Театарски великан који се није мирио са постојећим поретком ствари ни у животу ни у театру, Бертолд Еуген Фридрих Брехт, својом неумољивом дијалектиком, разбијао је позоришне шаблоне, никога није питањима штедео, јер ни сам никад није избегавао незгодна питања.

Театар је замислио као велику игру промена. Нудио је уживање у спознаји, слободи ставова И закључака! Није ли то “комедијант случај” умешао своје прсте када је сахрањен 1956. године поред великог Хегела?!

***

Сви бисмо морали бити много одушевљенији радом у позоришту. Не тврдим да наше доба има мање талентованих глумаца од пређашњих – али никад није постојала тако измучена, злоупотребљавана, застрашена класа уметника као наша данас. Ништа није горе од натмурености ! Ниједан човек кога његов посао не забавља, не може очекивати да ће то било кога другог забављати.

***

Гледаоца треба поучити, дакле променити. Не ради се о томе да његов укус треба припремити за нову форму и нову поетику, него се он сам мора потпуно променити, преиспитати, спознати самога себе, преструктуирати се – а то није питање укуса.

***

Тражимо сада од вас глумаца нашег времена, времена прелома и великог савладавања свеколике природе, па и људске – да се коначно преоријентишете и да нам свет људи покажете онаквим какав јесте : стваран од људи и по људима променљив.

Ти глумче, мораш пре свих других уметности овладати уметношћу посматрања. Није, наиме, важно како ти изгледаш, него шта си видео и шта показујеш. Посматраћете да би видели како си добро посматрао. Ваше школовање мора почети међу живим људима. Ваша прва школа нека је ваше радно место, ваш стан, ваша четврт града, улица, трамвај и дућан. Све људе тамо треба да посматрате, странце као да су познаници, али и познанике као да су за вас странци.

***

Ја сам желео на позориште да применим идеју да свет не треба само тумачити него и мењати. Промене произашле из те моје намере, увек су биле само промене у оквиру играња театра. Када би моји критичари погледали мој театар онако како га гледа публика, дакле не обазирући се првенствено на моје теорије – вероватно би видели пред собом напросто театар, надам се театар са маштом, хумором и смислом !

***

И када би аматери били само оно, чиме их уметници од заната обично сматрају, наиме “играјућа публика” они би за свет позоришта остали довољно занимљиви и значајни!

Увод и избор сачинио ВЛАДИМИР ПУТНИК, редитељ

ЕПСКО ПОЗОРИШТЕ БЕРТОЛДА БРЕХТА

„Дошао је да унесе у нас велики немир, и присилио нас да упитамо: шта је то театар двадесетог века? Рекао је: доносим вам ужитак спознавања, слободног става, неизбежних закључака… Може се рећи: раздрмао је сањивост театра.“

В. Лангхоф (1901-1966), берлински редитељ

Бертолт Брехт (1898-1956) представља посебну, свеобухватну уметничку појаву, како у Немачкој тако и у читавој Европи. Он отвара потпуно ново поглавље у историји позоришта својим иновативним погледом на драмску уметност. Брехт, као потпуна позоришна личност, објединио је у себи драмског писца, песника, теоретичара, редитеља, оснивача драмsке трупе (Берлинер ансамбл) а учествовао је и у компоновању музике за своје сонгове. Он је желео да својом теоријом објасни своје стваралаштво и да на тај начин унесе новину и промену у драмски свет, који је по његовом мишљењу био неопходан.

“Не буљите тако романтично”, Брехтов је веома ефектан коментар уз његову драму “Бубњеви у ноћи” којим он указује на који се начин драме перципирају у његово време. У књижевном и позоришном свету појављује се двадесетих година XX века а у то време су се на немачким позорницама приказивале искључиво “бомбастичне и романтичне представе класичних комада без икакве актуелности, или празњикаве салонске драмице и комедије”.(Јован Ћирилов, предговор “Мајка Храброст и њена деца”) Брехт од самог почетка бављења драматургијом и позориштем, гаји искрени анимозитет према оваквом театру. Он због тога на сцену ступа веома енергично и препун бунта, што ће се и уочити у његовом драмском опусу и на тај начин се Брехт може сврстати у писце ангажованог театра. Он уједно жели да формулише нове театарске принципе.

У његовом драмском стваралаштву се може уочити отпор тадашње младе генерације немачких интелектуалаца против добро скројене драме, француске драматургије.Тако да Брехт у свом подухвату није усамљен, и други ствараоци његове генерације реаговали су негативно на тадашње стање у драми и позоришту.. Њему је било страно неангажовано позориште у коме гледалац не размишља и пасивно конзумира садржај сладуњавих мелодрама без икакве запитаности и жеље за њом. Брехт се противи позоришту које не буди мисли већ нејасна осећања, он је против емоционалности, против лирског и дирљивог и залаже се за рационалност. Он жели интелектуално позориште. Међутим, Брехт је истовремено одбацивао оптужбе да је његова уметност хладна и без емоција. Он и сам истиче да нас осећања гоне да од разума тражимо крајње напоре, а да преко разума откривамо осећања.

Брехт жели представу која би поседовала објективност, прецизност и лакоћу спортске утакмице, као и готово спортски активну публику. У свом првобитном стваралачком периоду усредсредио се против кулинарске публике, драматургије и критике и то је довело до формулисања његових првобитних теоретских принципа али они тада још увек не представљају његову дефинитивну теорију. Брехт ће тек каснијих година уобличити своју коначну теорију и створити појам епског позоришта који обухвата његову теорију позоришта (садржи теорију драме и теорију редитељско-глумачког поступка) и драмска дела написана у том духу.

Код Брехта на „колективне политичке састанке“

У Брехтовој теорији позоришта (Епски театар), која је антиаристотеловска, ангажована су сва средства модерне драматургије, да би се гледаоци довели до рационалног избора, а не до емоционалног прочишћења.

Он је описивао своје представе као ''колективне политичке састанке'' у којима и публика треба да учествује. Да би ово постигао, Брехт је користио технике које подсећају гледаоце да је представа слика реалности, а не сама реалност. Он је то звао ''ефекат дистанцирања'' или ''В-ефекат'' (Верфремдунг).

Брехт у својим дјелима смјењује сентиментално и гротескно, импресионизам и натурализам, егзотичну бајку и новинарски сарказам, игра се ријечима и парадоксима.

Савременик доба у коме је живео

Брехт је у буквалном смислу речи био савременик доба у коме је живео. Његово детињство је било обележено бурним догадјајима, па самим тим и ратом, јер је у раној младости био мобилисан, а скоро у двадесетој години и сам учествује у револуционарним акцијама. Када су нацисти преузели власт у Немачкој, Брехт је морао да емигрира, да би му касније било одузето и држављанство, а књиге спаљене. Проводи 15 година у Америци, где је остао без своје публике, но то га није спречило да настави са писањем, јер се касније враћа у Немачку и оснива своје позориште у коме је могао да приказује своје драме.

У његовим раним песмама влада грубост и безобзирност, неосетљивост и велика мржња. Кроз њих пролазе пијанице, чедоморке, гусари, пустоловци и убице – једном речју отуђени људи у отуђеном свету. Неред у свету Брехту више није личио на природну катастрофу и он почиње да схвата структуру и механизам капиталистичког система и опредељује се дефинитивно за марксизам, као човек и као уметник.
Приредио: Зоран Ђерић