Када у Требињу кажемо Здравко Мркоња прве асоцијације су љубав према спорту и рекреацији, Требишњици, Кастелу, родном мјесту, породици. А када њега питате да представи себе, одговара једноставно – пензионер из Кастела. И баш у тој једноставности, назире се све оно што га човјеком чини. Ипак, ми тражимо више. Знамо да га вјечита потреба да буде у покрету и данас мотивише, а да толике деценије истраживачког рада, као шеф лабораторије ХЕТ-а за питања чистоће и опстанка наше ријеке, те рекреативног пута, са собом носе немјерљива искуства.
Здравко Мркоња
И нисмо изненађени да је све почело управо на Требишњици, од прве лађе и веслања. Услиједили су фудбал, мали фудбал, рукомет, џудо, потом трчање, полумаратони, уз вјечито враћање стоном тенису, којим се интензивно и сада бави, заједно са још неколицином ветерана у стонотениском клубу „Свети Сава“ Требиње. Клубу који годинама опстаје на чистом ентузијазму оних који познају све бенефите овог спорта и, осим што се свакодневно састају да одиграју меч више, учествују и на такмичењима ветерана.
„Не бих желио да промовишем или гурам у страну друге спортове али стони тенис је најбројнији спорт по регистрованим играчима, посебно по рекреативцима, милионима њих у свијету који играју рекреативне лиге, а сваке године се одржавају свјетско и европско првенство за ветеране. Ми смо у Требињу дуги низ година организовали ветеранску лигу, а поред нас, учествовали су рекреативци из Херцег Новог, Тивта, Подгорице, Котора, Дубровника. Била су то предивна дружења, покренута из ентузијазма, која сада покушавамо поново да оживимо“, започиње Здравко са нама причу о стоном тенису, који се у Требињу игра преко 20 година, али, историју биљежи и деценијама уназад јер, како нам каже, овим спортом бавио се још са првим гимназијским данима у некадашњем Кину Слобода.
У новије вријеме мјесто за стони тенис првобитно је било у простору касарне, а након њеног рушења, добили су дио хале Новотекса, коју су, прича нам, уз помоћ донатора и добрим дијелом самостално, адаптирали.
„И данас све то сами одржавамо, имали смо столове од раније јер је клуб регистрован и пререгистрован, али смо задовољни и био бих сретан да неко амбициозан то доведе на виши ниво. Стони тенис пружа изузетне добробити за организам, поспјешује и физичку и менталну снагу. Захтијева брзину, концентрацију, рефлексе, побољшава когнитивне способности јер у дјелићу секунде морате видјети и шта је противник урадио и одлучити о наредном потезу. То не тврдим ја, већ наука. Толико је брз а игра се са различитим материјалима тако да се стално морате и едуковати. Није ни скуп спорт, не тражи много, такмичарски је, дружиш се са човјеком“.
Све то говори у прилог чињеници зашто оваква врста рекреације завређује више пажње. Ако се зна да се широм свијета и у региону организују различите лиге, међу којима и ветеранске, онда овај спорт као рекреација за људе свих генерација довољно говори сам за себе.
СТОНИ ТЕНИС – СПОРТ ЗА СВЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ
„Када смо основали Стонотениски клуб „Свети Сава“, 2003. године имали смо идеју да радимо са дјецом, због чега смо и тражили благослов од тадашњег Владике Григорија да носи име овог светитеља. Школа стоног тениса трајала је скоро 10 година, међутим помоћ је била мала и то више није могло да се одржи. Била је то лијепа прича и жао нам је што није заживјела. Жеља ми је да је поново покренемо, с обзиром да је ово спорт без икаквих ограничења. Рецимо, мали фудбал сам играо до своје 60 и неке године, али ту се није лако поредити са млађима, не можете их стићи. А у стоном тенису данас људи и од 80 година добијају играче од 30. Кад све сагледам, само се кошарком нисам бавио због висине, а у стоном тенису не постоји ни таква препрека. Мислим да људи у трећем добу завређују пажњу и да им стони тенис може много пружити у сваком смислу. То је најрекративнији спорт јер се сваког мјесеца одржавају ветерански турнири на различитим мјестима, а ми волимо рећи најважније је друго полувријеме када се окупимо за неку вечеру и дружимо!“
У требињском стонотениском клубу данас је активно око 30 рекративаца, како Здравко каже, самоуких попут и њега самог. Повезује их иста нит – љубав према стоном тенису и жеља за добрим дружењем. Ипак, дугим играњем и занимањем, освајају и завидне резултате. Наш саговорник, у конкуренцији ветерана, и бројне пехаре и медаље.
