dabovic 2.JPG (119 KB)

Неписано је правило да добро вино прати и добра позадинска прича, чији  важан дио су винарије аутентичног амбијента, посебног ужитка за посјетиоце. И то се не односи само на дегустацију, већ и на гостопримство вриједних винара да све добро што стварају радо дијеле са гостима.

И управо је таква „Винарија Дабовић“, смјештена на свега 18 километара од Требиња, уз границу са Црном Гором, у Нудолу најмањем винском региону Европе. На овом мјесту годинама уназад, у потрази за енолошким савршенством настају вина која су за кратко вријеме побрала преко 60 медаља са Сајмова из Аустрије, Француске, Чешке, Сплита, Загреба, Новог Сада... Ушушкана у зеленило и релаксирајућу атмосферу мира и тишине ову винарију више од деценије воде брат и сестра, Аћим и Андријана. А њихова прича је нестварна, усудили бисмо се рећи готово па филмска јер ако су за стварање вина као чудесног пића пресудни одређени хемијски процеси, важна је и она друга хемија, љубав којом било шта започето увијек изњедри само најбоље резултате.

Одрасли уз винограде својих предака, ови искусни познаваоци вина и поднебља у којем су стасали, своју винску причу покренули су 2008. године. Четири године потом креирали су вино које је из мале, породичне винарије, заузело прво мјесто на престижном Сајму вина у Бечу међу 1.200 вина из 614 великих европских винарија. Били су чак једина винарија из земље која није чланица Европске Уније. И ту почиње све, од необичног сплета околности, до Винарије која је данас свуда призната.  

„Пријавили смо се на сајам за који нисмо знали ни какав је ни колики, само смо имали жељу да изађемо негдје вани и представимо се. Послали смо узорке вина, али нисмо знали да требамо да уплатимо котизацију и да се региструјемо годину дана унапријед. За седам дана добијамо мејл да им је жао, да не можемо да учествујемо. Нису прошла ни два дана поново ми пишу. Наводе да су радили хемијску анализу и утврдили да су сви наши узорци вина и ракије органског поријекла, да су се позабавили историјом овог краја те због свега тога одлучили да нам дозволе учешће и да имамо пет дана да уплатимо котизацију“, одушевљено нам Андријана препричава необичан преокрет судбине у њихову корист.

dabovic.jpeg (120 KB)

Захваљујући преседану организатора, нашли су се у дворцу Холбрук. Иако  прилично мала винарија, квалитетом су равноправно парирали другима.  

„Ту су биле читаве империје, са огромним виноградима и дугим винарским традицијама. Са наших тада 4.500 чокота, међу мини винаријама од 400 хектара у једном комаду, осјетили смо се толико малим да се ничему нисмо надали. Испоставило се, међутим, да нисмо били у праву јер је Аустријанцима изузев квалитета све друго небитно. Умјесто додјеле медаља организовали су мастер клас на коме 80 семоелијера оцјењује вина. На билборду се приказују резултати анализа узорака. Ми видимо да наша жилавка расте према врху. Не можемо да вјерујемо! Кад су прогласили да је наше бијело вино прво остали смо у шоку“, са осмијехом нам дочаравају тај тренутак ово двоје ведрих и марљивих људи.

У цијелој причи разоружава њихова искреност. Начин на који о свему отворено говоре. И баш због тога, рекли бисмо, њихова винска прича никако није могла да не успије. С друге стране, редовни су на семинарима. Студиозно и озбиљно су посвећени изучавању технологије вина. Како нам Аћим рече, другачије и не може кад је то читава наука.

„Од малена сам вријеме проводио уз оца и стрица радећи у винограду и око вина. Жеља да се бавим винарством увијек ме вукла, мада тада нисам мислио да ће то бити професионално. Једноставно, то сам волио. Кад сам завршио средњу школу видио сам да ми виноград доноси приходе. Желио сам да их проширим и сестра ме у томе подржала и савјетовала, упутила да морам да се едукујем. Најлакше сам направио вино те 2012. године и то озбиљно вино, али из разлога што сам мислио да све знам. Касније сам увидио да су ми се сложиле неке коцкице, да сам имао и доста среће. И данас учим о винима и све што више око овог пића радим све ме више страх. То је огроман ризик и стварно наука“.

dabovic 5.jpeg (258 KB)

Након Беча као својеврсне одскочне даске отворила су им се многа врата.   Министарство пољопривреде Црне Горе омогућило им је промоцију награде, презентацију вина, а кренуле су понуде и од црногорских хотела. Ово двоје ентузијаста почело је са озбиљном продајом, улагањем у опрему и ширењем винограда који данас износе близу 13.000 чокота.

Као једини произвођачи жилавке у Црној Гори, праве и вранац и розе, али и ракију. Уз кућу у којој генерацијама уназад живе Дабовићи, наслонили су предивно уређен вински подрум и салу за дегустацију. Креирали изузетно складну, зеленилом обасуту винарију, окружену чистом, нетакнутом природом. Створили амбијент у коме вас дочека нека чудесна хармонија са погледом на бескрајне редове винове лозе, гдје све подсјећа на дом, на љубав.

