Вук Миливојевић или Royal Wolf, како се давно представио првим пројектом електронске музике, момак је који од када се појавио, својим музичким опусом никога не оставља равнодушним. У свијету који гради прилично дуго и посве искрено, вреднујући садржину насупрот форме, нудећи нам читав распон емоција, потпуно свој без потребе да се допадне или прилагођава, припада онима који заслужују да се чују у сваком смислу, музичком, али и људском, доносећи нам оно што га човјеком чини па тиме и дарује свијет.
Он је ди џеј, продуцент, аутор свих својих текстова и музике, неко ко се путем поезије изражавао још у раним средњошколским данима, иако је властиту експресивност подредио музици. Генијалност да допре до срца слушалаца не може се описати ријечима. Једноставно се осјети и препозна. Прошле године издао је ЕП „Прије и послије поноћи“, а прије тога ЕП под називом „Пулс“, оба микс различитих звукова, апсолутни одраз њега. Свему томе претходио је диџејинг, као и ЕП-јеви „Харем“ и „Do You Feel It“, везани за продукцију и електронску музику, а затим албуми, спотови, музика за представе, филмове, ревије, ремикси, бендови, свирке и наступи. Ако бисмо свели на број, била би то деценија и по интензивног и плодног рада. Ипак, како умјетност није ограничена, онда ни Вуково стваралаштво не може тек тако да се подреди било каквим оквирима. Оно сеже много даље и дубље од пуког контекста времена.
„Ако бих сумирао, све је заправо једно велико путовање кроз музику и различите формате израза. ЕП „Харем“ је био први који је направио прави бум. Достигао је прво мјесто на топ листама када је изашао, а пјесме с мог првог ЕП-ја „Do You Feel It“ пуштали су познати свјетски ди џејеви, што ми је отворило врата и за рад иза сцене, пишући и продуцирајући за друге. Касније је дошао бенд, са којим смо избацили два сингла и имали незаборавне наступе и дружења. Са пројектом ВУК, наставио сам рад са миксом различитих звукова и стилова. Паралелно сам развијао и пројекат „Vremeplov - Back to the Future“, гдје кроз своје обраде враћам публику од 60. година до данас, комбинујући носталгију и савремени приступ. Наступи по клубовима и фестивалима широм Балкана донијели су ми најљепше успомене, али и потврду колико је ово што радим вриједно - да људи доживе музику, да је осјећају и дијеле с нама. Сваки ЕП, сваки ремикс, свака свирка је дио мог путовања, и све ме то мотивише да идем даље, истражујем и остајем вјеран свом изразу“, каже Вук, сугестивно нам дајући до знања колико је музика нераскидиви дио његовог бића.
НЕЗАУСТАВЉИВИ КРЕАТИВНИ КОРАЦИ
„Електронски дио мог рада је и даље и те како жив. Мој први пројекат, „Royal Wolf“, траје од самог почетка и представља основу свега што сам касније радио. Иако сам правио мале паузе док сам свирао с бендом, пројекат се поново активирао и ове године сам имао низ издања која су добро прошла на топ листама електронске музике. План је да до краја 2025. изађу и нова издања, тако да „Royal Wolf“ остаје стални дио мог стваралачког израза и музике. Одувијек је ту и диџејинг. У мојој соби је увијек била нека опрема за музику и као дјечак сам, замишљеној публици пуштао диско хитове 70. и 80. година, као и тадашњу глобалну dance музику - потпуно убијеђен да ћу једног дана бити велики ди џеј. С тим у вези желим да кажем да ће у оквиру фестивала електронске музике „Echostone“, први пут одржаном ове године у Требињу, бити организован и двомјесечни ди џеј курс за све који желе детаљно да науче како се „микса“ музика, а неки који га прођу, имаће шансу и да учествују на идућем фестивалу. Продукција и ауторска музика дошле су мало касније, али истовремено. Тачно се сјећам - била је 2007. година, добио сам компјутер, а пријатељ ми је показао програм за прављење музике. Од тог тренутка више нисам стао!“
И без обзира у који правац да је зашао, откривамо да је свака форма израз нечега њему важног.
„Настојим да ту емоцију што тачније реинтерпретирам кроз музику или поезију, која је дошла послије. Одмалена, па до данас, музика ми пружа осјећај сигурности. Помаже да нађем пут или створим слику, ако ништа, да је свака ситуација, која није погодна, разрјешива и обрнуто, појачава израз свему лијепоме. Такође, она прочишћава мисли, филтрира сувишно, оставља само оно што је истински важно. Тако, што је музика гласнија и јача, то све више смањује буку у глави“.
