На дан виноградара и вина, Светог Трифуна, обишли смо млади породични виноград Јова Дерикучке, једног у низу сачуваних традиционалних произвођача ове црвене капљице. „Малe домаћинскe бачве и мали бардаци вина као да су се уплашили пред големим вишетонским иноксима“, нашалио се овај домаћин, када смо га посјетили прије неколико дана. Знали смо да смо на правом мјесту да дознамо више о традиционалној вишевјековној производњи вина на једном дијелу требињске општине.

IMG-ae5ee72c2e5b6b6a4cf5fa2755c2d297-V.jpg (276 KB)

Док је још прошлогодишња берба била у току, а наши новинари обилазили бераче и винограде, Јову Дерикучки из Величана смо обећали да ћемо га посјетити у тек подигнутом младом винограду до почетка прољетних радова, до Трифундана. Како смо обећали – тако смо и учинили.

Разлог обећаног поновног сусрета у винограду овог домаћина био је одраз наше знатижеље на тада изречену његову констатацију да више ништа није исто у овом важном домаћинском послу. Када смо га упитали какав је род и каква су очекивања од бербе, Јово нам је са доста сјете у гласу рекао:

„Није вино што је прије било, а истини за вољу - није више ништа исто што је било прије, па такву судбину дијеле и виногради“.

Управо, ова необична констатација била је довољан разлог нашег фебруарског обиласка те нам послужила као увод у ову тежачку причу.

Када волиш виноград, каже Јово на почетку ове приче - то ти је знак да у једнакости тој ријечи стоји ријеч кућа. Да, виноград и кућа, па домаћин...

„Да не би ова моја прича била некоме као ситна провокација на просторима гдје нема винограда, одмах у почетку ћу се оградити и усмјерити причу на овај наш мали поповопољски простор. Овдје у западном дијелу требињске општине, заправо јужном и западном, рађале су се генерације наших предака и преносиле причу о добром вину и виноградима. Вино је добило митску улогу од рађања до умирања и није ни случајна наша локална изрека, а која је нама као омча око врата: 'Вино је образ домаћина.' Да, образ, а сваке године изнова морамо се борити за добро вино. Чисто вино - за чиста образа. Е, могао се домаћин пожалити на мали род и количину, али никад се није пожалио на квалитет вина. Ту се не смије оманути нити имати примједбе.“

Када су виногради сишли у поље

Како су се села надметала, а послије у селима добри и успјешни домаћини да направе најбоља вина, Јово се присјећао колико је таквих прича чуо и запамтио.

„Најчешће се у нашој поповској вали причало да су вина могла горјети на ватри и то само из котешких и оровских страна и из величанских и дубљанских пјешчаника. Тога вина, а таквих мјеста данас више нема. Од како су виногради 'сишли' у поље нестало је тежачког рада, а богами - и добрих вина“.

IMG-25ccae6650b13e0640aade8104a2cabb-V.jpg (394 KB)

Од Подкраја, показује нам Јово у широко руком, па све до пута, гдје се налазе ови пјешчаници, био је све сами виноград и „пођекоја“ смоква.  Са лозе - чокота је брано по неколико гроздова, а не по неколико килограма као данас. Ради лакше обрада и подизања нових винограда домаћини у последњих 30 година су спустили винограде у поље, а самим тим се и промијенио квалитет вина и количина рода по једном чокоту.

„Е, зато сам Вам у почетку нашег разговра рекао да више ништа није исто: ни виногради ни вино. Ја припадам генерацији дјеце која су одрастала половином прошлог вијека, у вријеме земљорадничких задруга, које су по много чему остале запамћене у нашем крају. Мени је седамдесет пет година, али ми се чини да моје дјетињство, те педесет и неке, боље памтим од било чега што се догодило прије десет година. Те 1952. године смо садили стари виноград и као дијете се сјећам свих појединости у тим мукотрпним годинама подизања винограда“.

Сав терет и муку кроз коју је требало проћи, да би за резултат имали добру чашу вина, Јово је желио да забиљежимо. Његова прича се више односила на младе винаре који су, како каже, стекли за кратко вријеме медаље за вино, па тек онда садили винограде.

