i.jpg (276 KB)
Смиљана и Љиљана

Близанци! За родитеље двострука љубав и радост, а они између себе најбољи пријатељи. Ослонац, подршка, двије половине које се и погледом разумију. Увијек интересантни и посебни било да су једнојајчани или двојајчани, идентични или различити, истог или супротног пола, плијене пажњу гдје год да се појаве. И када свако гради свој пут јер су ипак индивидуе за себе, нераскидиве споне изграђене још у мајчином стомаку заувијек их повезују.

То најбоље они сами знају. Колико могу, односно не могу једно без другог. И поред осталих браће или сестара, близанци ће увијек бити окренути себи. Без обзира каква ситуација да наступи подршку и разумијевање прво ће тражити од свог пара. Оног са којим су још као бебе први пут гугутали, касније се смијали, играли, сједили у истој школској клупи, правили исте смицалице, до првих и свих сљедећих важнијих животних одлука. Увијек у пару, као једна душа у два тијела. Једном рјечју благослов!

Сваки пар близанаца јединствен је на свој начин. Гледајући са стране, можда су мало више занимљивији они идентични, из разлога што почесто, невјероватном физичком сличношћу збуњују друге и због тога имају безброј анегдота. Такве су Требињке Смиљана Миладиновић и Љиљана Зиндовић, дјевојачки Ђајић, једнојајчане близанкиње рођене 1974. године. На први поглед потпуно исте! Да будемо искрени и на други, и трећи... и потребно је мало више времена да уочите како их другачијим чине само нијансе.

„Тада није било ултразвука у Требињу и родитељи нису знали да ће добити близанце. Између нас двије разлика је пет минута и прво се родила Љиља. Више смо различите психички него физички, мада ко нас добро познаје види разлике. Код неких наставника и професора смо могле да се „шверцамо“, а код неких ни говора. Кад је Љиља студирала Туризам у Котору, умјесто ње сам без проблема полагала енглески и рачунаре и нико није примијетио да смо се замијениле“, смијући се прича нам Смиља, млађа близанкиња, само неке од многих ситуација у којој су једна другу успјешно помагале.

Прво раздвајање било је управо тада, када једна одлази на студије, а друга остаје у Требињу. Било им је тешко, али Мојковац, у коме живи старија близанкиња, није далеко па се често виђају. Захваљујући технологији, посљедњих година и по више сати дневно су на вези.

„Увијек смо биле везане и посебно блиске, иако имамо још двије сестре. До четвртог разреда основне школе исто смо се и облачиле. Сједиле смо заједно у клупи цијело школовање. Све смо дијелиле и тако је остало до данас, премда већ 20 година не живимо у истом граду и свака има свој живот. Кад год Љиља дође у Требиње или кад одем код ње у Мојковоц направимо праву забуну. Људи нас помијешају и мисле да је ријеч о истој особи“.

КО ЈЕ КО?

„Ја код сестре у Мојковцу. Спремам се да пођем за Требиње, а она отишла на посао. Свратим на трафику и тражим цигарете и новине. Продавачица ме гледа у чуду: „ Љиљо, купила си исто то прије пола сата, јеси ли заборавила, је ли ти добро?“ Објашњавај да сам њена сестра близанкиња. За вријеме Љиљиног студирања у Котору редовно сам долазила код ње. Идемо ми са другарицама, а испред студентског дома гледа нас један Црногорац и каже: „Што је ово мени, прође Љиља, Весна и опет Љиља?! Што је ово са мном данас?!“ Исто тако, послала она мени аутобусом неке ствари из Подгорице. Чекам на аутобуској станици, а возач, Црногорац, ме гледа у чуду: „ А Бога ти чиме ти дође, даде ли ми ово јадна не била сад у Подгорици?!“ Стално збуњујемо људе и то нам је више постала свакодневица“.

Милион комичних ситуација проживјеле су и данас проживљавају ове сестре близанкиње. Од многих, Смиља, која 24 године ради у кафани на улазу у Кастел, чувеној „Лименци“, из рукава извлачи и сљедеће.

„Имала сам редовног госта свако јутро и знала сам шта пије. Мене једном сестра замијени. Приђе му и пита га: „Господине, добар дан, изволите“ – он је гледа, па се осврће наоколо и пита људе у кафани: „ Шта је ово данас са Смиљом?“ Сав у чуду! Једном приликом, жена запне, удари се у ногу, спотакне се и падне испред кафане. Истрчим да видим је ли добро, кад ево је сутра, прича: „ Дошла сам кући и рекла мојима да сам имала потрес мозга. Па гдје си се ударила? – питали су ме – У ногу, али сам имала потрес мозга, знам шта сам видјела. Смиља ми додаје воду а видим је на метар од мене сједи!“

Смиља каже да јој никад није заморно објашњавати свакоме да има сестру близанкињу са којом толико личи. Њих двије овакве ситуације одлично забављају. Оно што их још чини занимљивим, јесу ситуације да не знајући, на примјер обје се исто ошишају, купе исту ствар, промијене нешто на себи или у кући, и кад се сретну, не могу да вјерују.

