Риболов у Требињу вуче коријене од давнина. Требишњица богата рибом, одувијек је привлачила риболовце, распламсавајући њихову страст према овом спорту. Можемо слободно рећи да је риболов у Требињу мушка преокупација, у којој се тек повремено окуша по која жена. Колико је дама уопште пецало нашом ријеком може се пребројати на прсте једне руке. Још је мање дјевојака које су риболову озбиљно посвећене.
Ријетка, али по свом умијећу изузетна је седамнаестогодишња Хелена Брајић. На Требишњици је од своје четврте године и иза себе има више од деценије риболовачког стажа.
„За све је заслужан мој тата, страствени риболовац. Са собом ме водио још док сам била мала, што је за мене био празник! Усадио ми је љубав не само према риболову, него и према природи, али и необичним вриједностима за једну дјевојчицу. Пошто живимо у Ластви, непосредно уз ријеку, од малена сам увидјела колику љепоту нуди живот ван градске вреве. Риболов сам завољела и, од мноштва мојих интересовања, пецање се до данас задржало“, каже нам дјевојчурак са неком посебном раздраганошћу у очима.
Прича нам да је од малена умјесто да се игра луткама, радије играла фудбал и истраживала природу. Да је била прилично живахна, што јој у риболову никако није користило.
„Док сам била мања на пецању сам производила буку на све начине. Сада разумијем зашто је моје понашање иритирало друге риболовце. С годинама настојим да се више концетришем на пецање. Није ми тешко да сатима сједим на једном мјесту и ослушкујем природу, у чему је по мени највећа чар риболова. Одувијек сам била такмичарског духа и као мала сам жељела да будем боља од тате, да уловим више рибе. Ни то ми одавно није примарно, јер кад све саберем, највише ми је у сјећању остало урезано вријеме проведено с њим, а тек онда улов“.
Тата ју је научио свему што зна о пецању, а био је, каже, одличан учитељ.
„Све је ишло спонтано. Имао је разумијевања и стрпљења. А онда, и ја сам врло рано завољела пецање, па смо ваљда једно друго допуњавали на неки лијеп начин, обогаћен заједничким интересовањем. И моја старија сестра је учила да пеца, али није наставила, тако да тата није ни од мене очекивао да ћу се претјерано заинтересовати. Мене је, међутим, риболов опчинио! Пружа ми боравак уз ријеку која ми нуди слободу, опуштање, бијег из свакодневице и никада ми није досадно!“
И сада се сјећа првог улова. Била је то пастрмка, солидан примјерак од два килограма.
„Мојој срећи није било краја! Била сам баш мала и тата ми је помогао да је извучем на обалу, да ми не падне са удице. Поносно сам је послије однијела кући да је покажем мами, која, иако у почетку није одобравала моје бављење риболовом, у том тренутку је, чини ми се, схватила колико ми пецање значи. Мени је значило што ми је послије редовно била подршка“.
Сваки рибар има своје разлоге зашто му се пецање увуче под кожу. Код Хелене ствари су веома једноставно посложене. За њу је поглед на мирну воду и све оно што крије у својим дубинама изузетна фасцинација. Сваки замах штапом при којем се силк у једно стапа са блиставом ријеком, а удица полако тоне према дну, доноси јој радост ишчекивања. И није јој пресудно да ли ће риба баш загристи њен мамац.
„Могу сатима да пецам па иако не уловим ниједну рибу никад нисам разочарана. Мени је много важнија та слобода коју уживам и сам спој са природом. Дјетињство ми је заиста било безбрижно, лијепо и садржајно. Ништа се по том питању није промијенило ни од када сам кренула у средњу школу. Тврдим да је љепота живота на селу непроцјењива!“
Када пеца не воли да лови на куглу или дубинку, јер јој је превише статично. Користи се најчешћим рибарским мамцем – хљебом, а што се тиче глиста, кроз смијех каже да ту дужност радо препушта тати. Највише воли када извуче мање рибе, посебно пастрмке, од којих јој је највећа била тешка два и по килограма.
Искрено признаје да је са поласком у гимназију риболов запоставила, али да настоји, кад год има времена да са татом надокнади пропуштено. И у оно мало предаха од школских и ваннаставних активности, ако је потражите, углавном ћете је наћи тамо гдје јој је најљепше, на ријечној обали у њеној Ластви.
Од већине својих вршњака, посебно вршњакиња, не разликује се једино по риболову већ и по много чему другом. Кад је погледате, прилично њежну и крхку, са чудесним локнама, никада не бисте претпоставили да се у њој преплући романтична и авантуристичка душа. Воли екстремне спортове и изазове, па радо заплива у Требишњици, трчи и баца куглу, његује старе љубави атлетику и шах, али и свира гитару, слика, пише, „гута“ књижевност и најпослије, обожава да проучава хемију. Опробала се и у глуми у оквиру Драмске групе требињске гимназије, што назива искуством које ју је промијенило.
„Драмска група основана је на иницијативу ученика, уз ангажованост професора. Нас тридесетак се јавило са жељом да говоримо о стварима које заокупљају младе генерације. Представа „Кофери“, базирана на нашим исповијестима, реализована је уз помоћ професорице српског језика Јелене Мандрапе, док је комад „Принц свјетлости“ идеја професорице Веселинке Кулаш. Представе су ми пружиле потпуно ново и феноменално искуство, пошто сам мислила да рад у групи није за мене. Учврстиле су и моја увјерења да љепоту требамо тражити у различитостима и размјени енергије међу људима. Убијеђена сам да свако искуство употпуњује мозаик наше личности, којим ми себе даље надограђујемо“.
Вјешто спајајући лијепо и корисно, Хелена упоредо размишља и куда након средње школе. Донедавно је вјеровала да ће то бити Ликовна академија, а сада се премишља, да ли да одабере хемију или, што нас у њеном случају нимало не изненађује, Војну академију смјер пилот. Подршку родитеља има, па вјерује да ће бити уз њу шта год да одлучи. У међувремену, попут дјетета се радује отварању риболовне сезоне. Своје вјештине ни убудуће неће мјерити уловом, него осјећајем припадности и неизмјерне слободе у, како нам каза, поетичности сваког изласка на ријеку.
Пецање са сестрићима је посебан доживљај
„Риболов сам увијек схватала озбиљно. Била сам једино дијете са опремом и обавезно рибарском дозволом. Како сам расла, схватила сам да ме риболов опушта и нисам се обазирала на оне који су то негативно коментарисали. Посљедњих година најчешће на ријеку водим сестриће са којима је пецање прави доживљај! Још су мали и за њих је рибарење игра, што се трудим да им и остане. Пролазе кроз све кроз шта сам ја прошла, од саме технике забацивања, начина на који треба да вуку рибу и слично. Најсрећнија сам кад видим да им је забавно са мном. Учила сам пецању и другове и другарице из града. Њихова срећа кад би упецали рибу, та радост, увијек ме подсјети колико задовољство ми риболов причињава“.
Риболовачка опрема с душом
„Од опреме за риболов већином користим стару, ону коју сам наслиједила од тате, иако он воли да ми набави и по нешто ново. Не оптерећујем се тиме. Сви стари штапови за мене имају посебну драж, као чувари традиције, сваки са својом причом. Волим да скупљам пловке, имам их пуну кутију, неких чак и потпуно неупотребљивих. Тата и ја ријетко идемо на пецање једно без другог. Увијек нам је лијепо, посебно љети када одемо у предвечерје и останемо до касно у ноћ. Никад ми у тим тренуцима није недостајало вријеме са другарима. Ни сада. Одем у риболов, не носим телефон и препородим се!“
