vladan.JPG (181 KB)

„Код Дарка у салон, онај на пијаци, у коме и дан данас ради, долазио сам сваког дана око 16 часова. Предано сам учио занат, а Дарко, који ме и дан данас зове Мали, каже ми једног поподнева да причувам салон јер он и колегиница му Драженка одоше под платане попити кафу. - Маши нам ако ко уђе и ето нас! Тада није било мобилних телефона, а не прође ни пет минута пошто су они отишли, а уђе човјек и тражи бријање. Иначе, кад би Дарко видио тог човјека, мрак му је падао на очи јер је тврдио да има најјачу браду у Требињу. Каже тај човјек мени - Ђе ти је мајстор? Кажем ја да је отишао на кафу, а он узврати - Знаш ли ти бријати? Ја као из топа одговорих - Како не знам?! А у себи мислим дозваћу их док га насапуњам. Сапуњам ја њега, сапуњам, а другом руком машем, не виде ни Дарко ни Драженка нити долазе и више немам камо куд него бритву у руке и удри по њему. Бријем ја њега, бријем, ма више од пола сата жуљам по њему, кад ето ти њих преко пијаце. Кад је Дарко промолио у салон и угледао човјека, мала му је снага дошла, а ја скоро па завршио. Мало сам прескочио, али га нисам посјекао. Све у свему није лоше. Устаје човјек и и пита колико да плати, а Дарко ће - А шта да платиш јуначе, једва си жив ост'о?! Извини, молим те. Мали се занио! Кад је човјек изашао каже мени Дарко – Мали, јеси ли ти нормалан? Да је дошао предсједник државе ти би рекао да знаш, а појма немаш!?“

Орио се смијех фризерско – бријачким салоном на врх Билећке улице док се Владан Нинковић присјећао само једне од безброј анегдота са почетка своје каријере. А кад је тачно почео да учи фризерски и бријачки занат ни сам не зна. Као дјечак одушевљено је долазио, прво у салон свог дједа, покојног Рада Јеремића, угледног требињског брица, а затим и мајке Мирјане. И док му, свакодневно, бројни Требињци препуштају главу и грло у руке, каже да је прави мајстор од маказа и бритве заправо био његов ђед, који је овај занат изучио у Сарајеву 1946. године.

„Ђед Раде Јеремић, отац моје мајке Мирјане, запослио се као брицо у тадашњој Задрузи 1948. године. Радио је у салону, који је био на мјесту данашњег М:тел-а на Главној улици, а у салону су, вјеровали или не, причао је ђед, радила 24 мајстора и увијек су имали пуне руке посла. Углавном, ђед је имао 54 године радног стажа кад је завршио каријеру. Званично је отишао у пензију 1988. године, али је наставио да ради с мојом мајком. И мајка је радила у том државном салону, јер је поред мушког био и женски фризерски салон, а онда је мама  отворила приватни салон 1990. године. То је био жути киоск, на Главној улици, преко пута некадашње Привредне банке. Ту је било и моје прво радно мјесто“, започиње наш разговор о породичној традицији шишања и бријања, дугој више од пола вијека, Владан Нинковић који од 2016. године газдује својим салоном.

„Ђед Раде је био строг и праведан. Ђед ме је учио кодексу понашања једног брица. Све се одвијало по строгим правилима. Длака није смјела пасти на под, одмах се морало помести. Алат се стално и детаљно чистио, као и радња. И у погледу облачења ђед је имао јасан став да се у радњи мора знати ко је муштерија, ко мајстор, ко шегрт... бијели мантил си морао донијети, иначе можеш ићи кући. Носио је панталоне на пеглу, кравату и шешир те је тешко прихватао чињеницу да су нама модерније фармерице од тих панталона?! Ђед никад на посао није дошао право од куће. Увијек би прво свратио на чашицу ракије у кафану, а и ја то данас исто радим. Само што ја пијем кафу, а ђед је кафу пио са женом, а ракијицу у кафани. Значи и то сам усвојио од њега, а Дарко, кога сам поменуо на почетку разговора, је мој брат од ујака и заправо ме он научио овом занату. Био је млађи, опуштенији и више сам волио да идем код њега да учим занат. Генерацијски смо били ближи, а ђед је већ био у годинама. Тако да мени Дарко и дан данас каже - Мали ништа ти ниси осјетио какав је ђед био тиранин док је био млађи! Дарко је почео 10 година прије мене радити с ђедом. Наравно, сва та дисциплина је била за наше добро“, схвата то данас овај истински љубитељ свог заната и признаје да је много брже научио да брије него да шиша.

