IMG-06f5b10c3227325edb6120fda9502163-V.jpg (968 KB)

Ако вас пут нанесе према Засаду, старим путем ка манастиру Тврдош од средњошколског центра са лијеве стране низ „Стрму улицу“ према пољу затећи ће вас призор као из бајке. Кућа ушушкана у зеленило и бијелу ограду на коју се с унутрашње стране дворишта наслањају вјешто нанизане саднице цвијећа. Наранџаста, љубичаста, роза, жута, бијела и тако редом, у преко 70 жардињера с љубављу су посађене кадифице, агратум, бегоније, руже, сурфиније... Све вјешто усклађене, као да одувијек ту припадају. Уз шум воде, која се прелијева у фонтани рађеној од херцеговачког камена, имате утисак као да сте миљама далеко од свакодневице града.

За ову оазу у Требињу заслужна је Јелена Милојевић, дипломирани економиста, судски полицајац у Судској полицији, супруга и мајка троје дјеце. Цвјећарству се безрезервно одавно предала, а прије шест година почела је да се бави производњом и расадом цвјетница.

„То је, једном рјечју, љубав! Све што радим око цвијећа, од сијања, пресађивања, садње, прихрањивања, залијевања, комплетне његе, за мене је релаксација. Прије него што сам почела озбиљније да се бавим узгојем и својим расадником, цвијеће сам гајила у дворишту и непрекидно уређивала терасе. Поред жардињера и саксија, његујем и цвјетњаке које сам годинама допуњавала како бих добила амбијент за уживање“, прича нам с осмијехом и поносом на кутак који је креирала.

IMG-2b9c17e59c7126ad0e790d39290c48e7-V.jpg (1.03 MB)

Производња цвијећа, каже, веома је компликован посао. Захтијева посвећеност, вријеме, педантност, истрајност. Требало је стиснути пуним гасом и упустити се у ову раскошну авантуру.

„Тек друге године, када сам се уходала и повезала са увозницима цвијећа за БиХ, из Чапљине и Брчког, који увозе саднице из Италије, односно Холандије, могла сам боље да развијам расадник. Сарађујемо већ шесту годину успјешно и веома сам задовољна квалитетом, што су препознали и купци. Увозим само оригиналне и провјерене саднице“. 

Саднице из италијанског насеља Падана, те из Холандије, европских престоница цвијећа, стижу младе и већ формиране почетком сваке године. Јелена их у фебруару пресађује да би, у зависности од врсте, цвјетале крајем марта, почетком априла и биле доступне купцима. Како нам објашњава, ријеч је о цвјетним врстама које се не сију на нашем поднебљу јер им овдје клима не годи. С друге стране, све оне које под требињским небом успијевају, сије и сади сама.

„То су углавном ситне и крупне кадифице, агратум, винка, савија, петуније, импатиенс, код нас познат као момак, а увозим пеларгоније, мушкатле, влагене, сурфиније, минђушицу, далије, те ове године по први пут нову врсту, бегонију ружу. Имам пластеник са савршеним условима за узгој цвијећа које се примају и расту овдје, са термогеном за гријање у прелазном периоду, столовима намијењеним за производњу цвијећа и разведену воду за залијевање. Добила сам га од Аграрног фонда прије три године, како бих саднице могла успјешно да производим“.

Уз обавезе на послу, рад у смјенама, чак и ноћним, кућним пословима и одгоју троје дјеце, око цвијећа Јелена највише ради сама. Понекад јој у помоћ прискоче супруг и дјеца, када каже „загусти“, али углавном се најбоље сналази када се заната прихвати својим рукама. 

„То је моје царство у којем проводим највише слободног времена. Дан започињем и завршавам у пластенику. Прву јутарњу кафу обавезно пијем окружена цвијећем. Потребно је дневно провести минимум осам сати у пластенику да се заврше сви послови око садница. Али мене то опушта, није ми напорно. Напротив, уживам док радим око цвијећа и често, кад се шалим, знам рећи – све ми узмите, само ми пластеник не дирајте!“

Радни дан зна да јој траје у недоглед. Почесто повеже и више дана у континуитету како би стигла да заврши све обавезе. Цвијеће, изузев код куће, када је слободна продаје и на пијаци. С обзиром да ради, како каже, стресан посао, цвијеће јој дође као лијек.

„Биљке не причају. Опијају ме тишина и мир. А када се пластеником разлију дивни мириси и боје, то је тек ужитак. Посебно ми прија рад са земљом. Дјелује смирујуће на психу. У току ванредног стања због корона вируса, производња цвијећа ме спасила. Задовољна сам и да смо продали велике количине, чему се, искрено, нисам надала“. 

