Онога мирног поподнева у Љубињу, када ми је земљак Влајко Лугоња казао “имам нешто за тебе”, нисам ни слутио да ћу присуствовати најнеобичнијем сусрету у Херцеговини.

Наиме, Влајкова мајка Мара (рођена Вртикапа) срела се са стрицем Трифком Вртикапом из Беча - након пуне 73 године!!!

vrtikapa.JPG (114 KB)

Очи рјечитије од свих ријечи: Мара Лугоња и Трифко Вртикапа

Прашки новинари и писци Јарослав Хашек, Карел Чапек и Егон Ервин Киш слагаху се у једном; ништа нема сензационалније од наше свакодневице,  ни драматичније од мјеста на ком управо стојимо. Треба знати само добро гледати. У сторији што слиједи, на свој начин везаној и за Праг, ваш  репортер није морао чак - ни гледати! Њега је оног млаког љубињског  поподнева, у потпуно пустој Светосавској улици спазио земљак Влајко Лугоња, казавши тек: “имам нешто за тебе, и друге ће можда интересовати!“ Иза те реченице, дошло је оно што ћете тек чути. Дакле, ово:

Септембар је 2006. Небо над Ивицом никад није било плавље од овог у рану јесен споменуте године. Човјек је осмотрио остатке иловаче, обрасле шибљем, па овећи камен поред, прешао руком преко овлажених очију, те  тихо, сасвим тихо, изустио: “Овдје ми је умрла мајка Симана.  Била од Капора из билећких Мириловића.”

Никог више тад 91-годишњи бечки пензионер Трифко Вртикапа није познавао у старом крају... У Ивици… Никог до братичну Мару (рођену Вртикапа, удату Лугоња), којој су биле три године кад ју је посљедњи пут помиловао по коси, одлазећи у краљеву војску, 1933...А потом у Чешку – у Праг... Остали су одавно били по гробљима и његовом фрагментарном сјећању на дане давне младости.

Ево, данас по лијепом септебарском дану срео је ону куштраву, црнокосу дјевојчицу, кћерку брата Николе, која га, наравно, није могла ни упамтити... Срео ју је послије 73 године!!!

Мари је, у вријеме сусрета била 76. година. Док смо, мало касније, сједили код њеног гостољубивог сина, већ споменутог, Влајка Лугоње у Љубињу, само је ћутала, нетремице гледала у стрица, и опет ћутала - док је слушала тада стричеве мало споре, а одмјерене ријечи – а очи, очи су јој све говориле.

Сјетио сам се ту и своје давнашње репортерске посјете баки Иванки код Цриквенице (Хрватска), којој се брат, послије 70 година избивања, вратио из Аргентине - и док је он благоглагољивио описивао, гаучосе, љаносе, пампасе, Розарио, Ривер Плату, Буенос Ајрес, сестра Иванка је све то пратила са, исто овако, сјајним очима, пуним среће, без иједне једине ријечи. А, отишао сам из њене куће у хотел “Мира маре” с осјећањем да сам се са њом сит напричао! Сад сам слушао епизоде из Трифковог живота.

Отац му Новица Вртикапа, сточар из Ивице код Љубиња, трговао је доста и поштено, с дубровачким велепосједником Паском Колићем. Паско имађаше некретнина и по Чешкој; понуди се да му тамо ухљеби сва четири сина – Јована, Николу, Трифка и Владимира.

- Ја сам, практично, стигао код брата Јована, који је у Прагу већ држао локал – објашњаваше Трифко Вртикапа. – Уписао ме у хотелијерску школу, завршио сам је и читав се радни вијек бавио угоститељством! С Јованом сам неко вријеме радио близу наше, југословенске амбасаде. У њој је војни аташе био Дража Михајловић. Често је свраћао на пиће... О, лично, како да не, лично смо се знали. Па, земљаци смо... Чеси су јако цијенили Србе. Па, и уопште ови наши из Југославије љепше су се пазили међусобно. Национализам и шовинизам још нису били исфабриковани, као што ће се то десити касније... Међутим, ја вам о том нисам бог зна какав свједок, пошто сам Други свјетски рат провео у Чешкој. На Чехе не могу да се пожалим. Напротив. И данас кажем: то је најкултурнији словенски народ!

Крај рата дочекао је Трифко Вртикапа у Моравској Острави. Као срећан човјек. Оженио се Чехињом Миладом, провео угодан породични живот... Чинило се да је најгоре минуло... но, испало је да није... У вријеме резолуције Инфомбироа 1948, један “наш човјек, Вршчанин”, подметнуо му је, код тамошњих  власти, да је Титов шпијун. Нашао се иза решетака, али, успио је да побјегне из затвора:

- Не заборављам како је било – причаше том приликом Трифко. - По пет дана би нас изгладњивали. Онда чувари донесу шунке, хљеба... свакојаких ђаконија, Свега.  Али, прије ти пруже један лист, показујући на доњи десни угао: потпиши!.. Нећу да потпишем. Видим,  горе  изнад, могу накнадно да допишу шта год хоће... Зашто да потписујем кад нисам крив? И утекнем им.  Касније, 1952,  преко изузетно чврсто чуване границе, пребјегнем у Аустрију! Била је жица, струја, пијесак; чини ти се миш не би могао проћи непримијећено... али, пређем. Онда ме обузе чежња за мојима. Знате, с покојном Миладом имао сам сина Петра и кћерку Зорку... Кћерку, рођену годину прије него што сам пребјегао... Још три пута сам илегално прелазио ону исту границу, од које сам се први пут тако страшно стрепио! У Моравској Острави, осим најближих, посјећујем и ону “Српску винарну”, што смо је отворили прије Другог свјетског рата... Под тим именом надживјела је разне режиме...Тек је 1990.  потпуно затворена, престала с радом!  И у Бечу су ме појединци којекако етикетирали, па због тога нисам ни долазио овамо, у стари крај... све до 2001, када сам први пут кратко дошао у Ивицу, али тад нисам видио Мару... Држао сам ресторан “Мостар” у Бечу – и из њега сам, већ поодавно отишао у пензију.

У Беч му се послије доселио син Петар, кћерка Зорка удата је у Острави – има троје дјеце. Све у свему, сумирао је Трифко Вртикапа:

- Имам петоро унучади, а и овамо сам тек сад видио колико се наша лоза разгранала... Знам да се све жеље ником нису оствариле, па, ево, могу рећи, да сам ја задовољан својим животом! Само...

- Шта само?

- Па, прошао сам штошта, очврснуо, отврднуо... Зарекао сам се, полазећи из Беча, да ћу стамено поднијети сусрете са братичном Маром Лугоњом и завичајним селом Ивицом... Али, нисам успио... Заплакао сам... Године, ваљда.

 

Ивица - Дубровник

Остала тројица браће Трифка Вртикапе вратила су се у Југославију. Владимир је још као прилично млад умро у Дубровнику. Јован је, такође умро у Дубровнику, али је сахрањен у родној Ивици, док се Никола вратио право у Ивицу, у којој је остао до краја живота... Њихове гробове, на сеоском гробљу,  Трифко је први пут посјетио 2001. године, када је први пут послије тако дугог избивања видио родно село.

- Пошто братичне Маре тад не бјеше дома у старом крају, поручио сам јој: срешћемо се кад дођем други пут. Видјевши које су ми године, вјероватно  су помислили да се шалим. Онако, оним благим чешким хумором. Али, ето, дошао сам, видјели смо се, показао сам да се нисам шалио!

Трифко Вртикапа умро је у Бечу 2012. године.