sasa radulovic

ALEKSANDAR RADULOVIĆ, prvak Drame i umjetnički direktor Narodnog pozorišta Pirot

Gospodine Raduloviću, Festival festivala pratite od obnavljanja smotre 2002.godine. Kako, iz ugla profesionalnog glumca, ocjenjujete njegove ovogodišnje domete?

- Ovaj festival je od obnavljanja imao uzlaznu putanju, sve je nagoveštavalo da će da preraste u zaista veliki festival, na svim nivoima, i produkciono, finansijski i tako dalje, ali se moji snovi, želje, nadanja nisu ostvarili. Zadovoljan sam što ovaj festival postoji u Trebinju, razlog ne treba tražiti, vidimo ga u punoj sali svako veče, u entuzijazmu mladih ljudi koji dolaze da predstavljaju svoje gradove i svoje države. Ipak, u organizacionom smislu, po mom mišljenju, ovaj festival ima velike probleme. Mi smo na ovom festivalu, iz mog profesionalnog ugla, videli samo tri dobra ostvarenja - iz Stare Pazove, Čakovca i Vranja. O briljantnoj predstavi iz Vranja sam čuo, ali je večeras prvi put gledam. Tu se vidi pravi pozorišni rad. U ostalim trima do sada izvedenim predstavama treba svakako pozdraviti apsolutnu energiju jer, kao neko ko radi u profesionalnom pozorištu, znam koliko je danas teško imati makar i amatersko pozorište, i zato cijenim i njihov trud i entuzijazam. Ali, ne možemo se igrati pozorišta. Godinama skrećem pažnju da se amateri prihvataju zadataka kojima ni pojedini profesionalci nisu dorasli. I onda dobijamo neke predstave gdje se, ma koliko to grubo zvučalo, prosto pitamo - zašto postoje. Bojim se da smo pokazanom produkcijom ove godine podbacili, i zato Festival festivala treba podići  na daleko viši nivo.

Koji su načini prevazilaženja kvalitativnih neujednačenosti?

- Kao glumac a potom i kao umetnički direktor Narodnog pozorišta Pirot - znam koliko je truda potrebno za ozbiljan pozorišni čin i ne dozvoljavam da se neko jednostavno igra sa nazivom pozorište. Smatram da ovaj festival ima organizacioni problem koji se može rešiti uvođenjem jedinstvenog selektora. Koncept ovog festivala jeste da u Trebinje dolaze najbolje predstave sa regionalnih smotri zemalja eks Jugoslavije, ali te regionalne smotre nisu ujednačene. Zato imamo predstave koje prolaze više rangova takmičenja i koje jednostavno „odskaču“, a  to su ove godine predstave iz Srbije, a sa druge strane su predstave koje su hiljade stepenika ispod. Smatram da je neophodno uvođenje selektora bez obzira koja je predstava pobedila u državama učesnicima Festivala. Ima dosta amaterskih pozorišta, pozove se selektor, koji se svake godine može menjati, selektor napravi selekciju i mi onda gledamo šest, sedam ujednačenih predstava. Treba strogo raditi a ne zatvarati oči. U krajnjem, neka festival traje svega tri dana, neka to bude realno stanje, da gledamo zaista reprezentativne predstave stare Jugoslavije. Tako će se pozorišta dozvati pameti i biće to podsticaj za njihov kvalitetniji rad. Ove godine na Festivalu smo, osim ansambla iz Berana koji tek večeras nastupa, videli tri savršene i tri loše predstave. Mislim da je to loše za festival i zato treba uvesti selektora.

I voditelj razgovora o festivalskim predstavama, dramski pisac i direktor Narodnog pozorišta Beograd Željko Hubač se zapitao po kojem osnovu su pojedine predstave izabrane za najbolje na regionalnim smotrama?

- Ja se iskreno nadam da to nije realan prikaz stanja amaterske produkcije, jer, ako jeste - onda su te regionalne smotre i ta pozorišta u velikom problemu. Ne možete lošu predstavu pravdati lošim uslovima rada, slabim finansijama i slično. Uzmimo večerašnju predstavu „Vođa“ za primer. Izgorelo im je pozorište, dakle - nemaju svoj prostor, igrali su predstavu koja uopšte nije skupa, na sceni smo videli samo kutije i pocepane kostime. Pozorište nije ni scenografija, ni kostimi, pozorište je dobar pedagog i reditelj, koji će raditi sa ovom decom, što je divno jer su svi ansambli ovogodišnjeg Festivala zaista mladi. „Vođa“ je mnogo veće pozorište nego je „Hasanaginica“ ili „Doma“. Pozorište iz Vranja samo mogu da pohvalim, jer se tu vidi takav rad i dicsiplina, da je to za svaku pohvalu. Na žalost, danas je diskutabilno i ko se sve bavi pozorištem. Ponavljam, predstave iz Stare Pazove, Čakovca i Vranja su tačno merilo kako treba raditi u pozorištu, što se videlo i po reakciji publike.

Iza Narodnog pozorišta u Pirotu je uspješna sezona, a od prošlog Festivala vaša biografija bogatija je za značajnu nagradu „Joakim Vujić“?

- Iza nas je još jedna u nizu uspešnih sezona. Dosta uspeha je bilo, još od  slavnog „Malog Geze“, koji je od 2013.godine pobrao sve moguće nagrade na brojnim festivalima, gostovali smo ovim komadom i u inostranstvu. Ove godine naročito ističem rad sa istim rediteljem Stevanom Bodrožom, koji  radi i u Crnoj Gori, Hrvatskoj, Beču... kostimigraf je Tatjana Radišić, cela ta ekipa sjajno radi. Naapravili smo predstavu „Životinjska firma“, mladi dramaturg iz Beograda Jordan Cvetanović napisao je novi tekst po motivima „Životinjske farme“ Džordža Orvela, to je plejada likova koji rade u jednoj firmi - dve svinje koje se bore za vlast, konj koji večito radi, rasna ždrebica...  Da bi se modernizovao davno napisan roman, radnja je izmeštena u firmu i borba je, naravno, oko vlasti, slično kao u večerašnjoj „Vođi“. To nam je bila poslednja predstava, mi smo sa tim komadom učestvovali na Festivalu „Joakim Vujić“, koji se ove godine održavao u Gračanici. Zajednica profesionalnih pozorišta Srbije, kojoj pripada 13 pozorišta južno od Beograda ima taj festilv koji svake godine menja mesto održavanja, uvek je neko drugi domaćin. Ove godine to je bilo Narodno pozorište Priština, koje je smešteno u Gračanici. Mi smo hteli da našem srpskom narodu pružimo malo radosti, nečeg drugačijeg. Lepo smo primljeni, sa tog festivala vratili smo se sa dve nagrade. Ja sam dobio nagradu za najbolje glumačko ostvarenje festivala, a nagradu su dobili i Stevan Bodroža za najbolju režiju, kao i Tanja Radišić za scenografiju.Počeli smo da radimo „Malog princa“ sa mladim rediteljem Davidom Alićem, tek je završio novosadsku akademiju.

Pohvalno je što radite sa mladim dramaturzima i tek stasalim rediteljima!

- Mi smo sa Anom Grigorović prošle godine radili divnu predstavu „Rađanje jednog zapisnika“  Borislava Pekića. Ona je sjajan reditelj, vi u Trebinju, čini se, ne znate da „iskoristite“ tako kvalitetne stvaraoce. Mi bar jednom u sezoni uzmemo jednog od tih mladih ljudi. Mladom Davidu Aliću ovo je prva režija i ponosni smo na našu saradnju.

V.M.