Генерацијама Вукајловића из Бањана хоби је било пчеларство. Све до Бојана. Баћовог сина. Није ни он прекинуо традицију, али је, како рече, био 'натјеран' да прошири очево пољопривредно газдинство и започне производњу сухомеснатих производа. А 'натјерали' су га нико други до туристи, који свакодневно, већ деценију, на путу за винарију Анђелић и ресторан Студенац, свраћају у њихову породичну кућу да купе мед.

bojan-vukajlovic-kobasice.jpg (193 KB)

„А туристи к'о туристи. Распитивали би се и за остале херцеговачке производе. У мору тих питања и заустављања пред кућом,често су питали да немамо случајно и суво месо. Тражили су, редом, сланину, кобасице... и практично ми је једног дана прекипило. Сјећам се човјека. Био је из Тивта и њему сам рекао: „Нема Брко, али биће! Тако је почело. Прије три године“, овим ријечима започиње наш разговор Бојан Вукајловић, човјек који је одлучио да од домаће кобасице, коју у позну јесен скоро свако требињско домаћинство прави, створи бренд.

Одлучио је и кренуо. Распитивао се, учио, истраживао, али и обилазио познате произвођаче и кобасица и кулена. Рецепт је имао. Стари, породични, који се преноси с кољена на кољено, али је био свјестан да га мора “дорадити”.

„Улазећи у овај посао био сам свјестан да ћу првенствено морати да одржим квалитет и да обезбиједим константну испоруку робе. Ако желим да ми производња сухомеснатих производа из хобија прерасте у додатни посао не могу себе довести у ситуацију да ми човјек дође на врата, а да ја један дан имам робу, а други немам. Значи, од те приче нема ништа. Размишљао сам како то да остварим, а да не изгубим на квалитету. Мој први корак је био реновирање старе сушаре на Коритима. Тако сам добио простор за сушење већих количини. Затим сам, у доњем спрату породичне куће, направио коморе за зријевање и подруме за старење меса, расхладне коморе, линију за паковање, слајсовање и све што је потребно“.

Ни ту Бојан није стао. Желио је најбољу опрему, али признаје да је наишао на нови проблем – цијена те опреме била је вртоглаво висока. Зато се довијао на разне начине. Сналажљив и домишљат, правио је разне бајпасе и компромисе па је све испало знатно јефтиније. Мада постоји и дио опреме који је стигао чак из Феникса, из Америке.

bojan-vukajlovic-kobasice-2.jpg (234 KB)

„Кад сам заокружио ту причу и направио иоле добре услове какве изискује овај посао, а ту првенствено мислим на хигијену, приступио сам томе да нађем добро и квалитетно месо јер без добре сировине нема квалитетног и доброг коначног производа. Иначе, моја мисија је да, у мору производа, моји производи буду препознатљиви као херцеговачки, потпуно домаћи и врло квалитетни. У оскудици произвођача меса у Херцеговини, јер нажалост морам рећи да одавде до Билеће не можете наћи два три 'крмедара', свијетла тачка ми се појавила у виду фарме свиња у Берковићима коју држи мљекарска индустрија 'Пађени'. С њима сам имао одличну сарадњу. Куповао сам оно што ми је било  прихватљиво, свиње које су годишњаци, значи зрело месо, и тешке од 250 до 300 килограма. Кад они не би имали месо које мени одговара, куповао сам и у домаћинствима, од људи који имају квалитетно домаће месо, тако да сам се већ уходао и већ имам људе с којим сарађујем од Требиња, Билеће до Невесиња“.

Бојану у послу помажу супруга и два сина, а ту су и родитељи чији савјет увијек радо послуша. Посао из године у годину напредује па Вукајловићи сад купцима нуде суви врат, печеницу, сланину и три врсте кобасица.

„Посебну пажњу придајем кобасицама. Имам Горичку кобасицу, двије врсте чајне кобасице и домаћу традиционалну кобасицу тзв. ђевеницу. Горичка је име добила по насељу у коме је наша кућа, а ђевеница је традиционална херцеговачка кобасица која се правила од меса које се није мљело на машину него се сјецкало. Када би се свиња транжирала, сви они дијелови који нису ишли у сушење или остављање у замрзивач, сјецкали су се за ђевеницу. Дакле, месо друге и треће класе. У домаћу ђевеницу оригинално иде само свињско месо и то 70% црвеног меса и 30% чисте леђне сланине“.

Основа ових кобасица је породични рецепт Вукајловића који је Бојан дорадио обилазећи велике и познате произвођаче сухомеснатих производа. Одушевљено нам прича како је обишао све иоле озбиљније произвођаче у бившој Југославији. Од Дрниша до Воштана у Хрватској, преко Црне Горе, сушара на Његушима, околини Подгорице и у Никшићу... а обишао је и цијели тзв. свињарски Срем. Посебно поштовање одаје Лемајићима из Шида, апсолутним шампионима Новосадског сајма, као и Војиновићима, код којих је, по сопственом признању, јео најбољи кулен. Очигледно је да је у разговору са свима њима стицао нова знања, искуства и пријатељства.

