Пријатељу мој, чудна ти је ова наша Херцеговина!
Још јуче ујутро небо се над Требињем бјеше натмурило и згрчило као какав љути старац, па ударише они сиви облаци и проли се киша — сручило се читавих два и по литра воде по квадрату, тек толико да накваси прашину и разљути народ.
Али јутрос... јутрос као да је сам Бог руком размакнуо завјесу! Осванула субота, ведра и сунчана, а сунце се просуло по каменитим оградама и старим крововима, па грије и милује, а у ваздуху слатких четрнаест степени.
Гледам у онај метеоролошки апарат, а он вели: влажност шездесет и три процента, притисак се попео на девет стотина осамдесет и четири милибара, а са југа пирка тихи, сањиви вјетрић — два метра у секунди, тек толико да помјери лист на одрини и подсјети нас на топлије дане.
А тамо горе, по херцеговачким вишим крајевима, јутро још увија људе у гуње и џемпере.
У Берковићима дванаест степени — тамо се већ лакше дише.
У Билећи и Гацку измјерише по девет, у Невесињу седам, а на врлетном Чемерну — е, тамо је права зимогрижљива прича! Јутрос свега шест степени, а јуче их потопило као у причи о потопу: сручила се двадесет и једна литра кише по квадрату.
Ал' нека га, проћи ће и то. Важно је да је јутрос јутро обасјало нашу Херцеговину, па макар и накратко, док се метеоролози, или облаци, опет не предомисле!
