На позоришној сцени Културног центра, вечерас ће Бјелопољско позориште одиграти представу „Споразум“, по мотивима драме „Ожалошћена породица“ Бранислава Нушића, а у режији и адаптацији Миње Новаковић.
Бјелопољци су код нас, можемо слободно рећи, колико дуго траје наше пријатељство, домаћи и радује да ће овогодишњи Фестивал фестивала отворити управо њихово остварење, бритка сатира о људској похлепи, лицемјерју и лажном моралу.
Миња Новаковић, млада редитељка, каже да је овај комад рекреирање Нушићеве „Ожалошћене породице“ у 21. вијеку. Савремено читање поставља питање: шта се дешава када се неко одрекне онога за шта се остали грчевито боре?!
„Нушић има ту специфичну црту да се баш бави комедијом личности и генерално наших живота. Оно што сам ја хтјела, можда, да промијеним јесте да то буде и трагикомично јер сматрам да не живимо у тако лијепом времену да је довољно само нешто загребати, него можда, да идемо до краја у неким стварима, рецимо тематски и избором неких сценских рјешења. Разлика од осталих играња ове драме јесте у томе што сам се осврнула на садашњи тренутак и самим тим је већ то довољно да буде једна адаптација, а опет је ту наш пораз, што се није ништа промијенило од Нушићевог времена до данас. Апсолутно имамо исте „дјечије болести“ и бољке које увијек нека породица или ми генерално људи рјешавамо, имамо порив за грамзивошћу, за нечим већим, посједовањем. Ту је био циљ да видимо шта би урадила нека нова генерација када би се нашла у тој причи“.
Нова генерација „бије“ другачије битке
„Не осврћемо се превише на традиционалан начин и рјешавања сукоба, прихватања неких лоших ствари, да су просто такве какве јесу па да треба да будемо захвални за то што добијамо већ ми налазимо другачије механизме како ћемо да се боримо. Уколико је нешто повезано са нашим стандардима – у реду, уколико није - јасно ћемо рећи да то није за нас. Мислим да се то управо дешава у овој адаптацији, драми и да ће бити занимљиво видјети тај угао младе особе која можда није одушевљена тим чиме би сви други били одушевљени“.
Миња је први пут у Требињу, радује је што има прилику да буде учесник фестивала и да види по чему је овај фестивал тако посебан. Са Бјелопољским позориштем је имала дивну сарадњу.
„Види се да је то једна уиграна екипа, да су отворени за другачији начин рада јер волим да експериментишем у позоришту. Радост игре се види на сцени. Чак, иако нешто не иде по плану, просто та радост игре се види на сцени“.
Слађана Мердовић, Симка
-Не бих о Симки много откривала, ни о њој нити о осталим ликовима. Мислим да ће и ова представа, као и све наше претходне представе, бити изузетно допадљива предивној требињској публици. Ово је ново читање Нушића, није традиционална прича, него је савремена. Рекла бих да је ово трагикомедија менталитета, гдје, уз редитељске сугестије, кроз тај вео туге, која се односи на подјелу заоставштине покојника, откривамо ту људску похлепу, лицемјерје. Мислим да ће публика не само с осмијехом изађи из сале него и са неком дозом горчине. Да ће се многи пронаћи у неким дијеловима представе јер сам сигурна да је свако од нас, макар једном у животу, са собом склопио макар тај мали споразум. Мислим да представа погађа проблематику Балкана, менталитета, психолошког и карактерног профила, то сигурно. Некако ће бити једно огледало у које је, можда, тешко погледати али са друге стране итекако пожељно да бисмо освијестили те неке аномалије које имају сви народи на Балкану, могло би се рећи и на глобалном нивоу. Видите шта се ради због похлепе на планетарном нивоу. Мислим да је главни узрок свих тих ружних дешавања та похлепа и те одвратне подјеле“.
Каже да јој је, заиста, задовољство бити у Требињу, дружити се са дивним људима, бити на једном сјајном Фестивалу фестивала, који окупља најбоље аматерске позоришне представе из република бивше Југославије.
„Мени је жао што су то бивше републике мени вољене земље Југославије, мало сам носталгичарка. Желим да захвалим на гостопримству, почев од хотела у коме смо смјештени, до Организационог одбора и Слађане Скочајић из Града Требиња, који су у сваком тренутку ту за нас, да ли да нам треба нешто за представу или нешто друго увијек су ту. Дивни су тренуци увијек у Требињу, сежу још из претходних година. Управо сам се сјетила професорице Наде Павићевић, Миодрага Белог Ракоњца, Фуада Заимовића Стреле, Изета Мулабеговића, који су имали изузетне успјехе на овом фествалу, како колективне тако и индивидуалне.
Бјелопољско позориште је прошле године имало продукцију пет представа.
„Крајем прошле године, имали смо премијеру `Проклете авлије`, професоналну представу, јако је добро прихваћена од стране публике. Играће се све представе прошлогодишње продукције. Колеге Предраг Вукојевић и Владо Томовић играју представу за дјецу. Један, заиста, лијеп темпо. Бијело Поље јесте мали град, али је заиста град културе и умјетника. Није се лијепо хвалити, али ко год је био у нашем граду - зна о чему причам“.
Традицију на Фестивалу фестивала наставља Осман Заимовић, син Фуада Заимовића Стреле, који је у улози Мића Станимировића.
„Вечерас у овој улози, а до сада сам у Требиње долазио са Бјелопољским позориштем у различитим ангажманима, деценијама. Или је то био некада избор музике, мајстор тона, свјетло, видео или тако нешто. Мој отац је раније играо овдје и освајао награде, из тога разлога ово играње вечерас, за мене, добија посебан значај. Требиње је увијек прелијепо. Рад на представи је био изузетно тежак, али је обиловао врло добром и позитивном енергијом, која је ту била од самога старта. Тако се стварало нешто што смо од почетка видјели да може да буде добро и надам се да ћемо се сви увјерити у то. Надам се да ће бити бар на нивоу који се очекује од нас“.
Надају се да ће заблистати у пуном сјају. Ми смо навикли на одличне представе из Бјелопољског позоришта тако ће, сигурни смо, бити и вечерас. Добродошли, драги пријатељи! Уживајте фестивалци и сви драги гости!
