sa snimanja2.jpg (156 KB)

„Одрастао сам у окружењу у којем се учитељски позив увијек сматрао племенитим, занимањем вриједним помена и поштовања. Средином прошлог вијека учитељ је био бабин брат, мој дјед па се ова професија код нас спомињала са изузетним поштовањем и уважавањем. Уписом у први разред добих учитеља Милорада Стевовића, веома цијењеног и поштованог просвјетног радника који и данас подучава у, како ми Требињци кажемо, Првој основној школи у Бреговима. Био нам је педагог, али и родитељ. Посматрали смо га са много поштовања. Прије 20–25 година је био много млађи, са нама играо на часу физичког васпитања, носио младалачки дух и тако био узор свима, а посебно дјечацима. Сјећам се да нас је знао повести кући када пада јака киша, а и тренутка када је свим ученицима у одјељењу платио карту у забавном парку у близини школе. Вјероватно је све то утицало да формирам позитивну слику о учитељима и уопште о том позиву, што ме је и усмјерило на Учитељски студиј“.

Овим нам ријечима учитељ Немања Вукановић, Требињац који непуну деценију предаје ученицима од 1. до 5. разреда у ОШ „Петар Петровић Његош“ у Бањалуци, дочарава само неке од разлога због којих се опредијелио за Учитељски факултет. Ако је разлоге за избор ове професије, у којој је императив љубав према дјеци, и потребно наводити, а наш саговорник је има на претек. Учитељ је то млад и амбициозан, са непресушном жељом за усавршавањем, како би својим ђацима, уз пријатељске савјете, понудио и много разлога и аргумената зашто су знање и образовање толико важни.

Изузев звања професора разредне наставе, дипломираног педагога и магистра разредне наставе, међу дјецом и њиховим родитељима је цијењен и због искреног приступа према сваком ђаку појединачно. Како се опходи према тим малим, неисквареним људима могли смо протеклих мјесеци видјети на РТРС – у док је држао online наставу за ученике четвртог разреда основне школе, реализујући наставу на даљину.

„Био је то посебан изазов пред којим смо се, нажалост, нашли у протеклих наколико мјесеци. Веома изазовно је било у 10 или 5 минута представити ученицима све оно важно, а што би се иначе требало радити на једном школском часу. При томе, стилови рада учитеља се разликују, предзнања ученика нису иста, не добијамо одмах повратну информацију, гледамо у рефлекторе и камеру умјесто у своје ђаке. Све вријеме обраћања аудиторијуму замишљао сам своје ученике и бирао ријечи и начине објашњавања који су се њима показали најприхватљивијим. Непрекидно сам био у дилеми да ли су и колико дјеца схватила, разумјела, научила. Недостајала ми је наша комуникација јер је жива ријеч непроцјењива“, присјећа се учитељ Немања, чијем су се појављивању на малом екрану посебно обрадовали  ђаци одјељења IV4 бањалучке Основне школе „Петар Петровић Његош“. 

Овај учитељ, уједно је и педагог. Завршио је упоредо два факултета, Учитељски и Педагогију, а тренутно на Филозофском факултету у Бањалуци изучава постдипломске студије Педагогије. Студирати два факултета, а сада истовремено радити и бити на постдипломским студијама, прича нам, не представља му ни најмањи проблем. Жељан знања, али и потребе за умијећем да проникне до сваког малог бића, назива изазовом више, на путу на којем гради себе као човјека, родитеља, а нарочито просвјетног радника.

„Када сам почео студирати Учитељски студиј схватио сам да је то оно што желим. Привлачила ме је разноврсност предмета, али сам истовремено увудио да ми недостаје срж, суштина. Анализирајући, схватио сам да одговоре које тражим могу пронаћи у педагогији. Имао сам жељу дубље заћи у педагошку мисао. На учитељским студијима, уопштено посматрајући, изучавају се различите науке и научне дисциплине, те се од учитеља очекује да је подједнако упућен у сваку од њих, што ме је натјерало на мисао: А у чему сам ја то посебно стручан? Уписом треће године на Учитељском студију уписао сам и Педагогију“, једноставно образлаже стремљења ка још једном факултету, на којем је, постигавши просјечну оцјену 9,83, по завршетку студија проглашен за студента године.

Признање и плакета који су му припали, наставља, доживио је као потврду рада и труда током студирања, али и подстрек за даљи рад и усавршавање у сваком смислу, а тренутно највише на пољу педагогије. Стечена сазнања и компетенције са оба факултета, омогућила су му сигурност у властито знање,  ширину у промишљању, критичком ставу, посматрању научних појава и стремљења, што је произвело, истиче, лакше, а никако теже студирање. У прилог томе говоре и резултати да је Учитељски студиј завршио просјечном оцјеном 9,48, Педагогију 9,83, а постдипломски Учитељски студиј 9,92.

Са супругом и дјецом

Изузетан просјек, међутим, није код сваког просвјетног радника ни довољан ни пресудан да би са дјецом у учионици развили однос пун повјерења, пријатељства, разумијевања, постулата за која се, како стичемо утисак, Немања прилично залаже. Док нам прича о онима које подучава, емотивно евоцирајући сусрете пуне поштовања са бившим ученицима и њиховим родитељима, лијепе тренутке и успијехе настале као резултат заједничког рада у школи, сигуран је да у одабиру професије није погријешио. 

