру Физика јонизованих гасова и плазме. Као докторант запослен је на Институту за физику у Београду, гдје ради експериментални дио своје докторске дисертације. Све то за 24 године?!

Ivan Traparic.jpg (113 KB)

„Уписао сам Гимназију 'Јован Дучић' 2011. године. У почетку је свакако било тешко, требало се навићи на професоре, њихова очекивања и начин рада. Стога ми је прва година била мало тежа него наредне три. На крају првог разреда мој успјех је био врлодобар, а други, трећи и четврти сам био одличан. Наравно, поред самог учења, требало се уклопити и у нови разред“ – започиње наш разговор представник најмлађе генерације Трапарића гимназијалаца и очигледно генијалаца.

Прије само шест година Иван је матурирао у требињској Гимназији те су његова сјећања на тај период врло жива. С радошћу се сјећа многих детаља везаних и за другове и за професоре.

„Најљепши утисак оставила Јелена Мандрапа, наш разредни старјешина и професор српског језика и књижевности. Ми смо њена прва генерација. Наш однос је био заснован на међусобном повјерењу и уважавању па смо на часовима српског језика уживали. Захвалан сам и професорици енглеског језика. Од Дивне Спаић смо научили енглески језик, али и одговорност према себи и другима. Био је дирљив и њен говор на крају четвртог разреда, када је рекла мишљење које је стекла о свакој особи у разреду. Такође, желим поменути и професорицу хемије Јелену Косић и професорицу биологије Славицу Мишељић. Код њих сам стекао осјећај шта значи научити за највишу оцјену, јер су имале висок критеријум (наравно нису претјеривале), те се и данас сјећам доста тога из хемије и биологије“ – наставља наш разговор Иван и истиче да је посебно поносан на своје школске другове јер су увијек били солидарни, предусретљиви и дружељубиви.

„Највише ме радује чињеница да су скоро сви из моје генерације завршили факултете, засновали породице, започели професионалне каријере и осамосталили се. Сматрам то успјехом у данашње вријеме“ – закључује наш кратки разговор Иван Трапарић.

Основана прије стотину година, Гимназија је била и остала расадник будућих интелектуалаца бројних генерација Трапарића, али и других требињских породица. И нека тако и остане до сљедећег јубилеја.

Трапарићи и професори у Гимназији!

„Процентуално велики је број чланова моје породице, након завршене Гимназије у Требињу и факултетског образовања радио је у просвјети. Међу њима су Веселин и Милован били професори математике баш у требињској Гимназији, а мој стриц Обрад је био професор физике у гимназији „Алекса Шантић“ у Мостару и повремено асистент на Грађевинском факултету. Када су мој син и братић уписали Грађевински факултет у Подгорици, међу препорученом литературом је била збирка задатака коју је он писао, више од 20 година након њеног издавања, а његови уџбеници су били уврштени и у званичне наставне програме у предратној Југославији. Ријетко би ко од њих дочекао пензију са дневником у руци, али је стриц Милован, након професорске каријере наставио да ради у просвјети као просвјетни инспектор, а касније је дао свој допринос у обнављању требињске Гимназије и оснивању Факултета за производњу и менаџмент, као потпредсједник Извршног одбора општине Требиње“ – додаје Ђорђо Трапарић.

Утакмице професори – ученици

У посебном сјећању Ђорђа Трапарића су утакмице професори-матуранти на Брекани.

„Професори су били у предности, јер су деценијама играли заједно, али смо се ми ипак надали. Коначног резултата се не сјећам, а и није за јавност. Још увијек боли и након 32 године. Сјећам се само акробација професора Жике и тренутка кад је го дао маказицама. Нисам играо, нисам био ни у ширем избору, јер је било доста бољих од мене. Ипак сам отишао, заједно са свима њима, у ресторан „Опстанак“, данашњи Епархијски дом, на традиционалну вечеру, пиће и музику послије те утакмице. Професори, су били пресрећни, а ми прилично покисли на почетку. Касније смо се, ипак, „раскравили“ и провели ноћ у незаборавном весељу и дружењу.

Урош Трапарић, професор Технолошко–металуршког факултета

Урош Трапарић је завршио Гимназију прије шест деценија, а затим је постао инжињер и магистар техничких наука. Пензионерске дане проводи у Београду и радо се сјећа, како напомену, најљепшег периода у животу.

„Град је, као и сада, био познат по својој љепоти. Миран град, пун добрих и честитих људи. Гимназија је била у Старом граду, а ми, гимназијалци, се редовно купали на Требишњици. Са задовољством се присјећам школских другова и другарица са којима сам и данас у контакту, а са великим поштовањем памтим и гимназијске професоре. Посебно бих истакао професора Јована Гузину, са којим сам лично сарађивао у рјешавању математичких задатака. У то вријеме сви предмети су се изучавали подједнако. Мени је била најдража и најлакша математика, те сам стога у даљем школовању и изабрао факултет техничког типа. У моје вријеме гимназијалци су највише играли фудбал па вам не требам додатно описивати радост кад би Црвена Звезда долазила у Требиње, а често се то дешавало. Вријеме смо проводили и у школској шаховској и математичкој секцији, коју сам у то вријеме ја водио“ – истакао је у нашем кратком разговору Урош Трапарић, који је  у професионалној каријери радио као средњошколски професор у техничким школама у Бору и Београду те професор на Технолошко-металуршком факултету у Бору и руководилац производње у једном од погона Индустрије алата у Требињу.