У Требињу је почетком априла отворена умјетничка галерија „Артем“, Београђанке Светлане Мајхофер, писца и аутора осам књига, од којих је четири написала за дјецу. Као љубитељ писане ријечи, књижевности и умјетности уопште, живећи деценијама уназад у Лондону, водила је и издавала часопис за културу „Артем“ тежећи да иностранству покаже колико се љепоте и универзалности ствара на простору бивше Југославије.

Светлана Мајхофер (Meiehofer) у својој галерији у Требињу.JPG (113 KB)

Светлана Мајхофер (Meiehofer) у својој галерији у Требињу

Са истим мотивом и истим именом покренула је и своју прву галерију баш у Требињу. Видјевши, рече нам, колико један мали град у себи има плодоносних аутора одлучила се да, поред већ познатих и признатих умјетника из Херцеговине и окружења, мјесто у коме могу да излажу уступи и мање познатим ауторима. Прву поставку чине њој изузетно драге, оригиналне слике покојног Душана Симића, као и потомака Симића Мирослава и Андреја, затим Ивана Вање Милановић, Зорана Сувајца - Зографа, скулптора Драгана Батинића и других. Поред ових чувених имена, галерија „Артем“ баштини и дјела умјетника са простора Херцеговине.

„Међу свима њима посебно мјесто припада предивној Тањи Пикули, умјетници из ових крајева, изуетној жени  и свима већ познатој сликарки пред којом је сјајна будућност, а каква сигурно очекује и академског вајара Теофила Окиљевића чије скулптуре су изузетне. Галерија је интернационалног карактера и моја је жеља да Требињу покажем радове из окружења и иностранства, једнако као и другима радове умјетника са овог подручја. Сврха галерије је и да младим умјетницима пружи одскочну даску. Не мора то само да буде примјењена умјетност, могу то бити радови занатлија, што иначе много волим. Нешто потпуно другачије већ је изложено, рад умјетника Ранка Бујића из Бањалуке, једног од шест у Европи који прави скулптуре од кашика и виљушака. Дакле, галерија је богата умјетничким експонатима, како на платну тако и умјетношћу рађеном другим материјалима“, пуног срца рече нам Светлана, која је галерију, како нам прича, отворила потпуно спонтано.

Као неко ко воли бити окружен лијепим, а ко још из студентских дана има искуства рада у галерији „Ђура Јакшић“ у београдској Скадарлији и изложби приређених у Лондону, осјетила је да јој је нешто слично поново потребно. Овај пут нешто што би назвала својим и у чему би уживала.

„Из потребе да будем окружена умјетношћу одлучила сам да отворим галерију. Искуство имам, умјетност волим, а цијелог живота сам се бавила и хуманитарним радом. Остварила сам и сарадњу са Удружењем „Сунце нам је заједничко“ и предложила да им уступим простор  за излагање и продају  својих радова,  који су фантастични! Задивљена сам радом те дјеце и тих младих људи. Радо их продајем  и са највећим уживањем их препоручујем сваком посјетиоцу. Моја жеља је да овом галеријом покажем, не само Требињу него и цијелом свијету, колико су та дјеца талентована и посебна. Оснивање галерије за мене је једна лијепа прича и надам се да ће трајати“.

Галерија - Светланин сан претворен у јаву.JPG (108 KB)

Галерија - Светланин сан претворен у јаву

Као вјечити заљубљеник у све што има додира са стилом и укусом, живот је одавно оплеменила. Како књижевношћу, тако и изучавањем других култура и језика, што је чини спремном да без задршке пригрли све разлике. Још у вријеме бивше Југославије из Београда се преселила у Лондон. Цијели живот провела је у престоницама и метрополама, развијала се у окружењу интелектуалне елите, те тако постала грађанином свијета, а срећу пронашла у Требињу, за који каже да је очаравајући и да та опијеност не престаје ни након двије године, колико већ живи у граду на Требишњици.

„Мој муж је и раније долазио у Требиње. У једном тренутку нас двоје смо жељели да кренемо из почетка и запитали смо се гдје бисмо могли да живимо? Захваљујући фотографијама Требиња и Херцеговине, фотографа Радоја Елеза, толико сам се одушевила и рекла – Идемо тамо!“

Естета у сваком смислу, примат је радо уступила писаној ријечи. Још од основне школе, преко гимназије и уређивања школског часописа, до писања кратких прича за „Базар“ и многе друге новине. Са посебним жаром евоцира вријеме на прве часове српског језика, на несвакидашњег професора и његовог утицаја који је био пресудан да је усмјери чаробним путем исказивања емоција на папиру.

„Колико је важно све оно чему нас родитељи уче, толико је значајан и утицај наставника на развој дјетета. Није ствар само у обавезном градиву, него научити дјецу да воле књиге, музику, да уживају у умјетности јер их то обогаћује. И сада се сјећам свог наставника српско – хрватског језика из основне школе, покојног Радомира Живковића, глумца „Народног позоришта“ у Нишу. Његови часови су били позоришне представе! Апсолутно није било дјетета које није уживало. У мени је пробудио невјероватну љубав према књижевности, која, ево, и данас траје истим интензитетом“.

Околности су хтјеле да умјесто књижевности студира право. Али, Светлана не би била то што јесте да није пронашла начин да студије, самим тим и живот, учини занимљивим. Одмалена упозната са богатством које знање пружа, била је и један од првих студената кинеског језика на Филолошком факултету у Београду. С осмијехом констатује да се одушевила када је сазнала да се кинески може учити у Требињу.

У међувремену, одважила се да властите мисли преточи у књиге и покаже их јавности. Њени романи баве се животним питањима са љубављу као снагом која покреће и обнавља све наше изворе.