„Пехаре поклањам унуцима и зато су ми значајни. Стоним тенисом се бавим јер волим да сам физички активан, а то је рекреација за читав живот. Посебну причу чине наша дружења, путовања, спознаја да било гдје на простору бивше Југославије имам пријатеље, од Загреба до Македоније. Идем редовно на турнире у Дубровник, Тиват, Херцег Нови и задње двије године био сам 3. у својој категорији. Кад год могу одем у Београд, обиђем дјецу и на Маракани, гдје имају салу за стони тенис, одиграм који меч“.
Стони тенис, Дубровник 2025.
У овој години већ је учествовао на турниру у Оџацима, у Војводини, гдје се, како нам прича, стони тенис игра у сваком селу. Спрема се за турнир у Крагујевцу у јуну, а добио је позив да у мају учествује и на турниру на Сардинији. Требињским ветеранима прилично је далеко отићи на поједине турнире па су их, још прије пар година довели у Требиње.
„У нашем клубу, који данас опстаје из ентузијазма нас неколицине, организовали смо осам великих ветеранских турнира у Требињу, од којих је задњи одржан 2017. године. То је био омиљени турнир у региону, били смо изванредни домаћини, али постало је прескупо све то припремати. Након вишегодишње паузе, прошле године опет сам скупио снаге па смо одржали Ветерански екипни турнир. Учествовало је осам екипа из Требиња, Читлука, Дубровника, Херцег Новог, Тивта, Котора и Звезда из Београда, дакле четири државе – БиХ, Црна Гора, Србија и Хрватска. Сада настојимо да организујемо нашу ветеранску лигу, екипну, за коју смо направили правила и одлучили да буде 5 клубова – Требиње, Подгорица, Тиват, Херцег Нови и Дубровник, три земље! Све је о нашем трошку, све дијелимо и то је љепота играња и дружења. То је стварни аматеризам“.
А бити у спорту, за овог човјека је начин живота. Причајући нам о свим својим подухватима, повео нас је и у једно друго вријеме. Ређајући слику за сликом, оживљавамо колико његов спортски, толико и дух овог града.
У својој лађи на Требишњици 1963. године
„Довољно сам стар да добро памтим Требишњицу кад је била права ријека и вода топла, када су купалиште Бања и Брегови љети имали по двије хиљаде купача. Било ми је неких пет, шест година када је мој отац, иначе столар, направио лађу, какве су и сада на ријеци и читав распуст сам проводио управо на води. Прелазили смо јазове, испод којих није било ниједне куће само два канала, замишљајући да је то неко „Сребрно језеро“. Сви из моје генерације смо имали предивно дјетињство, пуно маште. Није било телевизора, читали смо доста, много времена проводили напољу у игри и не знајући и не хтијући били смо спортисти. Тако да је мој спортски пут, а прије бих рекао рекреативни јер себе сматрам рекреативцем, почео од најраније младости“.
Да весла и плива научио је још прије поласка у школу. А веслачки занос, осјећај мира на толико му вољеној Требишњици није нестао ни до данас па га и сада можемо видјети како крстари својим кајаком или кануом.
БЕЗ ВЕСЛАЊА НИ ДАНАС
„У Требињу није постојао веслачки, али јесте кајакашки клуб у који сам се уписао јер сам био одличан веслач и обожавао веслање. Ријека је тада била топла, пуна рибе, није било оволико растиња. Међутим, направљене су бране, Требишњица је пуштена и клуб је престао са радом, тако да се, на моју велику жалост, овим спортом никада нисам активно бавио. Данас имам пластични кану, као и кајак, у коме љети углавном веслам, лаган је и могу сам да га пребацујем преко јазова и препрека. Кану користим обично кад ми дођу унуци. Дјеци је то посебна атракција, а мени уживање!“
Истовремено, у најранијој младости тренирао је фудбал, а први спорт којим се озбиљно бавио био је џудо. Све вријеме уз стони тенис – од дрвених рекета на импровизованој шперплочи до првих правих столова у бившем Кину Слобода. Играо је и рукомет, а обожавао мали фудбал те са посебном радошћу евоцира да је на неколико Олимпијада у малом фудбалу бранио за екипу Кастела. Ми смо посебно одушевљени спознајом да је мали фудбал играо, како нам рече, до своје 60 и неке године.
У међувремену је и трчао. Памтимо његове подвиге. И не само то, него и чињеницу којом је изнова показао да ништа није немогуће.
„Са трчањем сам почео кад сам напустио џудо, а на дуге стазе је кренуло на наговор професора физичког Ђура Вујовића. Пошто сам паралелно играо мали фудбал и стони тенис, годишње сам једном или два пута трчао „Београдски полумаратон“. Касније, са дивним друштвом Требињаца који и сада трче, и „Острошки“ и „Которски“, прича нам Здравко, који је београдски полумаратон истрчао 24 пута, которски три и острошки једном.