„Заиста сам им захвалан што су ми без икакве надокнаде понудили пар рецепата. Добио сам рецепт за чајну кобасицу - фолксдојчерку, како је Војвођани зову. То је стари рецепт војвођанских Нијемаца без икаквих вјештачких примјеса и адитива са природним свјежим зачинима. Имам и стари рецепт од домаће ђевенице. Направити кобасицу није никакав баук. Обичну кобасицу од врхунске могу да дијеле само ситнице, али у тим ситницама је цака“.

И баш о ситницама Бојан воли да води рачуна. Детаљиста је. Врло му је битно која је раса свиње, како је храњена, како је заклана, да ли је било хумано клање или се, како рече, 'вртљало' маљевима и сјекирама око ње пола сата, да ли је та свиња доживјела стрес, да ли је у њеним мишићима подизањем адреналина остала лимфа и штетне супстанце што у неким случајевима проузрокује кварење меса.

„Неко каже покварио му се пршут, не зна зашто. Па зато. Баш зато што је измучио свињу приликом клања. Онда, битна је сама обрада меса, температура меса приликом транжирања, мљевење, зачини, да ли су природни, домаћи...“, додаје овај, очигледно велики заљубљеник у добар залогај и напомиње да често гријешимо приликом сушења кобасице.

По њему, на сушење кобасице утиче више фактора. Да би производи увијек били исти, истог квалитета, сматра Бојан, морају се посложити услови, који се састоје од три фактора: температуре, влажности и протока ваздуха. И зато каже, кобасицу треба сушити 21 дан, али је не треба одмах јести. Тада је, тврди Бојан, сува, али није зрела те је треба оставити још двије седмице да квалитетно зрене како би била квалитетна и укусна.

Да Бојан ништа не препушта случају говори и податак да зачинску паприку за кобасице купује у мјесту Каћ у Војводини код Андора Киша, једног од највећих произвођача зачинске паприке у Европи.

„То су те ситнице које дијеле обичну кобасицу од врхунске. Ниједан зачин у мојој кобасици није стављен у праху. Сваки зачин купим у зрну па га прво просијем, а затим и самељем. Ту је и домаћи чесан. Посебно водим рачуна кад правим Горичку кобасицу. Њена специфичност је у томе што се стављају зачини карактеристични за ово поднебље – ловоров лист, рузмарин и бијели лук. Кад се та кобасица осуши па проба и залије црним домаћим вином, не треба вам ништа више за мерак“, истиче Бојан Вукајловић.

Цијени Бојан, на првом мјесту, рад и хтијење да се напредује. Зато је задовољан што је овај, на почетку, његов хоби сада хоби и његове породице.

„Човјек увијек мора бити задовољан, али и тежити бољем. Оно чиме нисам задовољан је чињеница да људи немају свијест шта купују и чиме трују своју дјецу. Не апелујем ја да се купује код мене, али апелујем да се купује домаће. И да се води рачуна шта се купује. Велики произвођачи то више и не таје. На свакој декларацији пишу сви ти адитиви, да не кажем отрови. Свако може да прочита на декларацији саламе шта је у њој“.

Вукајловићи још увијек не излаже своје производе на сајмовима нити иду на такмичења. Кад смо питали зашто, Бојан је одговорио:

„Што ће ми такмичење? Довољно ми је да видим дјецу од три-четири године како купе са овала по четири - пет комада кобасице да знам да сам побиједио! Мени искренији жири не треба!“

 

СУХОМЕСНАТИ СУВЕНИРИ

Задовољни су Вукајловићи сарадњом са Херцеговачком кућом, коју остварују већ другу годину. Производи су им тражени, а најчешће их купују странци.

„Желим их похвалити за све што раде и што чине за обичне мале произвођаче. Фин потез Аграрног фонда је отварање овог објекта. Наставићемо сарадњу на обострано задовољство“, истакао је Бојан Вукајловић.

 

СУШАРА ЂЕДА ЈОВАНА

У разговору с Бојаном помиње се период од три године, а заправо све датира много раније, у Бојаново дјетињство и Бањане, одакле су Вукајловићи. Још памти мирис дима у ђедовој сушари, али и укус домаћег меса.

„Мој покојни ђед Јован важио је за домаћина из чије је сушаре излазило најљепше месо. Тако се бар причало по комшилуку. Осим што је ђед важио за доброг домаћина, важио је и за човјека који је страшно радио око меса, у погледу уредности. Он кад би одер'о јање то к'о да си банану огулио. Значи, нема нигдје да је нешто запрљано, умазано, умрљано,...“