Средином 50-тих година прошлог вијека, у вријеме првих и још скромних побједа социјалистичке изградње, радник и тежак у требињском срезу, свакодневном муком и надом, отимао се посљератној оскудици. Вјероватно и не слутећи да ће - оно што се тада одлучивало негдје далеко, у високим државним и међународним круговима - дугорочно измијенити перспективе живота овдје, на суровом херцеговачком кршу. Истина, гласови о томе повремено би стизали и у Требиње, а преносио их је наш лист...

2 - Глас је годинама био хроничар изградње хидросистема.JPG (264 KB)

Глас је годинама био хроничар изградње хидросистема

„Према вијестима страних и домаћих листова и радио станица види се да је Комитет за електроенергију Економске комисије Уједињених нација за Европу на завршетку свог засједања у Женеви констатовао могућност да владе Југославије, Италије, Аустрије и Западне Њемачке образују комисију за остварење пројекта 'Југелекспорта' о извозу електичне енергије са наших пет ријека Идријице, Гацке у Лици, Цетине, Перућице и Требишњице. Од укупно шест милијарди киловат-часова предвиђених за остварење извоза на ових пет ријека, Требишњица би имала годишњу производњу од 2 милијарде и 400 милиона киловат часова, а изградња одговарајућих постројења би трајала око 6 година... (Глас Требиња, април 1955.)

Хидропотенцијал Требишњице, како се у то вријеме писало у „Гласу Требиња“, био је интересантан средњој Европи јер га је било највише онда када је њима било најпотребније. Средња Европа добијала је хидроенергију углавном у љетним мјесецима - отапањем снијега и леда у Алпама. Зими је тај потенцијал био на минимуму, а баш у то вријеме „Требишњица има обилно енергије на распложењу те може да уштеди средњој Европи силне количине угљена који би иста морала утрошити да одговори захтјевима за електричном енергијом.“

Још раније, у сливу ријеке почела су интензивна геолошка испитивања од чијих је коначних налаза - све зависило. Развојне перспективе Требиња тих година биле су на својеврсној историјској прекретници...

„...НАКОН ТОГА СМО СВИ ДУБОКО УЗДАХНУЛИ

Већ агустовски број нашег листа из те 1955. доноси добре вијести – у ауторском тексту инжињера Николе Седлара о јулском „засједању стручњака који су имали задатак да оцијене резултате до сада извршених истражних радова и дају судбоносне закључке о могућности изградње велике хидроцентрале на Требишњици“.

1.JPG (581 KB)

„Геолози су говорили својим посебним језиком. Триас, јура, креда, синклинале и антиклинале су били још најсхватљивији појмови за нас. Предложен је огроман и скупоцјен истражни материјал. Бушења вршена до дубина 300-400 метара, од којих свака бушотина кошта око 10,000.000 дин, потврдила су већ раније постојећа мишљења. Кулистасте доломитне баријере чине акумулациони базен водонепропустним, те су се у том погледу (што је доста ријетко) сложили сви присутни геолози а међу њима и наш еминентни геолошки експерт професор Луковић. Оцјењујући истражни материјал дошло се до закључка да је исти довољан те да је њиме водонепропустност акумулационог базена доказана. Мени се чини да смо након тога закључка сви дубоко уздахнули...“

Јер овај закључак, истиче аутор, конкретно значи да се на Требишњици може градити „хидроелектрана инсталисаног капацитета од 800.000 kw са годишњом производњом од 2.400.000 kw часова“. Такође, да је „могуће Попово поље ријешити своје поплаве и наводњавати га према потреби, што ће према оцјени пољопривредних стручњака (...) донијети годишњи прираст вриједности пољопривредних продуката у износу од око 1.400.000.000 дин“.

„Зато оцјена геолога, на основу истражног материјала, донешена на овом засједању има историјски значај јер неће остати академски закључак похрањен у некој лијепо укориченој књизи, него је то закључак који већ наговјештава пуцњаву мина на градилиштима и тунелима, који нам већ оцртава трасу далековода, напона 380.000 V дуж Јадранске обале и који ће Попово поље претворити у малу пољопривредну ризницу са двије годишње жетве.“ (ГТ, август 1955.)