„Веома ми је важан међуученички однос. Инсистирам на лијепој ријечи, другарском односу, поштовању, одговорности и искрености. Тежим да схвате шта је пролазно, а шта остаје за цијели живот. Радује ме када видим да помажу ономе коме је помоћ потребна, да прихватају оне који се по нечему разликују, те кад увиђају нешто што није прихватљиво у свом окружењу. Често ме изненаде спонтаношћу, искреношћу и отвореношћу. Код неке дјеце уочавам изузетну способност логичког закључивања, те одмах пожелим да их видим за 10–15 година и сазнам како су је искористили. Важно је да ученици вјерују учитељу, у његове намјере, у оно што прича и ради. Не треба бити искључив, крут, не дозвољавати ученицима да износе своје идеје и ставове. Сваког ученика треба прво посматрати као дијете, жељно игре, забаве, као биће које испитује свијет око себе, а потом ученика који треба да извршава школске обавезе. Ученик треба да зна да и лоша оцјена указује на то гдје су његови пропусти и шта треба да уради да усаврши знања и способности“, истиче овај млади учитељ, додајући да га и сопствена родитељска улога још више усмјерава да дјелује као учитељ, родитељ и пријатељ, те да му је са сваком годином искуства, лакше разумијевати васпитно – образовни процес.

I-4 u šk. 2015-206. godini.jpg (147 KB)

Током студија, а нарочито сада, иза свега што је постигао, говори нам стоје организованост, рад и одговорност па је мишљења да кључ успијеха чине јака воља и добра организација времена. Управо због чврсте ријешености да започето изнесе до краја, не изненађује нас ни Немањина посвећеност и ангажман на измјени Наставног плана и програма математике за трећи разред основне школе. Упоредо је и члан Радне групе за предмете од националног значаја Републичког педагошког завода, коју чине наставници разредне наставе, српског језика, историје, географије, музичке и ликовне културе, а укључен је и у Стручни тим за наставне предмете природа и друштво, познавање природе и познавање друштва, који подразумијева реформске процесе у оквиру предшколског, основног и средњег васпитања и образовања РС. Такође, један је и од чланова уредничког часописа за дјецу „Мој фазон“, који је од 2018. године доступан ученицима од 5. до 9. разреда основних школа Српске, те од 2019. године за ученике од 4. до 8. разреда основних школа Србије.

Уз све обавезе, времена нађе и за предах. Тренутно је на одмору у свом родном граду у који, с жаром нам прича, често навраћа и мимо распуста.

„За Требиње ме вежу породица и најљепше успомене из дјетињства, купање на Требишњици, игре на Драговини и Бари, одлазак у оближњи Манастир Тврдош, сакупљање гума за Први мај, вожња бицикла уским требињским улицама, пењање по херцеговачком кршу, пецање, наступи и путовања са фолклором, изласци, познанства и много других лијепих успомена. С друге стране, Бањалука је град у коме су се десиле најљепше животне приче. Ту сам отпочео везу са супругом Татјаном, мојом школском другарицом. Вјенчали смо се у нашем Требињу, а потом су нам се у Бањалуци родили Теодора и Тадеј. Љубав према Требињу преносим и на своју дјецу и сваки слободан тренутак користимо да проведемо под херцеговачким сунцем“, сликовито, како и доликује једном правом учитељу, у раскоши минулих времена апострофира сву љепоту родног мјеста, као базе из које се чистог срца враћа ђацима у Бањалуку, а понекад можда и самом себи, дјечаку који је бескрајно волио свог учитеља.   

Фотографија из првог разреда, супруга и ја у истом одјељењу 

Ефекти наставе на даљину

„Дјеци је овај систем учења и праћења наставе нов и занимљив. Имали су прилику чути различите наставнике, па и начине излагања и учења, што је свакако једна од предности овог вида наставе, а наша обавеза је била да будемо на располагању ученицима и њиховим родитељима. Иначе, различити приступи, стратегије, методе и облици рада у учењу су неопходни. То је став чије утемељење налазимо у дидактици, а и у свим методикама. Ни у једном наставном систему не треба претјеривати, бити строго досљедан или чак на њему инсистирати. Најбоље рјешење је комбиновати различите приступе извођења наставе, а један од њих би свакако био и е-учење или настава на даљину, која не подразумијева нужно ангажман телевизијског сервиса, већ је примјењивати на начин да се задржи све оно што се показало као најефикасније. Иако ћемо ефекте сагледати већ у сптембру, сматрам да је настава на даљину оно најбоље што се ученицима широм РС могло понудити у датом моменту, нови приступ учењу у коме су просвјетни радници показали да се лако прилагођавају на нове методе рада, на промјене и изазове који се пред све нас постављају“.

Педагогија мајка наука

„Педагогија ми много помаже у раду са дјецом. Наравно, велика је предност уколико неко има урођене способности за неки посао, што се одмах препозна. Студирањем сам, између осталих, стекао сазнања из психологије, педагогије и дидактике. Кроз литературу и студентску праксу, упознао сам развојне карактеристике дјеце, адолесцената и одраслих особа, које су то специфичности и путеви, односно методе њиховог сазнања, који су услови потребни дјеци а који одраслима на путу учења, које особине један наставник треба да има да би исход учења био најефикаснији и слично. Као примјер, издвојио бих ситуацију са учеником у првом разреду, који није похађао предшколску установу. Био сам спреман на присуство емоционалне нестабилности, сепарационе кризе и недовољно развијених социјалних вјештина. Из етичких и професионалних увјерења, сходно ситуацији, дјечак је често сједио у мом крилу док уписујем час или сам га водио са мном у зборницу на малом одмору из страха од одвајања. У свим тим ситуацијама водио сам се циљем да ученик осјети пријатно окружење и сигурност, јер само тако може несметано извршавати обавезе које се пред њега постављају“.