Раде Јеремић је долазио у салон и радио буквално до задњег трена, односно до можданог удара од кога је преминуо 2004. године. Фризерском и бријачком занату је подучио сина и кћер, али се син отиснуо у друге воде. Кћер Мирјана је наставила традицију, а онда и два унука – Дарко Јеремић и Владан Нинковић.

brico.JPG (115 KB)

Од Владана сазнајемо да је почео самостално да ради у мамином салону, култном жутом киоску на Главној улици, тако што је покренуо другу смјену.

„Од тада до данас никад радњу нисам затворио ни минут раније иако се дешавало да данима никога не ошишам. Дуго година је та радња радила само прву смјену па док су се људи навикли, а и ја сам био дјечак. Док су стекли повјерење. Сјећам се једног поподнева. Зима, пролом облака, нигдје никога, читам новине, тада су се читале новине у салону, имали смо фиксни телефон и мама зове и пита - Има ли посла? Кажем ја да нема, а она каже – Затварај! Долази кући! Видиш какво је невријеме?! Њу страх. Знам ја. Млад сам, а ноћ иде, свакаквих људи је било. Ја је само питам - јеси ли зато звала? И чекам крај радног времена. И сад кад сам свој газда и даље се исто понашам. У послу сам невјероватно дисциплинован. Све је то тај ђедов наук из дјетињства. Хиљаду пута кажем - Знам да ошишам како знам, некоме одговара - некоме не, неком се свиђа мој начин рада - неком не, али радно вријеме и хигијена у радњи су нешто што морам поштовати!“, истиче овај млади човјек, који за непуних 40 година живота већ има 23 године радног стажа.

Свјестан је Владан чињенице да је данас много популарније бити фризер него брицо. Јер, по сопственом признању, откад је Вилкинсон 'избацио' жилете, муштерија за бријање је све мање. Међутим, он лично воли да брије, а не жели ни да прекине породичну традицију.

„Посебан сој људи долази на бријање. Они ми кажу да је осјећај фантастичан, а ја, вјерујте, сам уређујем своју браду и никад нисам отишао код неког брица. Имам једну гарнитуру Требињаца који редовно долазе на бријање. Махом су старији у питању и сад већ изумиру, али је у посљедње вријеме код младих Требињаца започео тренд ношења браде и бркова па више долазе на сређивање и штуцовање“, упоређује брицо Требињце некад и сад док муштерију припрема за бријање.

Утрљавање креме прије бријања, врућ пешкир преко лица пар минута, наношење сапуна за бријање округлом четком па бритва, али не она старинска која се оштрила на кожу већ нова, модерна са пола жилета, али старинског дизајна.

„Добро насапуњано је пола обријано! То је ђед говорио, а ја само потврђујем његове ријечи. Значи, најбитније је направити добру пјену и добро насапуњати, а онда све иде лако!“, истиче прави насљедник ђеда Рада (који иначе тврди да је још увијек његов учитељ и рођак Дарко Јеремић бољи фризер) и док гледа у црно-бијеле фотографије ђеда, његових колега и задружног салона, каже нам да би волио да и његов син настави породичну традицију. Неће га тјерати, али се нада да ће, иако је тек деветогодишњак, врло брзо осјетити атмосферу салона, а онда бритву у руке и сам свој газда.

konj.JPG (254 KB)

Дрвени коњић

„Ђед је имао малу столицу са металном главом коња за шишање дјеце, која је остала код Дарка. Кад сам отворио сопствени салон, отишао сам код Дарка, одшарафио ту металну главу и однио је Борбену Вукановићу. Борбен ми је направио реплику, али од дрвета. Тако да и ја имам успомену на ђеда, а да вам не причам колико је одушевљење дјечака кад га угледају“.

Рад недјељом

Недјељом, кад није радио у Задрузи, Раде Јеремић обилазио је требињска села бициклом и потпуно бесплатно шишао и бријао старе, онемоћале и болесне. Нису му то заборавили Требињци, који су нам то испричали чим смо крочили у Владанов салон. За ту ђедову навику ни Владан није знао, а мајстор свог заната, Раде Јеремић је очигледно био скроман човјек.

Интернет апликација за наручивање

„У овом тешком времену пандемије већина нас фризера је инсталирала апликацију преко које се муштерије наручују, како се не би стварала гужва. Те епидемиолошке мјере највише поштују старији, али са интернетом не другују. Зато ме зову на телефон и стално имамо неке анегдоте. Један старији господин ми се јуче није појавио у договорено вријеме. Зове ме јутрос и каже - Нисам дошао јер ми фићо није упалио. Могу ли доћи данас? И онда ја кажем - Је ли јутрос упалио! Он каже – Јесте! А ја додам – Крени!“, ведар, насмијан и очигледно духовит прича нам Нинковић те додаје да му је посебна част што за муштерију има ђедовог радног колегу, који је 1929. годиште.