Ljetno kino 2.JPG (312 KB)

Јавни и културни радници Требиња, као сарадници нашег листа, својим прилозима настојали су још од првих бројева да биљеже и подстичу културно стваралаштво у граду и срезу. Тих педесетих година прошлог вијека, оно се углавном ослањало на рад културно-умјетничких/просвјетних друштава.

Њихово оснивање у општинама широм среза (а у градској општини су то били КУД „Васо Мискин Црни“ са драмском, хорском и фолклорном секцијом, а потом и друштво „Алекса Шантић“, које је окупљало школску омладину) још је био и најлакши задатак, колико је напора било потребно да се покрене ентузијазам, те у посљератној оскудици омогући и одржи кудикамо садржајнија и редовнија продукција.

Очекивања оних који су о култури писали тих година обично су била већа од онога што су градили воља и културне потребе суграђана. Истина, било је разумијевања и за објективне околности. Ни у граду, прије свега, није било уређених простора за рад и извођење програма. Зграда Дома културе у Требињу није била довршена, нема ни „једне одговарајуће сале за приредбе“, а и ону што има и у којој ради Биоскоп „Слобода“ - „поред рђавог изгледа, не могу ни загријавати“. (Овдје ваља напоменути да је ријеч о мањем објекту од онога који данас познајемо, а тек почетком 60-их креће адаптација и доградња зграде Дома културе.) Једина условнија јавна позорница је у Дому ЈНА, али је о она служила углавном за биоскопске пројекције и потребе војске.

Dom kulture.JPG (746 KB)

Ипак, Глас у 1955. години заиста полетно пише о успјелим општинским, среским и рејонским фестивалима културно-умјетничких/просвјетних друштава „на којима је учествовало преко 800 извођача из нашега среза“. На среској смотри „поред требињских друштава 'Васо Мискин Црни' и 'Алекса Шантић' наступила су друштва, групе и појединци из Ластве, Запланика, Љубомира, Укшића, Завале, Равног, Дужи, Струјића, Хума, Пољица (Џиварског), Коњског, Гранчарева, Граба и Бихова.“ Срез је приказао Требињцима све што зна - од народне игре, пјесме и обичаја, до хорског и драмског стваралаштва, а „оба фестивалска дана дворане у којима је извођен програм биле су дупке пуне“. (ГТ, мај 1955.)

Најбоља друштва нашег среза на рејонском такмичењу – „Васо Мискин Црни“ са хором и драмском секцијом, као и „фолкорна група из Пољица (Џивар) са својим тепсијањем“ те године добили су прилику и да се представе на Републичком фестивалу у Сарајеву...

Ипак, културна продукција у срезу овога времена не може се свести на још скромне и углавном тек повремене програме културно просвјетних друштава. У градској општини једна умјетност, управо у првој половини педесетих, биљежи, могло би се рећи за оне прилике изузетан, стваралачки узлет. Узлет који, по свему судећи, није дуго трајао, али је засигурно најважнија чињеница културне историје Требиња у овим годинама.

ПРОЉЕЋЕ ПОЗОРИШТА

Глас Требиња и позориште у нашем граду иду у сусрет заједничком јубилеју. Прије 70 година, истог мјесеца када је из штампе изашао први број нашег листа (тада још „Наше комуне“), догодила се и прва премијера новооснованог Градског позоришта Требиње. „Ако отпочињено неки рад на општу корист, обичај је да се тај рад хвали. Овога пута то не чинимо због обичаја, него ради тога што ово заиста заслужује похвалу. У понедјељак 22. децембра наше Градско позориште дало је своју прву представу којом је увеличало прославу Дана Армије (...) Са онако оскудним материјалним могућностима ријетко би ко могао дати овако добар приказ 'Одрпанаца' /Матеја Бора/. Зато у првом реду треба захвалити глумцима-аматерима и режисеру /Бориславу/ Јовићу“. (Наша комуна, јануар 1953.)