Док пише нову књигу, примјерци оних које је објавила у протеклој деценији.jpg (162 KB)

Док пише нову књигу, примјерци оних које је објавила у протеклој деценији

„Питала сам се да ли ћу моћи, да ли знам да напишем књигу? Срећом, имала сам неизмјерну подршку мени блиских људи. Корак по корак, осјетила сам како ме свака нова мисао и нова ријеч гурају у правом смјеру. Инспиришу ме и догађаји којима свједочим. Рецимо, када је била Олимпијада у Лондону, у музеју у коме сам радила организована је додјела награда за људе са хендикепом и то ме мотивисало да напишем роман „Неколико метара љубави“, инспирисан нашом чувеном атлетичарком Вером Николић. Послије се догодило да ми је управо Вера учинила изузетну част у Крушевцу, када је оставила госте са прославе њеног рођендана и дошла на промоцију моје књиге. То је тренутак за незаборав! Моја највећа жеља је да се град Крушевац и Србија одуже једној таквој величини“.

Називајући писање терапијом која лијечи душу, полако приводу крају и роман на којем ради посљедње двије године. А, иако часопис „Артем“ више не постоји, на извјестан начин, рекли бисмо да је живот писаној форми продужила кроз галерију истоименог назива.

Један од примјерака лондонског часописа АРТЕМ чији је Светлана била оснивач и издавач .jpg (223 KB)

Један од примјерака лондонског часописа АРТЕМ чији је Светлана била оснивач и издавач 

„Кроз часопис сам жељела да покажем оне који су остали вјерни својој земљи, била то Србија, Република Српска, БиХ, били то они који живе у иностранству гдје стварају и раде, али и да људима у иностранству покажем каква је култура овдје. Од часописа је остало само име, а примјерци новина и даље постоје у Народној библиотеци Србије. Штампан је на српском и енглеском језику са дистрибуцијом у пет земаља, без икаквих реклама и спонзора, јер сам у њега уложила свој новац и сву своју љубав. Сада сам љубав и пажњу усмјерила на галерију и писање књига. По мени, није важно побиједити, важно је учествовати, пробати. Поносна сам што сам успјела тако нешто да урадим, задовољна својим достигнућем, а најмилије ми је што ме сви новинари који су писали за мој часопис питају кад ћемо поново ту причу ''завртити'', што је предивно. Није ми жао утрошеног новца и не кајем се због свега што сам урадила. Презадовољна сам како сам живјела и како живим сада“, рече нам ова инспиративна жена.

Након 30 година живота у престоници Енглеске, једино што јој у Требињу недостаје су тамошњи пријатељи. Вођена тезом да се човјек свугдје може осјећати свој на своме ако зна да ужива у малим стварима, има скромне жеље и готово никакве прохтјеве. 

„Тренутно су ми једине жеље, да супруг и ја будемо здрави и са нашим псом Чарлијем уживамо у овом граду и свему што нам овај град пружа... и да добијемо лабудове на Требишњици. Волим сваку улицу, зграду, људе, догађања, храну. Навикла сам се овдје на многе разлике, оно што има Требиње нема Лондон и обратно. Није фраза да човјек свугдје може пронаћи љепоту ако зна да ослушкује. Свако јутро када се пробудим помислим да ће нешто лијепо да ми се деси. И када тако мислите тако и буде. Кавез може да буде само у нашој глави, зато га отворимо, уживајмо у сваком тренутку у малим стварима. То је највећа умјетност и велика истина. У Требињу ћу остати до краја живота, само остаје жал што нисам раније дошла!“

ИМПРЕСИОНИРАНА ТРЕБИЊЕМ

„Одушевљена сам Требињем. Мене овдје све импресионира, не само у току сезоне, него и изван ње. Веома је богат културни садржај и по томе се Требиње издваја, само понекад немам времена да стигнем на сва културна догађања. Да не говорим о природним љепотама, о томе да нема стреса, нема градског превоза, да је предивно током цијеле године, па чак и љети иако је свуда гужва. Толико је идилично и не престајем да се дивим љепоти. Опет, са друге стране, као и у остатку свијета, људи који су рођени на одређеном простору нису ни свјесни љепоте којом су окружени.  Волим да упоредим Требиње са Римом у коме су људи поносни на свој град. Ако их било шта питате они вам предоче цијелу историју града што раде и Требињци јер имају чиме да се поносе“.

ДЈЕЧИЈА ПРОЗА КАО ПРОЗОР У БОЉИ СВИЈЕТ

„Имала сам срећу да ми је изузетна жена и новинар Миља Лукић помогла око првог романа који је изашао прије десет година када је све почело. Када сам добила братаницу, хтјела сам, од малих ногу, да је научим да воли књигу и тако сам почела са писањем дјечије литературе. Прва у низу била је „Маша и Жута“, настала усљед догађаја којем сам свједочила једном приликом у Београду, угледавши дјевојчицу која сједи сама и једе сендвич док се из школског дворишта чује граја. Та њена усамљеност толико ме потресла да сам сјела и написала књигу у којој је Маша дјевојчица којој се сви смију у школи, њени другари је вријеђају јер је пуначка. Пошто се не уклапа у друштво, као у некој бајци она проналази бубамару са којом прича и која је учи како да се постави према тим другарима. То нисам написала само због моје Маше, него и због сваког дјетета које одраста у самоћи. Радила сам доста промоција тих књига по Србији, ишла од школе до школе и невјероватан је био разговор са дјецом и сазнање кроз шта пролазе. Није лако одрастати и, ако сам бар једној дјевојчици или дјечаку на овај начин помогла, пресрећна сам!“