Требињка Теодора Асановић још током средње агротуристичке школе схвата да љубав према виноградарству и воћарству не јењава и да је њена жеља за дипломом инжињера пољопривреде све већа те уписује Пољопривредни факултет у Бањалуци са циљем да свој сан и оствари. Из Требиња одлази спремна да савлада све препреке које ће живот пред њу ставити, а златна значка је само потврда да је успјела у ономе што је себи зацртала као императив. Иако није очекивала да буде проглашена најбољим студентом свог факултета, неизмјерна срећа и понос су је, каже, у том тренутку обузели.

IMG-28d260d24dcda27125275f8e32a3c7fd-V.jpg (250 KB)

„Мој примарни циљ током студија нису била разна признања него да дам све од себе како бих постигла што боље резултате. Ипак, добила сам златну значку као најбољи студент Пољопривредног факултета и пресрећна сам што су рад, труд и дисциплина награђени и на тај начин. Не могу да кажем да нисам поносна на ово признање јер бити најбољи није мала ствар. Ипак, у  мојој генерацији је било много сјајних колега и колегиница па за себе никад не бих рекла да сам најбоља јер вјерујем да су на крају само нијансе пресудиле у моју корист. Но, не могу да кажем да нисам пресрећна што сам баш ја добила ово признање које за мене представља велику сатисфакцију и мотивацију да будем још боља“, прича нам Теодора сигурна да без подршке коју јој је породица пружала током студија не би успјела.

Ову двадесетдвогодишњу Требињку је Пољопривредни факултет заинтересовао још у средњој школи гдје се родила велика љубав према виноградарству и воћарству те је тај смјер и уписала.

IMG-0345b3211ffc6f89eaa3e153fcf49113-V.jpg (402 KB)

 „Од самог почетка студирања опредијелила сам се за виноградарство због жеље да се вратим у свој град и бавим се тим послом. Још на почетку средње школе сам осјетила да ће ово бити мој позив што и није чудна одлука ако ћемо узети у обзир поднебље у ком живимо, као и наш начин живота вијековима уназад. Конкретно, одабиру смјера виноградарство и воћарство је допринијела нека сентиментална црта јер мислим да ми млади свакако треба да се вратимо у свој град и будемо на услузи људима који су на овај или онај начин били саставни дио нашег живота док се нисмо отиснули на ово путовање учења. Требиње је познато по добрим винима, а самим тим и добрим врстама грожђа гдје медитеранска клима дозвољава и опстанак разних других култура, тако да, није било тешко одлучити се“, прича нам Теодора са пуно љубави како према свом позиву тако и према свом родном граду.

За Теодору Асановић друга опција није постојала. Када је кренула у највећи град Републике Српске знала је, каже, свој циљ. Било је, прича нам, мало страха на почетку, али је вријеме учинило своје и сада је ту гдје јесте, срећна и задовољна како својим резултатима тако и самим избором.

IMG-3ecc0a2c1d4e3e8175a84747ddd050eb-V.jpg (588 KB)

„Човјек поставља неке циљеве себи у животу, а мој је био да оправдам себе у смислу одговорности, труда и рада. Што се мене тиче, дала сам свој максимум. Била сам упорна и некада је заиста било напорно, падала сам, али сам знала да устанем и без одустајања идем ка свом циљу. Иако се нису одмах све коцкице поклопиле, била сам упорна и истрајна и на крају се то и исплатило. Неопходно је да паметно распоредимо своје вријеме и уложимо макар мало труда и тада резултат не може да изостане“, каже ова млада инжињерка.

Тренутно Теодора похађа мастер студије, смјер биљне науке – виноградарство и винарство, такође у Бањалуци. Како каже, циљ јој је да заврши студије, а планове за будућност још увијек не прави јер, свјесна је, живот је чудестан, непредвидив, пун авантура и не зна где ће је одвести. Тачно је да, као и сви, има своје жеље, али тренутно је фокусирана на наставак свог образовања и усавршавање себе као младе инжињерке спремне да да све од себе да буде и даље најбоља.