И сасвим очекивано, слично претходним, на прошлогодишњем „Београдском полумаратону“, међу 5.000 тркача, у апсолутном пласману био је међу њих двије и по хиљаде, а од 18 у својој старосној категорији – плус 70, заузео треће мјесто. Изузетан успјех, као и спознаја да је међу Требињцима који учествују на полумаратонима, најстарији.
Бока - полумаратон 2024.
„Треба издржати 21 км, али ако је човјек здрав, није то нешто велико. С друге стране, за мене рекреација представља стил живота и неизмјерно ме радује велики број наших сјајних момака који трче и што је ова врста рекреације толико заживјела. Надам се да ћу им се поново придружити!“
СА ПОНОСОМ У ПЕНЗИЈУ
„На Требишњици сам и одрастао и провео читав радни вијек, радећи у ХЕТ-у, на мјесту шефа Лабораторије за испитивање површинских и подземних вода слива Требишњице, са чиме смо у Требињу почели 1983. године, а претходно су анализе обављане у Заводу за хигијену Сарајево. Лаборатија је тада била смјештена у бараци, био сам први запослени и, кад сам почео да радим ничега није било. Полако се кренуло са опремањем, а онда смо 1989. преселили на мјесто на коме је лабораторија и сада, поред бране Горица. Почетком 2000. године лабораторија је надограђена, проширена и данас је респектабилна. Може да одговори свим траженим захтјевима и задњих година рада бавио сам се усвајањем метода за испитивање вина. Мислим да смо доста помогли винарима методама које служе у технолошком процесу добијања вина. Ријеч је о параметрима који се контролишу и коригују у току прављења вина, од бербе до крајњег производа. Усвојили смо десетак официјалних пареметара који се раде малтене ручно, а лабораторија има и инструмент, довољно прецизан за технолошки преглед вина. Поносан сам на тај дио рада!“
И када помислите да сте све чули, Здравко вас наново изненади богатством успомена и доживљаја, који су истовремено обиљежили и плодну историју Требиња. Био је саставни члан Градске музике у Требињу, и то већ од петог разреда основне школе, што је куриозитет сам по себи.
„Похађао сам Музичку школу, али ми је занимљивија била Градска музика, чије просторије су биле у Кастелу, на мјесту садашње пицерије Мексико. Стално ме занимало шта се ту дешава и тадашњи капелник Рајко Закарија позвао ме да свирам са њима. Био сам 5. разред основне школе. Нико није хтио да свира француски рог или хорну, врло осјетљив инструмент, а ја сам прихватио. Учио сам код њега и почео пробе са првим саставом, који је имао униформе. Двије године касније, у 7. разреду требало је свирати на сахрани, а један члан оркестра је недостајао. На приједлог осталих, набавили су ми униформу и капелник ме позвао да свирам с њима. Градска музика је трајала до 1992. године, када је било наше посљедње свирање“.
Здравко као члан Градске музике Требиње, 1968. на Ублима (други с лијева, чучи)
Евоцирајући успомене на једно минуло вријеме, каже да су године Градске музике најбоље биле уз капелника Боба Вучура, са којим су управо задњи пут и свирали почетком деведесетих година прошлог вијека.
„То је вријеме које нема заборав. Памтим наше концерте на Страдуну, гдје смо свирали и популарне мелодије и маршеве, наступе на фестивалима, на Олимпијади у малом фудбалу, а један од најљепших доживљаја био ми је 1968. године, када се славило 25 година ратне морнарице на Ластову. Дубровачкој градској музици је фалило инструмената и нас неколико из Требиња смо ишли. Било ми је 14 година и то је било заиста предивно! Памтим и 1. мај, уранак, 5 сати ујутро, ми свирамо кроз цијели град, биле су ту и прославе на Ублима, гдје би се окупило по неколико музика и огроман број људи, а посебно је било када би се спојиле наша, дубровачка и музика из Херцег Новог па засвирамо марш! Језгро прве Градске музике чинили су стари војни музичари који су били у Требињу, а потом ми који смо остали. Градска музика никада није било дио Музичке школе, постојала је назависно, била је специфична и пола састава је било из Старог града. Покушавали смо да се окупимо послије рата, али безуспјешно и жао ми је због тога“.
Овај човјек невјероватне енергије и различитих опуса интересовања, својевремено је на нивоу БиХ награђен за културно-умјетнички рад па и сада чува златну медаљу, као подјсетник на ово заслужено и вриједно признање. А био је и чини нераскидиви дио града на Требишњици, ријеци за коју никада није престао да се залаже, уз коју је растао, радио, поред које и данас живи и без које ни у пензионерским данима не може, једнако као ни без физичке активности. Зато му вјерујемо када каже да је рекреација његов највећи покретач. У осмој деценији живота, Здравко Мркоња је примјер да су године, ништа друго, него стање ума!
