vvv.JPG (182 KB)
Ивана (Томановић) Милићевић на радном мјесту

Широк спектар знања, подједнак акценат на природним и друштвеним наукама, професори од угледа, али и врло строг критеријум оцјењивања нису поколебали већ стоту генерација Требињаца да се образује у некадашњој Гимназији у Требињу, а данас у Гимназији „Јован Дучић“.

Од самог оснивања, давне 1921. године Гимназија у Требињу, била је школа од угледа. И на радост свих Требињаца, још увијек је. А бити најбољи ђак у тој школи, привилегија је само одабраних.  

Ивана (Томановић) Милићевић, Ивана (Ружић) Јелић и Сара Павловић с поносом могу рећи да су биле најбољи ђаци у својим генерацијама. Све три у времену кад Гимназија носи име славног пјесника. Ивани Милићевић тада Томановић, можда је било и најтеже због ратних деведесетих кад је школски час прекидала сирена за узбуну.

Четрнаестогодишња Ивана Томановић је пошла у први разред Гимназије „Јован Дучић“ у септембру 1991. године. Био је то период када је дошао крај усмјереном средњошколском образовању, па се за њену генерацију често каже: „Прва генерација обновљене гимназије!“ Беспрекоран ученик у тадашњој Трећој основној школи, ни минуте се није двоумила. Гимназија је била њен избор и како нам рече – логичан слијед догађаја.

„Без двоумљења сам уписала Гимназију 'Јован Дучић'. Моји родитељи су завршили гимназију као и старија сестра и млађи брат. Тата гимназију у Билећи, а мама чувену мостарску. Јелена је била ђак Математичке, која се у вријеме ОУР-а сматрала насљедником требињске гимназије, а Милан је послије мене завршио Гимназију ‘Јован Дучић’. Одрасли смо уз оца љекара – педијатра и мајку – професорицу физике, уз њихову стручну литературу, и све троје сањали да се бавимо неком од грана медицине или сродним наукама. Мотив да учим су ми били родитељи. Они су стално читали, усавршавали се, у кући се причало о томе. Нисам никад замишљала да ћу живјети лијепо, а да не радим или не учим. Вољела сам да учим, а васпитана сам да је лијепо кад неко има повјерење у тебе као доброг ђака и доброг човјека.“ – започиње наш сусрет Ивана (Томановић) Милићевић, најбољи ђак генерације 1991-1995. године.

Док плови морем успомена, ова њежна црнка, присјећа се безбрижних дана у основној школи, али још више суморних и на моменте тешких ратних и гимназијских година. Помијешаних емоција, заискри понека сузица у углу ока док говори:

„Ми нисмо били као садашња дјеца да већ са 14-15 година знамо шта је добро плаћено и које професије треба тржиште рада. Ми смо били пука дјеца чији је једини задатак био да буду лијепо васпитани, пристојни и одлични ђаци. И поносна сам на ту чињеницу. Дјеца каква треба да буду у том узрасту. Можда сам ја била за нијансу и њежнија јер сам цијелу годину млађа од екипе с којом сам завршила школу. Слушали смо добру музику и послије школе обавезно шетали круг кроз град. А то вријеме је било тешко. Све је мирисало на рат, али и поред тога у Гимназији се полагао врло озбиљан пријемни испит из српског, енглеског и математике. Тада је до изражаја дошла одговорност – као једна од мојих карактерних особина. Озбиљно сам се спремала, данима обнављала градиво и на пријемном била најбоља. Радовала се новој школи, новима другарима, радовала се...али неко други је одлучио да ће већ у мају 1992. године рат зауставити наставу. У други разред смо кренули тек у октобру.“

Исцјепкани часови. Сталне ротације професора. Ђаци који долазе и одлазе. Сирене. Смрт. Ратиште. Војска. Подрум. Сурова свакодневица, а снови лијепи, сретни, бајни... Шта учинити да постану стварност?!

 „Сањала сам да упишем Фармацију у Београду и знала сам да се морам изборити са градивом јер су тада само Вуковци уписивали Фармацију. И без обзира на сву тежину ситуације, са ове дистанце могу рећи да ми нисмо били свјесни тужне реалности. Потискивали смо страх. И ту скидам капу нашим професорима, који су у том апсурду живота, покушали што боље да нас васпитају и да нам пренесу што више знања. На томе им бескрајно хвала. Поготово нашем разредном старјешини, покојном професору Жики Гаџи.“

Занимљиво је да Ивана не памти ни хладне учионице, ни беспарицу, ни рестрикције струје..., а којих је и те како било. Ведра и насмијана памти безброј школских догодовштина, прва заљубљивања, преписивање, безазлене смицалице,... и све оно што дјеца у средњој школи и треба да раде.

