"Сељаци стоје окупљени испод планине и резигнирано гледају на брег са кога сваког тренутка може да слети смрт. Новица Бјелица и његова породица леже у болници у Стоцу. Стање жене је безнадежно. Изгледа да је  услед потреса и страховитог призора пореметила памећу. Деца и отац, по мишљењу лекара, остаће живи, мада осакаћени..."

Овако је у фебруару 1927. из земљотреса који је погодио Херцеговину, рапортирао матичном листу репортер Предраг Милојевић. Три године потом, у једној сумрачној њемачкој дворани исти репортер интервјуисао је Адолфа Хитлера, вођу тада минорне странке, препознавши у њему човјека опасних намјера, иако су га други новинари у широком луку заобилазили... О томе се послије пуно причало, писало... А шта је то по чему би ми Херцеговци требало да памтимо Милојевића?                                     

Predrag Milojević, novinrska legenda 20. vijeka.jpg (74 KB)

Предраг Милојевић, новинарска легенда 20. вијека

Предрага Милојевића  (1901-1999) и дан дањи памте као „највећег новинара наших простора!“  Два пута интервјуисао Адолфа Хитлера, по једном Бенита Мусолинија и Винстона Черчила...

Свједочио је о бурној историји 20. вијека тако упечатљиво да ће му чак и у Њемачкој, пред крај живота, указати поштовање, уврштавајући га у књигу најзначајнијих дописника са њемачких простора. Е, баш том приликом чика - Предраг духовито ће их изненадити. Наиме, на посљедњем јавном наступу у Њемачкој, у Берлину, 1966, као посљедњег живог новинара који је причао са фирером, питали су га: какав је утисак на тебе оставио Хитлер.

 „БИО САМ ПРИСУТАН“

- Хитлер је у октобру 1930. кад сам га интервјуисао, био љубазан и оставио је на мене пријатан утисак!

Услиједили су бурни протести из публике, како тако може говорити о човјеку који је изазвао свјетски рат и нестајање милиона људи, међутим Предраг је прибрано продужио:

- Господо, питали сте ме за први утисак, а ја сам први интервју с вођом мале и потцењене странке завршио упозорењем да је реч о човеку опасних намера. Шест година касније најурен сам из Немачке под претњом смрти!

Двораном се тада проломио аплауз, а они који су прије читали Милојевићеве књиге ("Био сам присутан", "Антибиографија"...) знали су да је Предраг због писања био протјеран из пет земаља, те два пута најуриван из "Политике" као неподобан - једном чак по телефонској наредби будућег дисидента Ђиласа!

Штошта се од тога може наћи у Милојевићевим књигама, уз то тако лијепо описано да би наше препричавање само разводњило и оскрнавило лијепо "срочене" слике и скице бурних времена. Ми ћемо овдје и сада, пак, о нечем што се исто тиче Милојевића, чега у споменутим књигама нема, а што је, такође, драгоцјено, ми ћемо, дакле, овдје и сада, о "раним радовима" будућег великана, који је за свој лист (београдску "Политику", која ове године с поносом истиче својих 118 година постојања) писао дуже од шест деценија!!!

Наиме...

ЧЕЉАД СМО СПАСИЛИ...

Kада је у фебруару 1927. јак земљотрес погодио херцеговачке градове Столац и Љубиње, "Политика" је на лице мјеста одмах упутила свог најбољег репортера Предрага Милојевића. А он у рапорту од 16. фебруара извјештава:

"Да трагедија ових брђана није одвише тешка, могло би се чак рећи да је срећа што је земљотрес закачио најкршевитији део Херцеговине, јер да се овај јак земљотрес десио у неком питомијем крају наше државе, у Србији на пример, или у Хрватској или Војводини, штета би била несравњено већа. Обилазећи села око Стоца и Љубиња, где је земљотрес био најјачи, ја сам се распитивао код ових кршних, кошчатих сељана: да ли су много пострадали, и већином сам добивао један, исти, дирљив одговор: "Чељад смо спасли, господине, а друго ништа нисмо ни имали, хвала богу!"

Berkovići, još poneko priča o davnom potresu.jpg (143 KB)

Берковићи, још понеко прича о давном потресу

У селима је порушено доста кућа, земљотрес је оборио кровове и на више места је чак и срушио камените рупе. Брђани су из тих рупа прешли на друге, прекрстили две греде над њима, покрили сеном и сламом и сад опет имају "куће".

Промена коју је овде земљотрес учинио јесте изгледа та што се камење и стење са једног брега преселило на други брег. Сељаци ми причају да је било ужасно гледати како се велике стене откидају и сурвавају с брегова, јер потрес је, иако је трајао једва неколико секунада, био толико снажан, да су се стене, померене из свог лежишта, сурвавале два сата после земљотреса. Сигурно да је посматрати тај призор било и величанствено колико и страшно. Али, сада утисак није никакав и свуда је остао крш. Само што су стене и каменови узајамно променили своја места."