Поезију је почео да пише још у Гимназији и, премда стихове до сада није обликовао у пјесме, они, у неком скровитом кутку његове личности имају своје утемељење. Врата музичког свијета најприје је отворио диџејингом, дјечачким сном, који се временом преточио у продукцију и ауторско стваралаштво. Како му музика одувијек представља одговор на окружење, јасно је да се кроз њу и обликовао, остајући досљедан себи и концепту исконских људских вриједности.
„За мене је језгро увијек било у диску, рокенролу, dance музици и, наравно, у underground правцима електронске музике. Можда дјелује као чудан спој, али у суштини сви ти жанрови носе исти ДНК -идеју слободе, бунта, вјере у емоцију и човјека и људски дух, настајали из потребе да се каже истина, а не да се свиди тржишту. Никада нисам имао потребу да пратим трендове, поготово данашње. Већина њих функционише као брендирана празнина - форма без садржаја. Поруке које шаљу често су у потпуном раскораку с оним што музика треба да буде. Умјесто да ослобађа, она све чешће заробљава у површности, инстант емоцији и примитивизму, а те вриједности не могу да допринесу друштву“.
Лишен потребе да дјелује зарад испуњења било каквих норми он ствара интуитивно. Жанровски често другачији, увијек је тамо гдје проговарају искрене емоције, а ко зна да слуша, може спознати и све неизречене личне дубине мелодијом исказане.
„Тамо гдје ријечи престану да функционишу, ту почиње музика. То је простор у којем емоција, тон и слика постају једно и кад се тако сједине, стварају у човјеку нешто што не мора нужно да се разумије, али се увијек осјети. Зато ми различити жанрови помажу да изразим различите стране себе. Некада је то кроз глас и поруку која јасно говори, а некада кроз инструментал, гдје све остаје у емоцији, без потребе за објашњењем. Музика је, за мене, искрени рефлекс онога што јеси у тренутку стварања - и ако у томе има истине, људи то увијек препознају. Мислим да је то и једина стварна обавеза музичара - да буде искрен према себи. Или, ако већ не може, да барем зна како да то звучи искрено. То је оно што чини разлику између пјесме која траје једно љето и оне која остаје запамћена“.
А та Вукова срчаност и енергија евидентне су кроз поруке које недвосмислено шаље. Једна од многих нашла се и у синглу „Лову на сунце“, објављеном почетком године, вјерујући да, како нам рече, глас човјека још увијек може да се чује те да у свијету летаргије, пјесма припада свима који имају храбрости да не ћуте, да се боре за оно што желе, не због самог бунта, већ због наде у боље сутра.
Таква тематска пуноћа примијетна је код његових првих поетских израза до свега што је настало касније. Тумачење реалности на који то овај музичар чини обиљежило је и његов сензибилитет кроз студенстки бенд „Сајбер бандити“, а наставило да се развија до данас па и у новој форми требињског концепта „Савана бонд“.
Savana Bond
„Из дружења са добрим пријатељима, потпуно непретенциозно настали су “Сајбер бандити”, студентски бенд из Новог Сада. Издали смо спотове и пјесме, а трајали колико и студије. Из тог периода носим много лијепих успомена и драгих тренутака. “Савана Бонд” је требињски бенд, оформљен од средњошколаца којима је требао још један члан и у ту причу сам ушао да их подржим. Било ми је драго видјети да у Требињу коначно настају нови бендови. Иако смо мали, већ смо имали неколико наступа и планирамо нове, укључујући и ауторску музику. Свирке с бендом су потпуно другачији свијет него диџејинг. Директна је повезаност с публиком, енергија се распламсава на четири дијела. Као ди џеј, препуштен си себи, што тражи додатни фокус и контролу простора. Сваки формат има своје предности, а мени даје прилику да кроз различите изразе градим и енергију и однос с људима“.
Умијеће комуницирања је вредновано, како у продукцијском, тако и у музичком ангажману. Сарадња са позориштем донијела му је двије Златне маске за најбољу ауторску музику на „Фестивалу фестивала“ у Требињу, посљедњи пут, али сигурно не и задњи, овог љета у представи „Сироти мали хрчки“, потврдивши да се одлично сналази и изван познатих му оквира.