„Недавно смо обје вадиле налазе. Невјероватно, сви параметри су нам били идентични! Дођем код ње, а претходно сам купила нову постељину, кад она има исту! А не знамо да смо исто купиле. Често смо и међу дјецу уносиле забуну, како Љиљину, тако и од наше старије сестре. Док су били мали гледали би нас и никако нису могли да схвате ко је ко од нас двије. Посебно дјеца моје близанкиње, па се често шалимо и на тему ко је мама а ко тетка! Једном приликом ми је Љиљин син, кад је имао четири године, мислећи да сам му мама рекао: „Знаш на кога ми данас личиш, на тетку Смиљу!“

Без обзира на све комичне прилике и неприлике, оно што је најважније, је да су ове сестре увијек ту једна за другу. Њихова повезаност толико је снажна, да их ни километри удаљености не могу раздвојити. А кад се сви породично окупе у Требињу, емотивно додаје Смиља, то је радост која се ни са чим не може мјерити. И кад им било ко у шали каже да њихову повезаност и блискост не може да поднесе, оне знају да је то комплимент највећи од свих!

УВИЈЕК ТИМ

Слично њима, живот препун доживљаја и безграничне сестринске љубави, живе двојајчане близанкиње Вања Кундачина и Ана (Кундачина) Кукрика. Рођене су у Требињу 1987. године, а изузев по томе што су близанкиње, интересантним их чини и спознаја да у породици имају и старији пар близанаца, сестре Сању и Тању. Ана живи и ради у Бањалуци, па нам је њихову повезаност, сестринску љубав, анегдоте и доживљаје, сасвим вјеродостојно дочарала десет минута старија сестра Вања.

„Када смо се нас двије родиле, 1987. године, није било ултразвука у болници. Тата, који већ има старије кћерке близанкиње, чека испред породилишта. Долази бабица и говори му: „Господине честитамо, имате двије прекрасне кћерке“. Тата је гледа збуњено и каже: „Знам, али те су ми кући, шта сам сад добио? – Па прекрсане двије дјевојчице“, и тако је кренуло наше урнебесно путовање. Четири сестре, све четири различите у сваком смислу. Ми нисмо класични близанци који су исти. Јесмо везане доста као пријатељи и та јака веза и сестринска љубав нам је одувијек велики ослонац. Ана и ја смо заједно сједиле кроз цијелу основну школу. Раздвојиле смо се у средњој, ја у економску, она у медицинску школу, а потом свака у свом правцу и на студије. Ана је уписала Медицину у Фочи, а ја Филолошки факултет, одсјек за шпански језик и хиспанску књижевност у Београду. То је било наше прво право раздвајање, када смо и физички отишле на двије стране и објема нам је веома тешко пало“.

IMG-64c38c1dbce53ef075bb048b951c48cd-V.jpg (256 KB)
Вања и Ана

Како нам прича, премда су се раздвојиле у средњој школи, кући су биле заједно. Одлазак на студије дошао је као прва тешка и, чинило се, непремостива препрека. Можда испит најтежи од свих који су услиједили.

„Страшно смо туговале. Тај осјећај раздвојености био је неподношљив. Први пут сам је видјела послије три мјесеца, једва сам издржала. Страшно сам без ње патила, осјећала сам се као странац у сопственој кожи. Трајало је то годину и нешто, али смо се навикле. Због технологије, стално смо на вези и немамо тај осјећај сада. Често се виђамо и надокнадимо све пропуштено“.

И овај близаначки пар анегдтода има прегршт. Како су различите, не само млађе, него и старије близанкиње, догодовштина и занимљивих ситуација имале су непрекидно.

„Ја сам хедониста, волим кафану, путовања, дружења и у граду ми је увијек свега било мало. Ана је друштвена попут мене, али мирнија, одговорнија и редовно је бринула да ће нас тата ружити ако закаснимо кући. А тата је био велики ауторитет. Али ја сам дизала буне! Испаштале су све сестре због мене. Пошто нисам хтјела да одустанем, Ана је мене „покривала“. Ишла би степеницама и причала сама са собом, намјестила би кревет као да спавам јер нас је тата увече провјеравао јесмо ли дошле. Временом је и сам схватио и често смо се на ту тему шалили. Сестра заспи, а ја гађам камењем да ми отвори прозор. Мама изађе, не види ме и жали се тати како нам са куће отпада фасада, а тата њој каже – Није фасада него ти кћерка касније долази кући – “, кроз смијех прича Вања, присјећајући се само дјелића из пребогатог одрастања са својим и старијим паром близанкиња.