Глас Требиња из септембра 1957..JPG (664 KB)

Глас Требиња из априла 1961..JPG (166 KB)

Истовремено град је добијао ново лице (исјечци из Гласа Требиња - горња слика: септембарски број 1957. године, доња слика: априлско издање 1961.)

Тек су требали да услиједе опсежни истражни и пројектантски радови,  најприје „геолошка испитивања која ће одредити такозвану микролокацију 100 м високе бране“, затим дефинисати „најповољнију варијанту одвода воде према Јадрану“, истражити подземне комуникације...

Кроз коју годину Требиње и околина претвориће се у градилиште. У мјесто импозантних инжињерских захвата, тектонских судара човјека-градитеља и природе, какве у нашем крају није имала прилику да види нити доживи ниједна генерација прије. Дизаће се велика радничка насеља, градити путеви и мостови, измијештати пруге, пробијати километарски тунели, подизати бране, исељавати цијела насеља са подручја планираних хидроакумулација... Требишњицу је требало побиједити, укротити њену хировиту ћуд, управити је да служи човјеку и његовим потребама. Требало је и пребољети јер се добро знало да зауздана бетонским бранама и тунелима - више никад неће бити иста. О изградњи хидросистема, стручним прилозима градитеља и редовним извјештајима са градилишта, „Глас Требиња“ оставио је наредним генерацијама драгоцјено свједочанство.

Занимљиво је да баш у то вријеме, када се у Требињу јавности представљају амбициозни планови о производњи енергије за Југославију и извоз у земље Европе, у цијелом нашем срезу - једва да је и било струје.

Са електрификацијом стижу и модерне рекламе.JPG (123 KB)

Са електрификацијом стижу и прве модерне рекламе

Те 1955. године, читамо у Гласу, тек почиње градња далековода Билећа-Требиње-Дубровник, којим би и нашем крају било омогућено снабдијевање из хидроцентрале Јабланица. У хроничкој оскудици свега - ништа није ишло по плану и без застоја. У исто вријеме „Неимарство“ је започело реконструкцију старе хидроцентрале „Пареж“, али је све стало када су надошле високе воде. Стога Среска комисија за електропривреду и електрификацију крајем те године са жаљењем извјештава да „сада углавном трошимо скупу енергију произведену дизел агрегатом Индустрије алата“.

„НА ДУЖИМА ЋЕ СЕ ГРАДИТИ АЕРОДРОМ“

„О овоме су овог љета расправљали стручњаци Управе за цивилно ваздухопловство заједно са претставницима Народних одбора Дубровника и околних срезова. Дошло се до закључка да је на Дужима, на путу између Дубровника и Требиња, најповољнији терен за изградњу аеродрома који би могао да задовољи потребе савременог аеротранспорта. Извршно Вијеће Народне Републике Хрватске већ је додијелило 10 милиона динара за истражне радове и премјер терена.“ (ГТ, јануар 1955.)

3.JPG (321 KB)

У тексту са горе наведеним насловом, објављеним у првом броју нашег листа из 1955. године, такође се наводи да на локацији, гдје је планирана градња новог аеродрома, „геодетски стручњаци већ неколико мјесеци премјеравају терен“. „Упоредо се испитују и метеоролошки услови. Уколико се сва предвиђања покажу као тачна, изградњи аеродорома могло би се приступити одмах послије припремних радова“.

Аеродром „за туристичке потребе Дубровника“, познато је, неће бити изграђен на Дужима. О томе се касније знало или нагађало да је одлука о промјени локације, упркос мишљењу струке, у првом реду, била политички мотивисана.

Замисао ондашњих генерација, међутим, остварује се у наше вријеме, седам деценија касније. Због актуелности теме налазимо упутним да читаоце детаљније упознамо о томе како се у оно вријеме размишљало и писало о градњи аеродрома.

Наиме, у тексту се напомиње да је постојећи дубровачки аеродром у Конавлима малих димензија „тако да истовремено не могу узлијетати или атерирати ни два авиона“, притом је и подводан па „неколико мјесеци у току године није подесан за саобраћај“. Све и кад би се проширивао или на том мјесту градио нови, а то због низа неповољних околности изискује велика средства (неколико стотина милион динара)– аеродром на старој локацији не би могао да задовољи потребе савременог ваздушног саобраћаја.