И одмах, на први поглед, осјетите да сте добродошли. Да су пред вама добронамјерни људи. Да је то мјесто прије свега настало на вијековној традицији и да их све медаље које су добили нису промијениле. Управо зато их свакодневно посјећује велики број туриста. А те посјете иако почињу у винарији ту се не завршавају.

„Ми смо регистровани као винарија, али и као сеоско домаћинство за пружање угоститељских услуга и бавимо се сеоским туризмом. У оквиру винарије почели смо са градњом етно села на Бијелој Гори, гдје тренутно имамо једну колибу и љетниковац који могу да приме 30 људи. У плану нам је да на планини направимо пет бунгалова јер имамо госте који хоће да преноће. Организујемо пјешачке туре, бајкинг, хајкинг. Запањујуће је одушевљење свих природом и свиме што овдје виде. А то су углавном странци, људи жељни пријатније атмосфере од градске вреве којој су свакодневно изложени у градовима и свјетским метрополама“, углас нам говоре, додајући да им највише гостију пристиже са крузера и из луксузних малих хотела који букирају једнодневне излете.

dabovic 6.jpg (131 KB)

Више од 50 посто посјетилаца у овом малом нам комшијском селу су Енглези и Американци, затим Нијемци, Норвежани, Аустралијанци, Французи и Руси. Ове године највише туриста стигло им је из Дубаија.

„Гости се заказују дан унапријед. Нас овдје мало ради и не желимо никога да вратимо. Наше гесло је не разочарати госте јер некад је важнији образ од пара. Јесмо ми на Celebrity – ју изашли као најбоља излетничка дестинација, али наш мото је потрудити се око гостију, пружити им осјећај припадности, понудити квалитет у свему, од хране и пића, до услуге. Много је лијепо када са потпуним странцима проведете цијели дан, а онда од њих добијете најљепши комплимент – да им је код нас било као нигдје друго! Са многима смо постали и пријатељи. Некада је то много важније од саме зараде!“

Како им се спонтано десило да крену у посао са винаријом, тако су сасвим случајно постали и прво сеоско регистровано газдинство у Црној Гори. Захављујући срдачности коју тако несебично са собом носе, нисмо нимало изненађени.

„Ми смо презадовољни, само да настави овако. Кад смо почињали нисмо се овоме надали. Храна је домаћа и све се овдје спрема. Овај посао је задовољство. Дружимо се са људима који су дошли да уживају и та размјена енергије је невјероватна! Будемо уморни али срећни и задовољни“.

А како и не би били. Са сваким новим вином овдје се ниже и нека нова, инспиративна прича. Прати је квалитет, као прва и основна нит водиља уз коју неминовно настају репрезентативна пића, али и несвакидашњи енолошки угођаји. Све своје снаге дају да одрже заслужену репутацију па и када сањају нове снове, снивају полако.

„Тренутно смо једини у Црној Гори са лиценцом за производњу воћних ракија и планирамо да ширимо дестилерију, да поред лозе започнемо и ову производњу. За ту намјену наручили смо посебан казан, ручни рад, ишли на обуке за технолошке процесе ове врсте. Желимо професионално и тиме да се бавимо, иако са Сајма у Загребу годинама носимо злато на јака пића. Управа за безбједност хране Црне Горе има веома високе стандарде и све се мора радити темељно и по прописима. Надамо се да ћемо идуће године у ово вријеме производити и нову, воћну лозовачу“, са пуно елана говори Аћим.

dabovic 4.jpg (83 KB)

У мјесту препуном благодети, гдје се стапају Медитеранска и планинска клима, мирис мора и вјетрови са околних планинских вијенаца, тамо гдје се живи полако и ради педантно, из године у годину настају вина која на свим међународним сајмовима освајају најпрестижнија признања. У срцу једног малог села смјештена је најнаграђиванија црногорска винарија, а из објекта у камену потекла је топла и њежна винска прича, која суптилно указује на саму срж породице Дабовић, самим тим и на несвакидашња вина јединствене ароме. 

Вино као заштићени производ

„У Црној Гори званично су регистрована три винарска региона – Скадарски базен, Бјелопавлићи и Нудо. Нудо по својој површини није могао бити винарски регион, али по специфичности у односу на друге, одвојен је као засебан. Чак 400 пута је мањи од најмањег француског региона, због чега смо ми најмања винарска регија и на свијету, препознатљиви као једина винарија са овог простора. Уз све то, радили смо и на заштити географског поријекла. Послије Његушког пршута једини још заштићени производ у Црној Гори је наше вино!“

Нудо на винској мапи свијета

 „Вино се прави у винограду а не у подруму и лако је од добре сировине направити одличан производ. Као мала Винарија, не смијем направити лоше вино, немам тај луксуз. Уз сво моје знање, да стекнем искуство много су ми помогли сајмови и учествовали смо на многима. Мој савјет свим нашим винарима је да не треба да се плаше да изађу на свјетске сајмове. Херцеговина и Црна Гора много су напредовале у винима и слободно можемо парирати Европи. Исмијавали су ме кад сам рекао да ћу Нудо вратити на винску мапу свијета. А захваљујући жељи да излажем изван наших граница, могу слободно рећи да сам остварио један од својих највећих снова“, поносно каже Аћим Дабовић.