Интересовања су им била другачија одмалена, а како су физички одувијек различите, у школи нису могле да се замијене. Међутим, то их није спријечило да се снађу и једна другој помогну кад год треба.

„Довијале смо се на разне начине. Ани је боље ишла математика, а мени језици. Сједиле смо у истој клупи па смо контролне радиле једна за другу. Иако смо све четири увијек биле одлични ђаци, старије сестре су биле озбиљније и одговорније. Имале смо срећу да нас по њима професори познају па би нам на њихов рачун често и прогледали кроз прсте. Живјеле смо на њиховој слави. Њих двије су нас чувале, а ми смо их слушале. Кроз читав живот смо ослонац једна другој, иако се свака од нас кад се нешто догоди прво обрати свом близанцу па тек онда каже осталим сестрама.То је нека специјална веза. Кад се изнервирам прво Ану зовем или она мене. То нам дође потпуно природно“. 

Чињеница да од почетка живота близанци никад нису сами, ствара блискост која се тешко ријечима може описати. Блискост, како Вања рече која се не може ни изгубити.

„Одувијек имам најбољу пријатељицу, своју Ану. И никад нисам имала потребу да поред ње имам још неког, мада имамо велико друштво. Обје смо независне на свој начин, живимо различите животе, али смо највећи ослонац. Кад ме питају ко ми је најбоља другарица увијек сам говорила Ана. Онда би рекли па она ти је сестра. И управо је у томе та близаначка чар! И кад бисмо се посвађале све би то нестало у секунди. У случају да се међу нас двије неко умијеша ми бисмо, готово инстинктивно, држале страну једна друге“.

Са пуно емоција, Вања додаје да свему што су постигле и оствариле, оба близаначка пара Кундачина, највише дугују родитељима. 

„Капу скидам за све што су нам приуштили! На првом мјесту што су нас подстицали да се образујемо и да жена треба бити економски независна. Све смо завршиле факултете. Захваљујући њима ниједну екскурзију нисмо пропустиле, курсеве, спортове, ни у чему нисмо оскудијевале. Све смо вратиле учењем и бескрајно цијенимо њихову љубав и све што су нам пружили. Кад се све састанемо, у породичној кући је празник! Имам петоро сестрића и сестричина и све их обожавам. Још ниједна сестра није родила близанце и у шали волим да кажем да та привилегија сигурно мене чека!“

БЛИЗАНАЧКА СОЛИДАРНОСТ

А како близаначки живот изгледа из мушког угла, какви су њихови погледи на одрастање уз брата близанца, колико је ту подршке и узајамне солидарности, веома добро знају Предраг и Миљан Роган или како их сви знају Пеђа и Мико. Рођени су пријевремено, са седам мјесеци и пола сата разлике међу њима, 1986. године у Стоцу, те до рата живјели у Сарајеву, а потом у Требињу. Физички потпуно различити. Један тамнопут, други свијетлог тена. Ипак, када се загледате не можете не примијетити да су им очи исте, као и поглед којим се међусобно надопуњују и на тај начин савршено комуницирају.

„Заједнички смо све пролазили, од пријатеља, разних активности, до љубави према спорту. Заједно смо уписали карате, а онда је Мико отишао у атлетику, а ја у фудбал. Били смо доста успјешни у спорту. Као кадет стигао сам до репрезентације БиХ, а Мико је био првак државе у својој дисциплини трке на 3.000, 5.000 и 10.000 метара. Био је одличан у атлетици“, прича Пеђа с нескривеним поносом на братове успјехе.

t.jpg (121 KB)
Миљан и Предраг

Кажу нам да су им физичка снага и спремност идентичне, толико да су им на тестирањима пред такмичења налази хемоглобина готово редовно били најбољи. Оба могу доста да трче и прилично су издржљиви. Иако су се до четвртог разреда основне школе исто облачили, а по сестриној жељи потом то промијенили, и данас имају сличан укус и око свега се савјетују.

Питамо их на кога личе, јер су један са другим, барем физички, у потпуној супротности. Пеђа одговара на ујака, а Мико на очеву фамилију. Различити су и по карактеру, али оно по чему су исти је повезаност и близаначки однос пун љубави и повјерења.