Већ друга премијера, заказана за 13. фебруар 1953. године, као својеврсни спектакл, изазвала је посебно одушевљење: младо позориште које „није располагало ни са једним професионалним глумцем осим редитеља“ одлучило се да на требињску сцену по први пут постави ништа мање него оперету, и то „оперету високог ранга као што је 'Шева' од Ф. Лехара“. Додуше, напомиње аутор текста, у сарадњи са Народним казалиштем из Дубовника „који су били вољни да у 'Шеви' гостују са главним улогама“, те оркестром гарнизона ЈНА и његовим капелником Винком Савником, као и мјешовитим хором и фолкорном групом РКУД „Васо Мискин Црни“.

Стварање позоришта у Требињу пратио је силовити пионирски ентузијазам. Утисак је да се на позоришним даскама радило без предаха. Премијере су биле готово сваког мјесеца, а сваку је пратило и неколико реприза. У глумачким ролама помињу се Борислав Јовић, Лела Томић, Ева Пушић, Машо Хаџиосмановић, Мишо Ил(иј)ић, Мехмед Морић, Божарка Новаковић, Ксена Биберџић, Ранка Масло... Неки ће од њих, по свему судећи, у међувремену добити и професионални ангажман, а већ од четврте премијере у употреби је назив „Народно позориште Требиње“.

Predstava Njegoš.JPG (211 KB)

ПОЗОРИШТЕ НА СЕЛУ данас није могуће замислити. Зато биљешка у фебруарском броју „Гласа Требиња“ из 1956. године - о представи локалног културно-просвјетног друштва на Љубомиру - импресионира низом чињеничних реалија. Наш лист пише да је „уочи нове 1955. године на љубомирској позорници дата драма у три чина 'Његош', од Душана Ђуровића“, да је комад припреман пуна два мјесеца, те да је двоипочасовну изведбу у сали задружног дома на Љубомиру гледало - седам стотина грађана ове општине („а пажња је била на висини“)! „У програму су учествовали наставници и једна група сељака и сељанки који су показали много талента за глуму. Нарочито је добро играо улогу Његоша учитељ Лечић, а иза њега није изостао ни Дурсун, који је играо улогу Старог Тома (...) Колико је снажно претстава дјеловала на народ ове општине види се по томе што већ пет дана сељаци само препричавају и оцјењују успјех сваког глумца.“ 

Редитељ требињског позоришта Борислав Јовић, поводом завршетка прве позоришне сезоне  - у ауторског прилогу објављеном у августовском броју нашег листа из 1953. године – напомиње да је за осам мјесеци постојања Народно позориште Требиње приредило шест премијера, те да је „у извођењу учествовало, осим гостију из Дубровника, шест професионалних глумаца ангажованих од стране управе позоришта и 32 аматера који су повремено сарађивали“.

Посебно издваја чињеницу да је „у Требињу изведена прва оперета и то са музичке стране беспријекорно добра“ која је забиљежила још пет реприза, а сазнајемо и да је „најпосјећенија и највећа“ представа у првој сезони била Огризовићева „Хасанагиница“ (на чијој је трећој репризи - да поменемо и то – као гост „Хасанагу играо познати београдски глумац Јован Гец“).

„У често врло мучним условима љубитељи позоришне умјетности и културни радници из Требиња уз помоћ неколико професионалаца успјели су да за осам мјесеци у толикој сразмјери афирмирају идеју стварања позоришта, да је она већ данас културна неопходност нашег града. За ово кратко вријеме ми смо већ навикли наше грађане да са нестрпљењем очекују наше премијере, оне их забављају и изазивају дуге дискусије о вриједности претставе, идејној и умјетничкој, о успјеху и неуспјеху појединих креација итд.“ (ГТ, август 1953.)

ОГЛЕДАЊЕ У ПОЗОРИШНОЈ КРИТИЦИ

Да се о представама дискутовало, вјерујемо му на ријеч. Ни у Гласу се о представама позоришта није писало тек информативно. Ваљда из увјерења да се само тако гради и публика и традиција, аутори су се у прилозима са премијера огледали у позоришној критици, при чему се о свим елементима представе смјело, утисак је и строго, судило.