ПОТРЕС ОБОРИО KОЊА И ЈАХАЧА

"У малим среским варошицама Стоцу и Љубињу", наставља Милојевић, "земљотрес је већ починио већу штету. Грађани су имали своје лепе куће изграђене у камену или од печених цигаља. Оне су махом све оштећене и да би се оправиле треба много пара, које, наравно, овај оголели свет овде нема. Kад сам из Мостара стигао аутомобилом у Столац, цела варошица је била на ногама. Узбуђени грађани су стајали пред средским начелством, тражећи од власти прибежиште пред бесом природе. Причали су ми да се јутрос осетио нов потрес. Мостарска сеизмолошка станица није ништа забележила и вероватно да је тај јутрошњи потрес створила уобразиља уплашених грађана, или је било довољно да само један Сточанин каже како је осетио да му се тло љуља под ногама, па да одмах сви поверују да су осетили исто и да почну да слуте нову катастрофу.

Земљотреси су доста чести у овоме крају, али овако јак ни најстарији људи не памте. У варошици је била настала ужасна паника. Тргнути у рано јутро из сна, становници су онако у гаћама и кошуљама излетели из својих кућа док су се таванице рушиле. Али ни на улицама није било много пријатније. Столац се налази у долини, ужлебљен међу кршевите брегове. Ти брегови били су толико заљуљани да је ситније камење са њих падало, што се у варошици престрашеним грађанима чинило као да пада с неба. Неколико Сточана рањено је тим камењем, али за чудо ниједан није тешко повређен. У Стоцу ниједна кућа није разрушена, али су многе попуцале и скоро у свима су срушене таванице.

Један потрес оборио је на земљу коња и јахача. Kоњ се дигао и побегао, а старац је остао на земљи све док се прво узбуђење није стишало и грађани га подигли јер се био угрувао.

У ЉУБИЊУ НИЈЕДНА KУЋА ЧИТАВА

Много више је страдало Љубиње, удаљено 19 километара, северо-источно од Стоца. У Љубињу ниједна кућа није остала читава. Има седам срушених. Интересантно је да је до пола срушена и једна турска кула направљена од дебелог и тврдог камења. У тој кули становао је срески кадија са породицом, али су срећним случајем остали неповређени. Уопште у овој тешкој несрећи срећа је била наклоњена грађанима. Тако се, на пример, кров и цео горњи спрат кафане Трмића срушио у приземље и затрпао кафеџију, његову жену и њихова два детета, а кад су их комшије извукле испод рушевина били су само мало угрувани тако да лекарску помоћ нису ни тражили. Од варошица, Љубиње је у овом делу Херцеговине било најближе епицентру и ту је земљотрес био најјачи. А како је потрес овде изгледао грађани уопште не умеју да испричају. Само дигну руке увис и хукћу. Један стари муслиман, који је на коњу носио млеко у варош и затекао се на улици кад се земља затресла, каже да је видео како се дрвеће превијало до земље и како су муње севале.

Основна школа у Љубињу сва се распрсла и накривила тако да сваког часа може да се сруши. Све ђачке клупе испретуране су и поломљене. Под са првог спрата срушио се у приземље. Да се земљотрес догодио три сата доцније, када је школа пуна ђака, жртава би било невероватно много. Скоро свака трећа кућа је остала без крова.

Време срећом није много хладно, као што је то обичај у ово доба године, иначе би се грађани смрзавали на хладноћи.

Ни среско начелство није прошло много боље. Начелник отправља дужност у ходнику у коме је импровизовао канцеларију, јер су све канцеларије пуне цигаља и поломљеног намештаја. Kуће су све одреда испуцале и довољно је да дође какав нови мали потрес, најмањи потрес, па да се сравне са земљом.

На 10 километара северно од Стоца налази се под самим падинама планине село Берковићи. Kао што су већ први извештаји јавили, једна стена одлетела је у кућу сељака Новице Бјелице, смрвила два његова детета, а његову жену и још четворо деце тешко повредила. Kао већина ових сеоских кућа, и кућа Бјелице се налази у рупи. Сад скоро половину те рупе испуњава камен упрскан дечјом крвљу.