„Прва особа коју зовем шта год да се деси је брат. Мико је доста реалнији а ја свему прилазим срцем. Рано смо остали без оца и од своје 18. године живио сам у Београду и сам о себи бринуо, а Миљан је отишао на студије у Нови Сад. У том периоду смо се мало другачије обликовали“, прича Предраг, а на њега се готово спонтано надовезује Миљан, додајући да кад се 2014. године вратио, за њим је у Требиње одмах дошао и његов близанац, образложивши да је било доста!

Двојица браће расли су окружени великим друштвом. То пријатељство и данас траје. Упркос бројним друговима, близанци су, као по неком неписаном правилу, дијелили школску клупу.

„Миљан је као мали био жут, а ја црн и добро се сјећам да смо се стално жалили што нисмо могли да одговарамо један за другог. И тада као и сада били смо потпуно различити. Обојица имамо своју личност, али смо одувијек један другом ослонац и подршка, имамо најбољег друга и све важније одлуке заједно доносимо. Миљан сагледа ситуацију из доста више углова, док ја не подносим неправду, брзо реагујем. Зато је он ту да ми сугерише кад је вријеме да станем на лопту“, смије се Пеђа.

Готово у трену, причу наставља Мико:

„Пеђа има много више енергије од мене, иако ја планинарим, скијам и путујем, он свугдје стиже. Често се шали како је за разлику од мене он правилно распоређује! По тој енергији је доста сличан нашој старијој сестри, обоје су веома позитивни, сусретљиви, срдачни, привлаче људе том харизмом. Предност је имати близанца у свему. У мом случају, како сам увијек био ситнији, штитило ме то што смо двојица. Дјеца су знала бити сурова и он је увијек био ту да ме брани, темпераментан и срчан, дјеца су га се плашила а од мене нико није имао страха. Пеђа је иначе био одличан каратиста, ненадмашан у својој дисциплини, борбе. Извео нас тренер једног наспрам другог. Гледамо се и размишљамо шта да радимо, како на брата да ударимо. И ја као кренем на њега и ту је смијех настао. Обојица смо знали да не можемо да се бијемо, па макар то био и тренинг“.

У прилог томе колико су везани, а да можда тога нису ни свјесни, говори ситуација када су у истом тренутку доживјели иста осјећања.

„Памтим да нам се једну ноћ, док сам студирао у Новом Саду, а Пеђа био у Београду, догодило исто. Пробудио сам се из чиста мира са чудним осјећајем мучнине и гушења. Нисам знао шта ми се дешава. Ујутру се ми чујемо и кажем му шта ми се десило, а он ми исприча да је доживио исто. Остали смо запањени и ни до данас не знамо разлог томе. Могуће да је наступила нека тјескоба коју смо заједно осјетили“, присјећа се Миљан.

Упркос физичким разликама, слушајући их и посматрајући како у трену један другом завршавају реченицу и надопуњују мисли, евидентна је њихова емотивна блискост. Посебно док препричавају догодовштине и шале из периода кад су као мали, како нам рекоше, били прави баксузи, и чини се у томе, дјечаци ко дјечаци, браћа ко браћа, бескрајно се забављали.

„Кад бих направио неку заврзламу, а било их је доста, покушавао сам Пеђи да подвалим. Као мали био сам већи баксуз. Знао је награбусити због мене док отац не сконта да сам у ствари ја тај који је крив. Ма свашта смо радили!“

Братову причу из свог угла евоцира Пеђа:

„До поласка у школу били смо живахни доста и онда смо се почели смиривати. Миљана је школа довела у ред, математику је растурао, био најбољи и енергију је вјероватно тако каналисао. Мајка је била строга и доста је утицала на наше васпитање. Битно јој је било да се лијепо изражавамо, да будемо добри људи и највише смо њој захвални на свему што нас је научила. Развила је у нама осјећај емпатије према другима. Увијек смо све дијелили братски. Имали смо повјерење један у другог и то и сада траје. Кад год видим близанце, одушевим се! Гледам како се крећу, понашају. Занимљиви су ми и обожавам да им се посветим!“

Обојица рекоше да би им без близанца живот био извјесно другачији. И вјерујемо им, јер знамо да исти став имају сви срећници рођени у пару.

Наиме, живот у коме се од најранијег дјетињства све дијели на двоје, ове сродне душе врло рано научи шта су љубав, оданост, блискост, повјерење. И без обзира што ће свако отићи на своју страну и градити властити пут, вјечно пријатељство и њихова јединствена веза неће се прекинути. То је драж коју само близанци познају, привилегија са којом се рађају и одрастају, живећи радост сваког сусрета и неке, само њима знане везе душе и ума. Тренутак када се угледају, ако обратите пажњу, говори више од иједне ријечи. У тај дјелић секунде стане све оно што су близанци једно другом, чудо природе и чиста срећа!