Тако већ о „Одпанцима“ аутор прилога напомиње да је „улогу старог Рутара М. Илић дао врло добро“, да је „С. Биберџић у улози Виде знатно допринијела успјеху овог комада“, иако се „у првим моментима код ње осјећала извјесна несигурност или трема праћена сувише истакнутим театралним ефектима“, да је „Р. Радош показао да познаје законе сцене“, али и да су „свјетлосни ефекти могли мало више оживјети сцену“, да је „технички недостатак било и звонце“, као и да је општи утисак кварио - онај дио публике који „још увијек не разумије културну улогу позоришта“. „Стварајући позориште ми морамо стварати и позоришну публику (...) Многи очекују само комичне заплете на сцени. Због тога се дешавало да неке тешке и трагичне моменте један дио публике попрати са смијехом.“ (Наша комуна, јануар 1953.)

У критичким освртима глумачке креације и редитељска рјешења по правилу су боље пролазила од умјетничког утиска који је зависио од скромних и импровизованих техничких средстава. „Комедија /“Улични свирачи“/ би, без сумње, била успјешније тумачена, да се позориште у свом техничком пословању не служи палијативним средствима. Дужност је нас грађана да помогнемо нашем позоришту како би се не само што прије уредила његова позорница, већ и да се заостали радови на згради приведу крају“. (ГТ, април 1953.)

За оскудицу је обично било разумијевања, не и за немар и потцјењивање публике. Јер „умјесто звонцета употријебити неки гвоздени предмет па с њиме ударати по столу, а то је свакако прешло сваку границу“. У истом приказу – са гостовања требињског Народног позоришта у сусједној Билећи са представом „Моје бебе“ - аутор је озбиљно замјерио и што је глумац који тумачи банкарског чиновника, дакле човјека из више класе америчког друштва, на сцену изашао „обучен у неку радничку блузу од целта у којој је прије тога шетао по Билећи“ и са торбом „која је била обична ђачка ташна и то како изгледа била је и поцијепана“. Негодовање публике, закључује, било је потпуно оправдано. „Гардароба осталих глумаца није била нимало боља. Што се тиче декорације, то је била обична биједа“. (ГТ, мај 1953.)

Иако се поуздано може закључити да је продукције било, из неког разлога Глас је у наредној години само изузетно писао о стваралаштву Народног позоришта. Онда је на ову тему потпуно утихнуо, а утисак је да се исто десило - и позоришту...

ДИСКУСИЈА О ДУЧИЋУ

„20. јануара Група пријатеља књижевности, која већ дуже времена успјешно ради, први пут је приредила једно књижевно вече са дискусијом о књижевности. Друг Данило Сикимић је покренуо дискусију о Јовану Дучићу“. (ГТ, фебруар 1954.)

Прилог из фебруарског броја Гласа Требиња први је знак озбиљног колебања Требињаца - између потврђене књижевне вриједности свог најзнаменитијег суграђанина и његове, једнако потврђене, политичке неподобности времену револуционарних идеала.

Покретачи дискусије, утисак је, били су вољни да Дучићу „прогледају кроз прсте“, па су у Дучићевој поезији налазили (или јој уцртавали) и нека идеолошки прикладна значења.

„Иако у својој прози реакционарни идеолог буржоазије, у својој поезији он је негирана индивидуа буржоаског друштва, усамљена, попут бора о коме пјева, осјећајући 'горке самоће своје земље' (...) Те супротности су неминовне у буржоаском друштву - а Дучићево дјело је доказ.“

Уосталом, „свака епоха даје своју боју књижевности“ а „савремена књижевна критика признаје објективне вриједности Дучићевог пјесничког стваралаштва“.

