U jednoj od svojih apoteka - posao radim odgovorno i s ljubavlju.JPG (178 KB)

Зорица Тасовац примаријус магистар фармације обиљежила је 1. априла ове године 24 успјешне године приватног апотекарског рада. У фармацији је малтене цијелог живота, а на прагу двије и по деценије приватне праксе у Требињу данас води шест апотека. Стицајем околности, а превсаходно константним изучавањем професије, у свом позиву много пута је правила искораке и по много чему у Требињу била прва.

Од отварања приватне апотеке, професорског ангажмана до учествовања у пројекту „Добра апотекарска пракса“ БиХ Интернационалне фармацеутске организације (ФИП) и хуманитарне организације „Фармацеути без граница“ деведесетих година прошлог вијека. За своја залагања, 2005. године Министарство здравља и социјалне заштите РС додијелило јој је звање примаријуса, а 2012. уручена  јој је награда Привредне коморе РС „Посебно признање“ за допринос развоју женског предузетништа. С осмијехом без кога ћете је ријетко кад видјети, наглашава да колико год да јој пријају, сва признања не би била толико значајна без оних којима на њима много дугује.

„Првенствено мислим на породицу, родитеље, братову породицу као и на колеге јер смо сви много тога заједно прошли. Било је доста одрицања и рада, али смо успјели уз међусобно уважавање и разумијевање. Никада нисам жељела да водим више од једне апотеке. Усљед разних околности дошли смо до броја шест. Једном сам због дилеме да ли да отпустим раднике или отворим апотеку, одлучила ово друго. Зна да буде напорно и захтјевно, али није ми тешко. Радим у професији коју волим и коју сам бирала срцем. Вјерујем да је Бог све намјестио како треба да буде“, увјерена је Зорица.

Фармација ју је одувијек привлачила. Као дјетету са аспекта козметике и бриге о људима, а онда из љубави према природи, здравству, природним наукама. Све заједно одвело ју је у Еколошку средњу школу у Требињу, те на студије фармације у Сарајево. По повратку се удала, кратак период радила у државној, потом у приватној, а рат је провела у болничкој апотеци. Присјећа се да је тада увидјела сав значај знања и његову пресудну улогу и у ванредним околностима.

„Тада сам схватила суштину фармације. Било је велико задовољство у тим тешким временима знати искористити знање и вјештине и правилно употријебити помоћ која је долазила у расутом стању. Сво стечено знање могла сам да употријебим на прави начин, што ме, ма како било тешко вријеме, радовало јер сам знала да ће лијек доћи ономе коме је потребан. Имали смо одличну сарадњу са љекарима, сестрама и осталим особљем болнице. Било је то вријеме када су солидарност, сарадња и међусобно уважавање били на највећем могућем нивоу“.

И у данашњем, актуелном тренутку, Зорица понавља да је важност знања непроцјењива, како би фармацеут могао праву информацију дати пацијенту. Из тог разлога, упркос наградама и признањима, никада није сматрала да у свом позиву може нити смије да се уљуљка. Да је другачије, извјесно је да у времену пандемије корона вирусом не би успјела да одговори захтјевном задататку, прављењу средстава за дезинфекцију.

„Знање и струка у овом моменту показали су се у правом свјетлу. У једном тренутку дезинфекциона средства било је немогуће набавити и знала сам да нешто требамо предузети. Први пут смо се упустили у технологију израде и направили смо средства за дезинфекцију руку према препоруци Интернационалне фармацеутске асоцијације, на основу њихових анализа шта и како може адекватно да одговори дезинфекционом средству, пошто је дезинфицир за корону специфичан. Показало се да су дјелотворније јаче концентрације алкохола. Био је ово велики изазов. Да нисмо успјели одговорити новонасталој ситуацији осјећала бих се пораженом. Ако нешто радите цијели живот морате бити одговорни и, колико год да је тешко, морате се максимално потрудити“, каже ова изузетна жена која ни у времену страха од непознатог није устукнула, истичући да је вриједност доступности фармацеутског тима као савјетодавног фактора у превенцији здравља увијек веома битна, посебно у ванредним ситуацијама.

Proces izrade preparata.JPG (190 KB)

Имала је Зорица на свом професионалном путу много изазова и са сваким се, каже, суочила храбро и како је морала. Недуго након рата, са двоје мале дјеце, на супругов савјет започела је приватни посао, отворивши 1996. године своју прву апотеку у Требињу на Марин двору, за коју је, прича нам, и сада сентиментално везана.

„Редовно ми измами осмијех када нас суграђани препознају по том простору. Борили смо се са свим и свачим, али били смо пуни ентузијазма и сваки дан је био бољи од претходног. Жељели смо да будемо сигурни, стабилни, радили смо полако и темељно, и такав принцип задржали“.

Убрзо са приватним радом, прилику 1998. године да учествује у пројекту „Добра апотекарска пракса БиХ“, прихватила је објеручке. Признаје, није јој било лако да се упусти у непознато, али опција за стицање нових знања чинила јој се у то вријеме попут чуда. Уз колегиницу Милу Јанковић из РС, Зорица је била једина из Требиња која је са још четворо фармацеута из БиХ кренула у овај пројекат под покровитељатвом хуманитарне организације „Фармацеути без граница“ и ФИП –а .