„Златне маске су, наравно признање, али и потврда да оно што стварам може да функционише и ван музичког контекста у којем сам навикао да радим. Награде не волим прецјењивати или их гледати као крајњи циљ. Оне су потврда да труд и искреност у раду ипак допиру до људи и стручне публике, и значи ми да оно што стварам има снагу да остави траг, да се осјети и изван мог студија или ди џеј пулта. Са друге стране, рад у позоришту у Требињу је био посебно искуство јер тражи другачији приступ - музика мора да говори заједно са причом, да буде подршка глумцима, ритму сцене, емоцији тренутка. Иако нисам раније имао много искуства са позориштем, био је то изазов који ме инспирисао да размишљам другачије о музици и њеној улози“, каже нам Вук, додајући да би радо наставио са оваквим начином стварања, који отвара потпуно нову димензију креативности.
Кад се све подвуче, јасно је зашто стваралачки процес доживљава као неухватљиву ствар, без правила и формуле, те колико му је осушкивање унутар себе важно, због чега на бучној позорници, најчешће, проговара из дубоке тишине.
„Некад данима сједим и гледам у зид, као да чекам да се нешто изнутра покрене, а некад пјесма само пројури кроз мене, брже него што стигнем да запишем прву реченицу. То су ти тренуци кад схватиш да си више канал него аутор. Мислим да се прави рад не дешава само док свираш или пишеш, него и у тишини између тога - кад се преиспитујеш, кад покушаваш да разумијеш шта те уопште покреће. И све што створиш, колико год личило на музику, у суштини је трагање за собом. На крају, мислим да се ми ту и не питамо много. Наш дио је да радимо, да будемо спремни, а остало, можемо само сјести и помолити се Богу да нам пошаље инспирацију за неки хит“.
У СКЛАДУ СА СОБОМ
„Амбијент свакако има улогу, али није пресудан за стварање. Може се стварати било гдје - у тишини собе, на аеродрому, у гужви па и у хаосу. Али наравно, постоје тренуци кад простор и атмосфера помогну да све кликне, да емоција прође лакше кроз тебе. Понекад је довољан само мир, а некад бука инспирише на мелодију. Трудим се да свака фаза мог живота има смисла и да је у складу с оним што радим па тако непрекидно градим и сопствени амбијент за живот. Не бих рекао да сам „готов производ“, више да сам у процесу: да стално учим, мијењам се и покушавам бити бољи у ономе што радим и ономе што јесам. Срећан сам што имам шансу и вријеме да радим оно што волим и то ми је довољно. Све остало је само бонус“.
Овај инжењер архитектуре и урбанизма, евидентно, свој умјетнички простор гради на чврстим темељима, потпуно усклађен са изборима које је направио, привилегован да се бави оним што га испуњава и покреће. Креиравши естетичке оквире по својој мјери неуморно ради и на новим издањима, са, како нам рече, увијек истим циљем – да музика буде искрена порука, да истражује и помјера границе, а остаје повезана са људима који је слушају. Истовремено, са новим приступом и свјежим идејама наставља и пројекте „Royal Wolf“ и „Времеплов“, шаљући препознатљиву енергију и искреност.
ПРЕПОЗНАВАЊЕ КОЈЕ ПОКРЕЋЕ
„Архитектура и музика дијеле много тога: структуру, ритам, склад, амбијент, простор за емоцију. У архитектури пројектујеш простор у којем људи бораве, а у музици креираш простор у којем људи осјећају. Можда нисам још кренуо свој животни пројекат у архитектури, али у музици свакодневно градим и истражујем властити свијет, и то ми даје исти осјећај испуњености, можда чак и већу слободу него што бих икада имао са грађевином. Музика је пронашла мене једнако колико и ја музику. Постоји тај тренутак у којем осјетиш да не радиш само оно што желиш, него оно што мораш радити, што те обликује и покреће“.
Планове увијек има и мада, како каже, не чине стриктан пут, јесу компас који показује исправан смјер. Смјер, рекли бисмо, невјероватне свестраности и ванвременског израза. И кад нам се учини да са собом носи елегичан призвук, он нас динамично увуче у нове узбудљиве свјетове, као да је увијек корак испред времена. Фантастична трансформација и интерпретација говоре више од сваке ријечи, а о томе ко нам их тако великодушно нуди, можда најбоље Вукови стихови - „Душа је једина јединица за љубав; Љубав је једина мјера за све“.