„Али поставља се једно питање: Дучић као човјек, (...) јер је он напокон Требињац, јер напокон има у Требињу још људи који су га лично познавали, и могли би нам можда понешто за њега да кажу. Дучић је неоспорно таленат и требало би да покажемо интереса за свог књижевника и да посјетимо идући састанак на коме ће се наставити дискусија...“

СВАКИ ГРАЂАНИН - ДВА ПУТА МЈЕСЕЧНО У БИОСКОПУ

Ако не рачунамо кафане и рестаурације, два биоскопа у градској општини били су у то вријеме средишта друштвеног и забавног живота Требиња. У Гласу читамо да су у 1954. години градски биоскоп „Слобода“ и кино ЈНА у просјеку заједно биљежили око 11.000 посјета мјесечно или „још конкретније сваки становник Требиња био је два пута мјесечно у биоскопу“.

„Најбоље посјећени филм био је 'Стојан Мутикаша' 2.000 посјетилаца, затим 'Црвени гусар' 1.900, 'Ајванхо' 1.808, 'Дивљи Сјевер 1.800 итд.“ (ГТ април 1955.)

Нешто касније, у љето 1957. године, наш лист пише да је одржана и „прва биоскопска представа на бедемима“ Старог града, гдје је Биоскоп „Слобода“, уз помоћ требињских предузећа и добровољне радне акције њихових колектива, успио да уреди кино на отвореном.

Ljetno kino.JPG (150 KB)

„Све је пуно. Стари далматински бор, миран као да је за увијек ућутао (...) Прва биоскопска представа а већ је љетни биоскоп једна од првих љепота Требиња. Публика је одушевљена. (...) 'Почело је од једне шетње – каже Мишо Секуловић  - Друг Чедо Капор – били смо на бедемима и још нисам био схватио што смо ту дошли – упитао ме је: 'Шта мислиш, да овдје буде љетни биоскоп!' Заиста је тачно оно 'Кад се хоће, све се може'...“ (ГТ, септембар 1957.)

Данас, шест и по деценија након те прве биоскопске пројекције, исто ово увјерење покренуло је идеју да Требиње обнови своје љетно кино. На бедемима кастела још крајем прошле године започети су први радови...

 ОД РАЗГЛАСНЕ СТАНИЦЕ ДО ПРВОГ ПРИЈЕМА ТВ СИГНАЛА

„Радио звучна централа Требиње, сада је 6 сати и 30 минута, почињемо данашњи програм...“. Оваким обавјештењем са звучника тих педесетих година прошлог вијека почињао би дан на требињским улицама. Требињци су је колоквијалније звали Разгласна станица, а ако хоћете да разумијете шта је то заиста било и како је фукционисало - замислите 15 километара разведених каблова и 50 звучника на стубовима распоређених по градским насељима, са којих се емитује „најљепша народна или озбиљна музика и преносе вијести“. У Гласу Требиња је било уобичајно да се грађани жале на Разгласну станицу. Грчање у звучницима покаткад ствара несносну галаму у неким дијеловима града, свирају увијек исте и свима познате плоче, тако „да нема ни дјетета које не зна напамет било коју композицију...“ Из ове установе су се правдали скромним финансијским средствима за одржавање опреме, мреже и звучника, а „поред тога, трајање грамофонске плоче је само 5-6 минута и са једне и са друге стране а цијена јој је 200 динара“.

Вијест о ванредно успјелом првом покушају телевизијског пријема у Требињу (Глас Требиња из 1960.).JPG (633 KB)

Није ово био и једини медиј масовне комуникације педесетих година – у Требиње је, наравно, стизала и штампа, а све већи број домаћинстава могао је себи да приушти и радио-апарат, којих је већ крајем те деценије, како пише наш лист, у граду било око осам стотина.

А године 1960. читаоце „Гласа Требиња“ обрадовала је забиљешка „о ванредно успјелим првим покушајима телевизијског пријема у нашем граду“. Додуше, ријеч је за сада само о сигналу италијанских ТВ станица који долази преко мора. Међитим, на томе неће и остати: на Срђу изнад Дубровника, пише наш лист, у току је градња релејне станице, па ће се у Требињу ускоро моћи пратити и програми југословенске телевизије...