„Након низа разговара са многим апотекарима одабрали су нас шесторо у тим. Била сам жељна нечег новог, иако, искрено, нисам знала шта ме чека. Фармација је веома сложен процес и имали смо разна предавања и обуке. Ово искуство ми је много значило у промјени размишљања, ставова, схватања струке. Обучавали су нас фармацеути који су се развијали, док смо ми на овим просторима стагнирали. Након двије године обуке настао је документ Добра апотекарска пракса у БиХ и данас валидан, крован за цијелу БиХ, који су тада потписали предсједници фармацеутског друштва РС и Федерације. Добра апотекарска пракса временом је ушла и у наш закон и један је од услова да би неко могао да отвори апотеку“, објашњава, не скривајући радост што је била дио овог пројекта, који јој је, уз свесрдан лични ангажман, омогућио и стицање звања примаријуса.

sredstva za dezinfekciju protiv korone, veliki izazov.JPG (165 KB)

За 24 године приватног рада, чини се да је највише радује што је успјела да се задржи у „старој“ фармацији, односно, како нам појашњава, да препарате припрема искључиво за појединце којима су намијењени. С друге стране, истраживање и стварање нових препарата, за њу саму, фармацију чине позивом препуним креативних могућности.

„Уз рад са људима много ме испуњава тај дио посла. Прво што смо правили била је Павловићева крема за бебе по нашој рецептури, због чега је до данас задржала префикс „наша“ и креме за лице. Радили смо их по проскрипцијама које сам имала са факултета. Сада правимо шест крема – за бебе, анти рид, хидратантну, витаминску, те креме са смиљем и за руке. Све су на природној бази са додацима разних уља, витамина, мале серије како би креме биле свјеже и спремне за употребу. Имамо вишедеценијске купце, задовољни смо резултатима и квалитетом, а повратна информација је веома добра“, каже Зорица, додајући да у својим апотекама годинама припрема и галенске и магистралне препарате, односно производе по пропису љекара намијењене пацијенту појединачно.

Оно на шта је посебно поносна у, како истиче, модерном добу, без обзира на огромну одговорност и тежину задатка, су препарати које праве за дјецу са здравственим тегобама. У питању су сирупи или прашкови за малишане који, зависно од стања, не могу да пију таблете, а припремају се према упутствима љекара са клиника из Београда или требињских педијатара. Озарена, са изузетном емпатијом док говори, указује да јој тренуци када може да помогне малим пацијентима и бар на кратко им олакша, причињавају огромну радост.   

Вјероватно зато када треба дјеловати себе никада не спутава. Вјерује да такав елан превасходно дугује породици, без које, акцентује, ниједан посао нема смисла. Снага, како више пута говори, њеног малог а за њу немјерљивог микрокосмоса, пресудила је да буде успјешна и на пословном плану.  

„Настојим да будем човјек у свакој ситуацији, а наравно, свако гријеши па тако и ја. Сама не бих могла много постићи, ни без породице нити без колега, од којих су неки са мном деценијама. Најсрећнијом ме чини породично окружење и најважнији су ми ослонац у животу. Огромну  снагу дају ми унучићи. Они су смисао и шлаг на читав мој живот. Највећа су радост и најуморнију ме разгале. Најтеже ми је сад што не смијем да их загрлим. Тај терет загрљаја је страшан! Али, можда је дошло вријеме да научимо да раздвојимо битно од небитног. Да размислимо о суштинским вриједностима, о онима који нас усрећују, да им посветимо више пажње и безрезервно им усмјеримо сву нашу љубав. Надам се да ћемо из новонастале ситуације сви нешто научити“.  

kreme na biljnoj bazi.JPG (132 KB)

Бивши ђаци међу колегама

„Волим изазове и кад чујем за нешто ново одмах имам жељу да пробам. Тако је било и када ме је крајем деведесетих година тадашњи директор Центра средњих школа позвао да предајем фармакологију у средњој медицинској. Кћерка ми је тада пошла у основну школу, већ сам водила апотеке, била у многим обавезама, али сам са одушевљењем прихватила. Било ме и страх да ли ћу се снаћи, успјети да дјеци пренесем знање јер је јако битно да се сваким послом баве професионалци а ја немам знање и вјештине професора. Била је то прва генерација медицинске школе у Требињу након рата и били су то дивни млади људи. Предавала сам послије још једној генерацији, стручне предмете у средњој фармацеутској. Од мојих ђака неки су ми данас и колеге, а троје њих и раде са мном, два фармацеута и један техничар. Предавала сам и кћерки, која је такође завршила фармацију. Од свих сарадника десило се да она најмање са мном ради, али сналази се добро и поносна сам на њу!“

Неочекиване награде

„У сваком послу пресудна је љубав. Када волите оно чиме се бавите ништа вам није тешко па сам ваљда због тога и остала затечена добивши звање примаријуса и награду Привредне коморе РС. Нас жена нема пуно на руководећим мјестима и теже долазимо до позиција, а много је оних које вриједно и напорно раде. Не волим да дијелим награде ни послове према полу, мада ми је пуно значила управо награда за женско предузетништво, посебно и што цијели живот радим са женама. Захваљујући колегиницама, добром тиму сарадника стижем да будем у току с временом јер овај посао тражи да непрекидно учим. Боримо се, одлично се слажемо и хвала Богу имамо доста рођене дјеце код нас. За ове 24 године већ смо обиљежиле и неке јубилеје. Дајемо све од себе да будемо једна другој и колегинице и пријатељи, да што мање има тог односа запослени и послодавац. Мислим да је склад међу колегама веома важан за усјпешан и стабилан посао“.