Када је почела са производњом цвијећа прво је посадила кадифице, а затим кренула са другим врстама, од којих многе красе и њено двориште. Да би се упустила у овако комплексан и захтјеван посао, каже, много је истраживала и читала.  „Када сам почињала, непрекидно сам истраживала за сваку биљку посебно да бих знала и радила правилно читав поступак од сијања до цвјетања. Неопходно је правилно проћи све кораке и тачно на вријеме у датој недјељи да би биљка била здрава. Да бих се увјерила у квалитет, многе садим у свом дворишту. Не вјерујем да је неки цвијет трајница док се лично не увјерим како бих купцима са сигурношћу могла да тврдим да ће им трајати и наредне године. Волим људима да дам провјерену информацију и адекватан савјет, на обострано задовољство“.

IMG-cf8f419ba087a60796aa8c680b050360-V.jpg (850 KB)

Ништа не препушта случају па своје биљке, њих чак 15.000, непрекидно обилази од првог сијања у јануару до цвјетања у априлу и мају, зависно о којој врсти цвијећа је ријеч. Не скидајући осмијех с лица, понавља да јој толики посао није тежак захваљујући подршци и разумијевању супруга Анђелка, са којим је у браку већ 15 година.

Трагајући дубље, у њено дјетињство, откривамо и да се тајна толикој посвећености раду на земљи, крије и у давнашњим, никад заборављеним данима на сеоском имању код деде и бабе.

„Одрасла сам у Стоцу. Отац ми је био правник, а мајка васпитачица у вртићу. Баба и деда су се бавили земљорадњом на преко 650 дулума земље, која је прије рата била прекривена виноградима и дуваном. Редовно смо одлазили на село, које је увијек било приоритет. Тако да сам одмалена била окренута земљи и њеној обради. За вријеме рата, када смо избјегли, нас је прехранило то што је тата почео да сије расаде поврћа и као мала сам пунила чаше, гледала тату како ради и зато сам на идеју расада поврћа касније и сама дошла. Купила сам први пластеник да радим зелениш за своје потребе. Успјело ми је и тако је кренуло. Прво са поврћем, а потом и цвијећем. И са мамине стране баба и деда су се бавили земљорадњом. Код њих сам уживала у воћњацима и расадницима“, емотивно се присјећа.

Чаробно дјетињство испуњено радом, контактом са земљом и природом, изњедрило је оно најбоље из Јелене. У тој мјери да времена нађе и за фолклор, називајући овај хоби још једном храном за душу. Разиграна и весела обожава наступе и путовања, са којих се никада не враћа без нове цвјетнице.  

Сезона продаје цвијећа полако се ближи крају, што не значи да је пред овом вриједном женом вријеме за предах. Чека је распремање пластеника како би почетком септембра био спреман за нови увоз цвијећа, виоле и маћушице за јесењу садњу на требињским травњацима. За почетак наредне године, као и сваки пут до сада, увелико размишља о увозу неке нове биљке, којом ће допунити врт и расадник, али и обрадовати све који код ње годинама навраћају по свежње разнобојних и квалитетних садница. Сходно осјећају за љепоту, одмалена утканом у њено биће, не сумњамо да ће одабрани цвијет изнова бити јединствен, онакав какав краси велелепне тргове Холандије или романтичне италијанске ривијере. 

30 минута за хиљаду чаша расада

„Прво сам развијала производњу пресадница поврћа за нашу кућну употребу, са чим сам почела 2012. године. Од 2014. сам одлучила да се позабавим цвијећем. Најзахтјевнија је прва недјеља када биљке дођу из увоза и 15.000 садница требам пресадити. То је велики посао и у помоћ ми понекад прискоче дјеца. Пунимо чаше, пресађујемо саднице, све сортирамо и слажемо. Увјежбала сам се па кад сама радим, хиљаду чаша испикирам за пола сата. Није тешко. Све је ствар љубави и воље!“

Поносна на саднице које красе Требиње

„Много нам помаже што Град Требиње, односно Комунално предузеће откупљује наше цвијеће. Сарађујемо већ четврту годину. За потребе уређења града у прољеће испоручимо од 15 до18 хиљада садница и иза нас је шеста садња, док нам је јесења, од 12 до 15 хиљада садница већ поручена. Много нам значи када унапријед знамо куда са цвијећем за јесењу сезону. Поносна сам када у граду видим своје саднице, то ми редовно разгали душу. Иначе, стално загледам цвијеће и дивим се када видим лијепо украшене требињске балконе и терасе. Не могу издвојити један цвијет као омиљени, али рецимо много волим агратум у љубичастој и бијелој боји, декоративан је док се лијепо шири попут тепиха. Лијепе су и бегоније, руже, сурфиније ... све их садим и њихова раскошност ме подсјећа да сав труд није био узалудан“.