Сенка Тујковић је сликарка која деценијама живи и ствара у Будви, али и широм свијета у којем је имала прилику да изрази таленат. Рођена је и одрасла у Требињу, граду нераскидивих успомене на дјетињство, породицу и драге људе. Неспутаност, интуитивност и даровитост синоними су који описују умјетника у њој, чија дјела никога не остављају равнодушним па су одавно своје мјесто нашла и ван граница наших простора. Њене слике излагане су од Париза, Беча, Мозамбика до Београда, Новог Сада, Будве, Бара и Требиња. Због својих ручно осликаних хаљина мотивисаних Црном Гором и оне са стиховима Његошевог „Горског вијенца“ које је на тканини исписала, можемо је назвати и авангардом, знајући да је на црногорској „Недјељи моде“, извела и својеврсну модну револуцију. С тога је ова жена много више од сени, како јој име каже.
Сатен, свила, елеганција, снага, борбеност, традиција, култура, слике, хаљине, снови и трагања дочарани њеним умом, оно су што бисмо код Сенке једноставно могли назвати непатворена љепота. Дар да емоције са сликарског, прелије на сатенско платно и на оба утка неизбрисив печат.
Слика откако зна за себе, њене су ријечи, и додаје да је као мала сањала умјетност, позајмљивала боје желећи обојити себе и све око себе, чистим и веселим тоновима. И баш таква, своја, пуна радости и љубави према свима и свему што је окружује, нарочито умјетношћу коју ствара читавог живота, ова жена чудесне харизме и није могла другачије, него да слиједи властите инстинкте. Кроз ритам таквог срца преко уља на платну доживљавамо саму експресију живота.
„Пета сам од седморо дјеце бесмртних родитеља Игњата и Данице Рутешић. Љепоту сам наслиједила од мајке, а таленат за радну радозналост, одговорност и умјетност од оца. Сваки долазак у родно Требиње моја је посјета дјетињству и бојење свега виђеног бојама радости. Сликам одувијек, а платно најчешће користим за пренос лијепих, позитивних и јаких емоција. Инспирацију налазим у себи, својим осјећањима, па и у манама и недостацима. Све што сам ја види се на сликама. Сликарство ми даје нову димензију живота и слободу да видим свијет на свој начин и храброст да то искажем. Својим сликама желим оживјети живот, љубав, оптимизам“, отвара нам причу о себи и свом раду.
Кроз призоре бујног колорита, који као да не могу да чекају да се покажу, да буду доживљени и проживљени, већ на први поглед наслућујемо све дубине њене душе, којима је морала проћи да би изњедрила своја дјела.
„Да би човјек створио умјетничко дјело, било које врсте, мора бити дубоко усамљен, од људи удаљен, отуђен и повријеђен, а ипак у себи сасвим свој, слободан и неспутан, заигран и неконтролисан, скоро па луд. Мора моћи зауздати вјетар па зајахати до мостова дуге, разоружати небо, раскош звијезда, покрасти по земљи расути сјај, никад не признати крај!“
Поетичност којом се изражава, одражава се на свим њеним сликама. На платнима са мотивима жена, како их Сенка описује: „Слободних срна које не дозивају јелена, него саме освајају мрачне шуме живота“, може се препознати свака жена, често на жалост површно посматрана као објект на који се олако баца суд, умјесто као снага, извор живота, љубави, става, бриљантности ума и душе. И то није женска перцепција, нити одраз феминизма, то је истина коју једна жена попут најљепше прозе пише кистом и снажним нијансама.
„На мојим сликама су савремене жене у савременом свијету, раскошне у раскошној природи, уплашене, грешне Еве које се стиде али не прекривају ништа, већ нуде. Нуде оно што површни у њима виде, а скривају што само посебни и одабрани могу дотакнути. Тијело јесу, али и ум, снага, пркос, храброст и бунт. Распламсавајући у оку посматрача ватре немира и далеких свемира само женама познатим, оне су слободне у својој самоћи, у заносу очаране али и разочаране, можда у мушкарца као заштитника, ослонац и дуго тражени онај други дио бића. Танана душа је скривена иза скупоцјене црвене, свилене хаљине која пада до половине леђа. Оне имају чежњу, жеље и патњу. У дубини немирног мора оне су мајке, сестре и само обичне жене, али рањене па и тада поносне, савршено лијепе и дотјеране. Тијело је оквир, а унутрашњост храм у који ће само ријетки закорачити!“
Поред феномена жене и тог раскошног сликарског опуса, у атељеу Сенке Тујковић незаобилазни су и мотиви свега онога кроз шта ју је живот носио. Свака слика једна је прича и, евидентно је да је стварајући их кроз разне периоде живота, на свакој оставила и властити траг. А ако живот поимамо, попут наше саговорнице, као извор љубави и чистоте којима се можемо увијек напојити, онда истим тим вриједностима дарујемо и свијет око себе, као што то ова умјетница деценијама чини.