„Младим људима и младим винарима, који су најчешће произвођачи вина, је обавеза да праве добра вина, али и да сачувају вишевјековну традицију. Морају да знају по нешто и о традиционалној производњи вина и узгоју винограда. Знам да они савременим технологијама и мјерењима те разним хемијама и препаратима могу да прате квалитет и да добију оно што ми нисмо ни у сну сањали да се може примијенити. Али нека знају макар да опричају неким долазећим винарима и винопијама да смо ми у наше вријеме умјесто данашњег дубоког орања ручно трапили земљу, што би се код нас рекло - суљали. Седамдесет центиметара се откопавала земља и ручно пребацивала да би се измијешала слатка земља са мртвицом. Годину прије садње земља се припремала за садњу: и то садњу искључиво дивљаком. Дивља подлога је чекала и двије године да ојача да би се могла калемити, а процес калемљења је, опет, посебна прича“.

IMG-5714bbdde1907debeb9c4492688e6307-V.jpg (292 KB)

Са пуно детаља у припремама те вишегодишњим ангажовањем мушких чланова породице, Јово нам је причао о подизању винограда.

Такву озбиљност и терет, наставља Јово, могли су изнијети управо мушкарци и добри домаћини.

„За сваку културу садње у пољопривреди се каже засађено или посијано, али се за виноград каже да се подиже, баш, онако како се и дјеца подижу. Сама ријеч 'подиже' вам говори о дугогодишњем послу и мајчинској пажњи и љубави према лози. Не знам како је било у другим крајевима, али се сјећам да су код нас калемари долазили из Далмације: Громаче, Клишева, Мравињца, Сланог... Тај виноград који је подизан у мом дјетињству половином прошлог вијека, калемио је Шћепан Бутијер из Громаче. Остајао је по неколико дана, а одговор на опредјељење за сорте лозе, питоме калемове, лежи управо на чињеници да су нам најчешће Далматинци доносили питоме племке, а самим тим и утицали на квалитет вина. Малу плавку и низ бијелих сорти, којим ја ни име не знам, донијели су они. Са више сорти лозе калемљени су виногради па су и вина имала посебан квалитет, што би данас ови млади рекли: биле су то купаже. Данас у мом винограду засађен је вранац и жилавка, али једну трећину сачињава и плавка. Тачно смо ми у Попову навикли да имамо прокупац и плавку. Мора да их има сваки виноград, па стотину - стотину...“

Јово нам је испричао и ону причу којом се потврдила чињеница о подизању винограда као дугогодишњем мушком послу.

„Турчин је гонио Влаха“, додаје Јово, „па послије ћерања до подне и када је то ћерање било неизвјесно, Турчин је закључио - ако је Влах виноград садио и кућу градио, стигнућу ја њега.“

Сад вам је јасно да су ове двије домаћинске величине: кућа и виноград по терету у знаку једнакости. Мора да знате још једну интересантну чињеницу која се намеће као закључак.

„Поповци су кроз вијекове на великим зимским водама у Попову ловили рибу гаовицу и сушили, за дане када нема свјежег улова. Замислите суху гаовицу и вино на трпези просјечног домаћина?! То је била највећа част за кума и пријатеља. Вино је у Попову код доброг домаћина изједначавано с хљебом. Прегршт жита и чаша вина морали су саставити годину са годином, жетву са жетвом. Прегршт жита да претекне од лањске жетве био је за понос домаћину јер је то значило да у кући није било глади, а чаша вина је морала саставити нову бербу и ново вино, да имаш вино за заклетве.Чуо сам на другим мјестима да се људи куну у хљеб, у мајку, ћаћу и ђецу - али у Попову се куну: 'У ватри горио ко ово вино'“, закључио је Јово.

Прича о одрастању уз винограде, прича о добрим домаћинима и сјећање на нека давно прошла времена одавала су нам Јовову препознатљиву носталгију, која је пратила сваку његову изговорену реченицу.