„Нашу генерацију карактеришу црни хумор и слога. Зачују се сирене, падају гранате, ми бјежимо у подрум, а већ послије десет минута се смијемо како је ко реаговао у том тренутку, ко се заглавио на вратима, да ли професори или ђаци...?! Били смо сложни. Били смо једни уз друге и све преживљавали заједно. Врло брзо смо похватали форе да ноћу нема гађања па смо излазили и шетали. Окупљали се на зидићу испред Хотела 'Леотар' и Борчеве робне куће. У четвртом Гимназије, већ смо били у кафићима. Око нас наоружани војници, још увијек је рат, а ми покушавамо водити нормалан живот.“

Након периода озбиљних припрема за матурски и пријемни испит, једно јунско вече је било толико лијепо да је избрисало много оних ружних, који су му претходили.

„Јун 1995. године. Рат још траје, а ми имамо право правцато матурско вече у Хотелу 'Леотар'. Онакво какво су имале генерације и прије и послије нас. Јелена, моја старија сестра, која је већ студирала у Београду ми је послала хаљину. Фризуре нам је свима правила Невенка, чувена требињска фризерка. И тај тренутак кад су ме прогласили за ђака генерације. У мојој генерацији је било много одличних ђака, кликераша, високоинтелигентних... али сви су они били окренути или природним или друштвеним наукама. Да ја будем најбоља пресудиле су нијансе јер сам подједнако учила све предмете. Имала сам Дабу и Пегија који су разбијали математику, Нану која је писала саставе да се истопиш, знала језике, феноменална је била.... читав разред је био добар...“ – наставља наш разговор Ивана, која је остварила свој гимназијски сан. Завршила је Фармацеутски факултет у Београду, стекла титулу магистра фармације, али се остварила и у улози супруге и мајке.

 Иванина одговорност с почетка приче прати је и дан данас. То што је била најбоља представљало јој је у једном тренутку и терет – да не забрља на факултету, да не изневјери породицу и другаре...

„То што сам била најбоља има своју тежину. Поготово што је конкуренција била јака, а школа тешка и озбиљна. Зато ме боли што многи из моје генерације, који су завршили државне факултете, никад нису наши посао у струци. Мада имамо и другаре који су направили озбиљне пословне каријере. Са ове дистанце од три деценије, много су ми драги професори. Волим да их сретнем, јер сам свјесна колико су труда уложили да нас изведу на прави пут. Колико је нама било тешко, њима је било још теже. Имам одговорност према Гимназији јер говорим у име цијеле генерације, али имам и додатну одговорност због маме која је радни вијек провела као професор физике у тој школи. Чак је и мени предавала, али никад нисам дошла у ситуацију да ми неко приговори да ми је прогледала кроз прсте. Данас, слободно могу рећи да Гимназију памтим по великим одморима, друштву и професорима.“ – завршава наш кратки сусрет Ивана Милићевић, свјесна да је ту исту одговорност и скалу за вредновање знања и другарства већ пренијела својој дјеци.

nnn.jpeg (309 KB)
Ивана (Ружић) Јелић са сином Теодором

Ивана (Ружић) Јелић је била најбољи ђак генерације 2002 – 2006. године. Њена животна прича је потпуно другачија. Након завршеног Медицинског факултета у Подгорици и врло високог просјека оцјена, двије године је чекала на посао. Титула најбоље остала је нажалост непримјећена па је како нам рече – тешка срца спаковала кофере и разочарана отишла у иностранство.

„Живим и радим у прелијепом њемачком граду Хановеру. У септембру ове године завршавам специјализацију из неурологије, у склопу које сам четири године радила у клиници за неурологију и једну годину на психијатријској клиници. За Њемачку сам се одлучила уз помоћ и  подршку мојих родитеља. Сад ми је драго што сам тада скупила снагу и отишла јер сам убрзо упознала садашњег супруга Марка и родила предивног сина Теодора. Посебно ме радује што сам поред захтјевног посла на клиници успјела да наставим са фолклором, који је моја велика љубав. Данас водим групе у склопу наше цркве у Хановеру.“

За Гимназију „Јован Дучић“ и дане проведене унутар њених зидова, Ивана тврди да су најљепши и најбезбрижнији дио њеног живота иако је, по њеном мишљењу, било неправде.

„Наш разред је био једна весела дружина. Шалили смо се и на свој и на туђи рачун. Не могу а да не поменем моју другарицу Дајану са којом сам четири године дијелила не само клупу него и математичке и љубавне проблеме. Памтим и шаљива добацивања, позитивну атмосферу и то да бих жалила ако бих била спријечена да одем на наставу. У свему томе нам је много помогла наша драга професорица Миланка Ћук, коју памтим по благој нарави, мирном тону и великом срцу. Професорица Веселинка Кулаш нам је глумачким секцијама уљепшала гимназијске дане. Тај период је заиста био диван и не бих промијенила нити један сегмент свог одрастања и школовања у Требињу.“

Ивана додаје да јој никад није био циљ да буде најбоља, али је вољела редовност у настави и учењу. Баш као и њена имењакиња. Одговорност као главна карактерна црта.

