...Hasanaginica je dramska obrada istoimene narodne balade, objavljene 1973. godine. Pesmu je 1774. zabeležio italijanski putopisac i etnograf Alberto Fortis, a tragični nesporazum između muža i žene, koji završava ženinom smrću nakon što biva proterana iz doma i otrgnuta od dece, zaokuplja pažnju ne samo svetskih pisaca kao što su Gete, Puškin, Mickijevič i Skot, već i domaćih, sve do današnjih dana.
Osavremenjivanje jezika, prostora, likova i motivacije predstavlja osnovu sa kojom je Simović izvršio transpoziciju balade u dramu. Iako napisana u stihu, jezik je savremen, a ne arhaičan, a izvesna stilska sredstva baštine se i iz tradicije svetske književnosti.
Prema Stefanu D. Avramoviću, dosadašnja istraživanja i tumačenja nisu dovoljno ili nisu nikako poklanjala pažnju onostranom, koje je po njemu ključno za dopunjavanje motivacije i razrešenje funkcije pojedinih likova u drami. Onostrano se u drami generiše posredstvom tajnovitosti i fantastičnog koji se vezuju za lik imotskog kadije. Za razliku od Jasmine Vrbavac koja fantastično vidi u braku sa imotskim kadijom, čime se uvodi motiv mrtvog zaručnika iz svetske književnosti u domaću, fantastično se donekle poništava. Avramović prenebregava brak, do kojeg u delu i ne dolazi, kao fantastičan događaj, već se on nalazi u samoj pojavi imotskog kadije, tj. u njegovom dolasku kod bega Pintorovića. Ključno polazište za dalju analizu po njemu jeste: ako je beg znao za koga udaje sestru, onda fantastičnog u delu i nema, ali ako nije znao da je kadija mrtav, onda ga svakako ima.
Induktivnom analizom pojedinih pojava i rešenja u delu, nastavljajući se i sučeljavajući svoje posmatranje sa razmišljanjima Vladimira Stamenkovića, Petra Marjanovića, Ljiljane Pešikan-Ljuštanović i drugih, Avramović vrlo ubedljivo dolazi do sledećih zaključaka: motiv mrtvog zaručnika razdvaja narodnu baladu od Simovićeve drame, a uvođenje ovog motiva determiniše smrt Hasanaginice – ona jednostavno mora zbog toga umreti, jer će se tako neostvareni brak na ovom svetu realizovati na onom. Beg Pintorović nije znao da je kadija već sedam godina mrtav,jer mu se ovaj ukazao u vidu živog čoveka – on zapravo umire tek kad svoju dragu povede sa sobom u smrt. Ovako istančana analiza, sa jasnim poznavanjem korpusa vladajućih motiva u narodnoj i umetničkoj književnosti, kao i postavki u vezi sa fantastikom, dovode u fokus prepoznavanje tri dramska sveta – ovostranost, utopijsko i onostranost, između kojih ne postoje jasne granice, sa junacima koji “pripadaju različitim prostorima, ili idu među njima”.
Ana Todorović u svom prikazu Hasanaginice koju je izvodio ansambl Narodnog pozorišta 2008. U režiji Jagoša Markovića, podvlači veoma ubedljivo pitanje boga i vere koje se proteže kroz ceo dramskitekst: kakvi su to ljudi, pita se skrhana i nevina Hasanaginica, koji stalno oblikuju boga po svom liku i izgledu, prema svojim naumima, koji se igraju tuđim sudbinama i prepliću ih kako im drago. “Žensko pitanje” pada u oči već na samom početku drame, naročito među Hasanaginim vojnicima, koji zarobljeni “u gori zelenoj”, čeznu za ženom, na način koji im pristaje: ovde progovara savremenost zaodenuta jednom grotesknom stilizacijom, rableovsko-vinaverovskog tipa, spretno izraženog na jednom mestu u pozamašnom spisku pojmova/naziva za žene koje bi vojničini Husi, odgovarale:
Al da mi dadu žene prekoplotke,
uzbukvuše, ustarabarke, murdaruše,
rospije, orjatke, obliguzije,
lezilebovićke, lucprde, poguzjašice,
da mi dadu sekadaše, dramoserke,
đuskalice, sprozorkuše, garnizonke,
hoćke i nećke, i radodajke,
uspijuše, namiguše i špice,
jezičarke, šmizle, torokuše,
pišne i ješne, šaralice i cvećke,
dudlašice, zguzanaguzovićke,
nostoguše, uzbačvuše,
bogomoljke, vojnikuše i droce,
oficirkuše, svađalice, vrtirepke,
stiskavice, džakalice i ludajke,
zdrpilovićke, prekotezguše,
dukatovke, prefriganke,
mnogopije, kopiluše i fanfulje,
suknjozagrtaljke, ispičuture,
usputnjače, snoguše, senabije,
utešiteljke, zbrzićke, udavače,
profukljače, učkur-majstorice,
uspaljenice, i zgranovnice, i čakširuše!”
Koristiće Simović nabrajanje i gomilanje pojmova i reči, možda ne u ovolikoj meri kao ovde, na samom početku drame u kojoj se humorno-ironijska i groteskna stilizacija nalazi najčešće u scenama sa vojnicima, čime se karakteriše i hijerarhija odnosa i položaja, i u svojim drugim dramama, i mnogo doslednije, npr. u Čudu u Šarganu. U Hasanaginici se pak nalazi još jedno zanimljivo mesto, koje svojom pozicijom stvara disparatnu i iščašenu situaciju: u momentu kada je Hasanaginica trebalo da dođe i vidi svoje dete poslednji put pre nego što nastavi dalje za Imotski gde je čeka kadija za kojeg će se udati, Hasanaga okleva da pokaže dete, već posmatra njeno približavanje i izgled, dajući opise njenih naušnica, potom prstena, kao da ih čitamo iz nekog muzejskog kataloga: savremeni opis ovde dostiže svoju grotesknu nesrazmeru sa klasičnošću scene i uz napetost koja se stvara u dijalogu Pintorovića i Hasanage, a koja prethodi tragičnom razrešenju, kao i sa minucioznošću koja se graniči sa okom sokolovim, a ne sa običnim ljudskim vidom. Hasanaginica je 1975. godine nagrađena Sterijinom nagradom za najbolji dramski tekst...
(Odlomak iz teksta Lidije Mustedanagić „Četiri drame Ljubomira Simovića“, Časopis za pozorišnu umetnost „Scena“, 4/2015.)
Foto: Narodno pozorište u Beogradu
