iz prepiske sa saradnicima

Treba naterati glumce da dođu do svojih najskrivenijih dubina, treba ih primorati da prihvate čudesne pokrete koji neće imati nikakve veze s onima koje čine u životu. Ako život suprotstavljamo sceni, činimo to stoga što predosećamo da je scena mesto na kojem su sve slobode moguće. Glas glumca dolaziće iz grla; to je muzika koju je teško pronaći. Njihova šminka, čineći ih „drugačijima“ dopustiće im sve smelosti, oslobodivši ih društvene odgovornosti, glumci će se prihvatiti druge: odgovornosti prema jednom novom Poretku – Pozorištu!

***

Priredio: Vladimir PUTNIK, reditelj[/caption]

Pozorišna predstava treba da se obraća onome što je najogoljenije i najčistije u gledaocu. A to da li su gledaoci šarenoliko odeveni ili ne, da li su prekriveni nakitom ili bilo čim drugim, neće imati nikakvog uticaja na uspeh pozorišne predstave. Naprotiv, bilo bi dobro da neka vrsta ludila, drskosti, maštovite smelosti, nagoni gledaoce da se za odlazak u pozorište čudno nakinđure, pod uslovom da ne smetaju onom drugom. Neka se svako okiti kako mu drago da bi što bolje primio spektakl koji se sa scene prenosi na gledalište!

***

Kada se kreću, trče, skaču po praktikablu – većina glumaca pravi buku poput nosača! Ne zalažem se da stvore onu tišinu ponoćnih lopova ili dama koje saginju do ključaonica kako bi uhodile svoje sluškinje. Ne, zaboga! Želeo bih da se ne čuje nikakav šum, kako bih mogao da čujem, ako poželim, zvuk sličan onom koji je proizveo moj štap, jednoga dana, u salonu Marije Kazares, okrznuvši nežnu nogu jednog metalnog stola. Dakle, pre svega tišina, kako bi mi pali na um neki nepredviđeni zvuci.

Nećemo ići u rat ukoliko se ne osećamo spremnim, stvorenim, predodređenim za borbu! Isto je i sa pozorištem! Osećajući se isuviše ugodno na sceni, glumci se u pauzama između svojih kratkih pojavljivanja, odmaraju, ili se guraju oko televizijskih prijemnika, koji trešte van scene. Mogli bi bar preko zvučnika da prate dalji tok komada. Ali ne! Jednostavnim pritiskom na dugme oni prekidaju glasove koji dolaze sa scene i onda gledaju televizijski program. Prosto je neverovatno do koje mere mladi glumci sve čine da bi se sakrili, skoro izgubili u sivilu reči i pokreta.

Treba ih uveriti da, ako imaju da kažu samo jednu rečenicu, da učine samo jedan pokret, ta bi rečenica i taj pokret trebalo da sadrže sve ono blještavo što glumac nosi u sebi! Treba ohrabriti svakog glumca u nastojanju da njegova igra bude, čak i kad je u pitanju kratkotrajna pojava na sceni – tako lepa, da njegov odlazak iza kulisa, publika primi skoro sa očajanjem.

***

Kostimi na sceni jedno su od sredstava PARADE, u svim značenjima ove reči. Shvatite kakvu lepotu oni treba da poseduju. Ne onu uobičajenu, već nužnu lepotu koju imaju takođe i šminka i promenjeni glas glumca. A sve zbog toga da bi glumci mogli da se prepuste pustolovini zvanoj predstava i da iz nje izađu kao pobednici! Potrebna je, dakle, MASKARADA!

***

U mojim komadima tražim puno svetlo, pre svega zato da bi svaki glumac završio u punom sjaju svoje pokrete ili izgovorio svoj tekst i tako se nadmetao sa najačom svetlošću. Zalažem se, takođe, i za osvetljenje u sali; gledalac udobno zavaljen u fotelji, nepomičan zbog igre koja mu je nametnuta – to je dovoljno da se scena odvoji od sale! Svetlo je stoga neophodno da bi došlo do interakcije. Moj ideal je da i scena i gledalište budu zahvaćeni jednim istim požarom koji niko ne može izbeći!