С друге стране, градати на Дужима било би много лакше и рентабилније. Терен је чврст, каменит, са тек мањим узвисинама и обрастао ријетким шумарком. „Слетно-полетна писта била би дуга 1.500 па и више метара“, а обзиром на погодан терен „вјероватно не би требало градити посебне бетонске писте него само поравнати терен и изградити потребне зграде“.

„И геолошки састав – вертикални слојеви кречњака – веома је повољан јер би аеродром и послије највећих киша био увијек сув и способан за саобраћај. Метеоролошки услови сматра се да су такође врло погодни. По подацима вишегодишњег метеоролошког осматрања у времену о 1900-те до 1918-те године у Требињу и у најближој околини забиљежен је само један случај да се магла задржала више од три дана, што значи да би се саобраћај без прекида могао одвијати у току цијеле године (...) Обзиром на веома повољне услове, изградња модерног ваздухопловног пристаништа на Дужима, била би релативно врло јефтина. Рачуна се да би најнужнији трошкови изградње износили само 120 милиона динара“...

„И ОНДА ЈЕ ДОШАО ВЕЛИКИ ТРЕНУТАК...“

Средином 50-тих година много је тога храбрило на велика очекивања. Али ни тада ни у цијелој тој деценији, у малој херцеговачкој вароши, чини се да ништа није тако снажно одјекнуло нити изазавало тако силовите манифестације воље и оптимизма - као догађај са почетка октобра 1954. године.

„Никад у својој историји Требиње није доживило овакав дан. Никад у Требињу није било оволило свијета. Улице су пуне као шипак. Пјесма, музика на све стране... А тамо – на зборишту – као у мравињаку. Код старог моста, испред нових стамбених зграда слива се ријека народа. Преко 70.000 људи чека да поздрави и чује друга Тита. Херцеговци, Хрвати, Црногорци стоје заједно, једни уз друге, као некад у борбу, здружени и збратимљени и овдје... Жељезничка станица не може да прими возове који стижу. Преко 400 камиона паркирано је на прилазима граду. И онда је дошао велики тренутак...“ (ГТ, новембар 1954.)

4 Тито у Требињу.JPG (282 KB)

Требиње је први пут видјело Тита. Предсједник Југославије дошао је на прославу десетогодишњице ослобођења у комуну која га је годину дана раније овјенчала звањем почасног грађанина. Трећег октобра, уочи дана ослобођења, одржан је велики народни митинг - према опису и фотографијама, вјероватно, на простору новоизграђеног насеља у Бреговима. О овом  „историјском догађају“ Глас је у новембарском броју опширно свједочио. Разумије се, у духу времена, упадљиво са вишком заноса, са склоношћу ка претјеривањима. Аутор нам казује о дугим припремама, селима и граду који су живјели „у истој психози“, уређењу сваке улице, дворишта и куће „као да ће Тито доћи пред сваку кућу, као да ће проћи свим путевима“, атмосфери ишчекивања, слијевању непрегледног свијета, егзалиранима акламацијама масе на дочеку и митингу... О томе шта је маршал говорио на том митингу, из неког разлога, ни једне ријечи.

Након скупа, поздрављан од маса, Тито је поред парка и преко новог моста отишао у хотел „Леотар“ на свечани ручак. Послијеподне је посјетио споменик палим борцима, изложбу локалне привреде гдје се уписао и у књигу посјетилаца, затим и касарну овдашњег гарнизона. (Тек у наредном броју Глас биљежи да је Тито тога дана био и у Индустрији алата, која се тада још спремала да наредне године отпочне пробну производњу.)

Иначе, истог поподнева, у част Титовог доласка, свечано је отворен и новоизграђени (али још недовршени) стадион у Полицама. За ову прилику приређена је и ревијална утакмица између „Леотара“ и мостарског „Вележа“, која је завршена убједљивом побједом гостију 0:3.

Сутрадан, 4. октобра, на Дан ослобођења, у раним јутарњим сатима, опет испраћен поздравима окупљеног народа, комуну је напустио њен почасни грађанин. Комуна је још дуго, годинама, гледала за њим...