„Велика је човјекова жеља и потреба да остави траг у времену, кроз своју дјецу, снове, таленте, рад, кроз свјетлост до облака или, супротно, кроз говор и поруку мржње и осуде, кроз сопствени мрак, како ко! Бирала сам или је мене изабрао пут умјетности, љепоте и уљепшавања стварности. Сматрам да свако види оно што носи у себи, кичасти кич, ружни изнутра желе поружњети свијет и све око себе. Мој пут је другачији. Пут емоција и љубави према мојој земљи у овом суровом времену немира гдје је човјек подијељен у себи и око себе. Никада ме нису носиле политика, увјерења, говори мржње и подјеле. Носила ме увијек умјетност на крилима слободе у висине одакле се дотичу и посматрају само љепота, мир, парче мора, комад свилена свода, сребрни одсјај црквеног звона и шаролика љепота мозаика мајке Божије. Свега што сам упијала успут непрестано трагајући!“
Из те унутрашње потраге, од које морамо прво и почети да бисмо било гдје стигли, па нешто и створили, не чуди зашто је Сенкин траг овјековјечен на сликарском, а потом и на сатенском платну. Раскошне, софистициране хаљине, задивљујуће, без ичега сувишног, како нам каже, спој су моде, традиције и умјетности. Колекцију је назвала „Црна Гора на сатену“, сваку ручно осликала, поједине украсила шкољкама и бисерима, а на једну посебну, бијелу, проткану ланом и чипком исписала „Горски вијенац“.
СТИХОВИ НА САТЕНУ – ПОЗИВ ДА СЕ ВРАТИМО КУЛТУРИ
„Преписала сам 'Горски вијенац' и направила хаљину. Можда у нади да ће нас стихови који срамежљиво вире из валова сатена натјерати да се вратимо књигама, поезији, култури. С друге стране, и Његош је волио лијепо да се обуче. Када би одлазио у Италију, скидао би црквене хаљине и облачио, тада, модерно одијело. Све глумице и балерине, најљепше жене уздисале су за њим. Неки су га као владику због тога осуђивали, али он није марио. Његош владика, пјесник, филозоф, велики мислилац, писац, један од највећих српских умова, личност је која је оставила траг у времену, у историји, књижевности, култури и не смије бити заборављен! На жалост, све га је мање у школама, часописима културе, на сликама, скулптурама, у причама и пјесмама. Наш велики Његош, спој скоро митског јунака и крхког црногорског дјечака, замонашеног у дјетињству, који је волио да размишља о далеким, чудесним енергијама што људске судбине спајају са звијездама. Прошло је толико година од како је написао 'Горски вијенац', у којем је још тада изнио своје страхове и слутње о свему што се данас дешава у Црној Гори. Имао је визију, бритак ум и Божји дар. Увијек се осјећам недостојном и малом када себи дам за право да говорим о њему. За мене, Његош је истински велики човјек, умјетник, писац, владар, филозоф, психолог, пророк, светац!“
Хаљине су рађене од сатена у неколико слојева са по неколико метара материјала, пажљиво осликане за то посебним бојама. Као перфекциониста и себи самој највећи критичар, и овом умјетничком изразу пришла је са огромном дозом одговорности и респекта, вративши се, рече нам, на почетке саме умјетности када је све било једно, спој пјесме, игре, поезије, боја, ритма, емоције.
ХАЉИНА НЕ МОЖЕ ПРИКРИТИ ПУСТОШ ДУШЕ
„Спој и веза међу умјетностима, настале из древне жеље човјека за љепотом, бијегом од стварности и жељом за објашњењем вјечитих човјекових питања о бесмртности, Богу, смислу и љубави, оно је о чему сам промишљала креирајући хаљине. Међутим, поред свега што оне јесу, у свој својој раскоши и елеганцији, носе и снажну поруку – мода сама по себи не значи ништа уколико онај ко је носи нема своје унутрашње богатство, умјетност у себи, у свом свијету! Хаљина може бити и јесте лијепа, али ако жена не ради на образовању, култури, не развија своју личност, онда је хаљина ништа друго до пука материја, празнина!“
„Умјетност је ту да нас изазове и инспирише да трагамо, да повезујемо и ширимо, чујемо мелодију, прочитамо књигу, обогатимо машту, стварамо даље, ако смо умјетник, остављамо свој печат. Умјетничко дјело мора да нас дирне у најдубље дијелове бића, да нас тјера ако не да стварамо онда да размишљамо, да нас оплемени, разбуди, освијести. Обишла сам пола свијета трагајући за нечим, а опет сам на крају то нешто, тај дио себе, нашла у својој земљи и акценат стално стављам на враћање својој култури, традицији, љубави и поштовању према ономе што имамо. Из свега овога проистекле су и моје хаљине, које поручују да морамо да се враћамо на огњишта наших душа, тамо гдје су нам коријени, култура, вјера“, поручује ова умјетница, недвосмислено акцентујући да је изразито важно, посебно у данашњем површном систему вриједности, његовати наше унутрашње биће, без кога постајемо шкољка лишена бисера.
Све, дакле, потиче и зависи од нас самих. Колико ћемо дати од себе јер, натраг се добија онолико колико смо спремни понудити. Зато је сасвим јасно зашто се Сенкин рад уважава, зашто је обгрљен љубављу. Сва сликарска платна до велова сатенских, од првих цртежа под небом родног јој Требиња до сликарских композиција из пространстава која је обишла, најбоље свједоче о свим њеним личним и умјетничким путевима. У нади да ће истом оном путањом некада давно пређеном, поново стићи у мјесто одакле је све једном почело, жељно ишчекујемо тај чаробни сусрет!