„Имала сам чудан осјећај. Било би ме срамота ако нисам спремна, посебно јер сам била одличан ђак и те оцјене сам морала оправдати у сваком тренутку. Данас се шалим па кажем да сам редовно учила како би ми родитељи дозволили да идем на све ваншколске активности које су биле бројне. Моја мама никако није разумијевала потребу за толиким активностима па нисам хтјела да им дам повод да ми нешто од тога забране. Посебно не да ми забране пробе фолклора, гдје ме чекало друго друштво и опет посебна врста енергије, којом сам се, могу слободно, рећи хранила.“

Ивана Јелић као гимназијалка Ивана Ружић је била велики борац за правду. Памти једну двојку из историје и искрено додаје да је заслужена јер није била спремна, али и даље је више боле неке лоше оцјене у дневнику њених другова.

„Никад ми није било криво за моје оцјене, али јесте за туђе. Ни до дана данашњег ми није јасно зашто ђаци са лошијим успјехом тешко добијају петицу?! Они се често толико потруде да добро науче и исправе јединицу, да би послије усменог одговора били 'награђени' максимално тројком. То ми је остало урезано као једна врста неправде и надам се да се то већ промијенило?! Ако није, апелујем на професоре да обрате пажњу на тај детаљ.“ – наставља наш разговор ведра, оптимистична и отресита Ивана.

Сем оцјена и учења и Ивана Јелић памти оне тренутке дјечије среће, радости, осјећаја да је цијели свијет твој...

„Бјежали смо колективно и то је била посебна врста адреналина. И извињавали смо се колективно што нисмо научили. Никада се нисам покајала што сам уписала Гимназију у Требињу и то бих опет учинила. Заиста се показала као одлична школа и препоносна сам што сам имала част да идем у ту школу. Да није било ње и таквог квалитета школовања, не бих ни постигла касније резултате које сам постигла. Након ње сам уписала Медицински факултет у Подгорици, гдје су тада примали само 30 студената годишње (већином само Вуковаца) и завршила га успјешно. Зато с поносом кажем одакле сам и у коју сам школу ишла.“ – поручила нам је Ивана из далеког Хановера и замолила нас да садашњим професорима и ђацима честитамо вриједан јубилеј – 100. рођендан!

bbb.jpg (242 KB)
Сара Павловић

Не тако давно, 2013. године, Сара Павловић је проглашена најбољим ђаком генерације 2009 - 2013. године. У међувремену је завршила Примјењено софтверско инжењерство на Факултету техничких наука у Новом Саду са просјечном оцјеном 10 и Наградом за најбољег дипломираног студента. Живи у Новом Саду и запослена је као софтвер инжењер у француској фирми „Schneider Electric“.

Сарина прва асоцијација на Гимназију „Јован Дучић“ су пријатељи које је ту упознала. Радо се сјећа и кафа прије и послије школе, малих и великих одмора на којима су се правили планови за изласке викендом те топлих сендвича без којих није могао проћи велики одмор.

„Није било лако бити најбољи. Бар не у мом случају. Много труда сам уложила у знање и образовање. И сад се штрецнем на помисао да ће ме прозвати да одговарам. Велики дио мојих гимназијских дана обиљежиле су припреме за школска такмичења из физике, математике, спорта,... Зато посебно истичем рад и посвећеност покојног професора Драгољуба Шакоте, који нам је држао додатну наставу и спремао нас за такмичења из физике. Драго ми је кад видим да имамо пар младих професора који су кренули његовим стопама и надам се да ће их у будућности бити још више.“

Очигледно је и Сара била врло одговорна ученица.

„Ако желиш бити најбољи, потребно је у сваком тренутку бити спреман, дати одговор на питања професора, а то је понекад знало бити ужасно стресно. Можда сам и сама себи задавала превелике циљеве?! И убјеђивала себе да немам право на грешку, да свака оцјена мора бити максимална, да морам освојити добар пласман на такмичењима... Данас бих вјероватно размишљала мало другачије - довољно је бити најбоља верзија себе, а грешке су ту да бисмо напредовали и учили из њих.“

Сара Павловић се ни уписом на студије и пресељењем у Нови Сад, није одрекла својих ваннаставних активности. Трчи полумаратоне, планинари, вози бицикл, путује, али и волонтира. Ту лијепу особину понијела је и требињског Црвеног крста, гдје је још од основне школе била редован учесник свих акција, кампова, вјежби прве помоћи...

„Поносна сам што сам завршила Гимназију 'Јован Дучић' и то као ђак генерације. Поготово што своју генерацију сматрам изузетном. И да сад крећем испочетка, Гимназија би опет била мој избор. Дисциплина коју смо тамо стекли је важнија од било каквог знања, а морам признати да ни знања није мањкало.“