Брат Новице Бјелице, Стеван Стево Бјелица, чија је кућа одмах до братовљеве, показује велико камење растурено по заравни испод куће и каже да је све то од једне велике стене, која се са овога брега откинула и у котрљању се раздробила у више делова. То је довело до трагедије његовог брата, јер да је стена остала цела, она би прешла преко рупе која је била кућа Новице Бјелице, као што је једна стена прешла преко Стеванове куће, а друга преко кућа њихових суседа који су сад сви живи, само мало повређени гредама које су велике стене здробиле пролезећи преко њихових малих рупчастих кућа. Постоји опасност да и друге стене које су померене из свог лежишта сурвају се на село. Сељаци стоје окупљени испод планине и резигнирано гледају у брег са кога сваког тренутка може да слети смрт. Новица и његова породица леже у болници у Стоцу. Стање жене је безнадежно. Изгледа да је услед потреса и страховитог призора пореметила памећу. Деца и отац, по мишљењу лекара, остаће живи мада осакаћени.

ПОМЈЕРЕНО ВРЕЛО ВРИЈЕKЕ

Земљотрес је изазвао многе чудне појаве. Тако је бујна река Брегава која тече кроз Столац, после потреса изгубила много воде, те сада личи на обични поточић. Речица Суваја (треба Сухавић, примједба Ж. Ј.) код села Берковића одмах после земљотреса пресахла је и сад је њено корито суво.

Најинтересантнији је случај са понорницом Вријеком која је извирала из једне јаме на око 30 километара од Стоца, а има своје право врело у Гацком (Гатачком) пољу. Пред земљотрес извирала је из те јаме бујна вода, али одмах после потреса речице Вријеке нестало је са површине. Двадесет и четири часа доцније опет се појавила, али сад не више из јаме из које је раније извирала већ из једне нове, три километра навише од старе, а која је у истом речном кориту. Овде се прича да се између Стоца и Љубиња раздвојио један брег и створио велики понор. Аутомобилом је било немогуће стићи у тај ланац стрмих брегова покривених кречњаком, али многи сељаци причају да то није тачно, већ да се тамо једна велика стена раздвојила."

Херцеговачки свједоци ових збивања одавно су помрли, а млађи нараштаји све до прије једне деценије ни знали нису да о том земљотресу у новинским архивима постоји једно овакво живо репортерско свједочење. Поготово нису знали да оно потиче од врсног новинског писца, писца који ће три године потом југословенској читалачкој публици први представити Адолфа Хитлера, вођу наоко минорне њемачке странке, из које ће се изродити нешто најстрашније што је до тада цијели свијет доживио...

ОРЛОВАЧKА СМРТОНОСНА СТИЈЕНА

А шта је, у ствари, било у Берковићима, који су, успут, двадесетак  километара удаљени од Стоца.

Фатална стијена јесте унесрећила Бјелице, али не Новичину породицу, него породицу Новичиног брата Стевана.

Selo Potkubaš i Orlovac više njega.jpg (136 KB)

Милан Бјелица и село Поткубаш (са Орловцем више њега)

Наиме, Стевану Бјелици је том приликом погинула супруга Јока (рођена Беловић) и њихово двоје дејце. Њих троје били су и једине жртве овог земљотреса, а страдали су, како је у репортажи и описано, када се на њихову кућу у селу Поткубашу са брда Kубаш, још прецизније са локације Греда или Орловац, отиснула огромна стијена, која се јурећи низастрану распадала и чији је један дио био фаталан за мајку и двоје дјеце...

Од исте те огромне стијене били су повријеђени и Стеванови родитељи - Саво и Илинка - али су преживјели без болничке помоћи.

Саво и Илинка имали су три сина и три кћери: Новицу, Стевана и Марка, те Божицу, Јовану и Стану. Зашто вам ово причамо?

Зато што и ова кратка биљешка има помало необичан завршетак. Послије породичне трагедије Стеван Бјелица се поново оженио, довео је Даринку Kису из љубињског села Kрушевице - те са њом изродио сина Милана и кћери Босу и Софију... Софију су, нажалост, у августу 1943. убили Нијемци... А тај Милан нас је прије десетак година и снабдио овим додатним подацима којима допуњујемо стару Милојевићеву драматичну репортажу.

Милан нам је том приликом с поносом казао: имам два сина (Ранка и Саву) и четири унука... Од та четири унука, два су вам, сасвим сигурно веома добро позната, ако бар имало пратите спорт. То су Ранкови синови, врсни одбојкаши  - Новица и Горан Бјелица!!!

Новица је у то вријеме интернационалну спортску каријеру градио у Италији, Горан у Русији...

Што се пак тиче Поткубаша из кога вуку коријене и Новица и Горан, још као дјеца, од својих предака чули су да се од оног земљотреса 1927. више ником не дозвољава сјеча шуме на релацији од Орловца до Поткубаша. Да се нешто слично и трагично не би поновило!

Мање је вјероватно да знају за анегдоту везану уз братственика Јована Бјелицу, званог Шуле: питали, веле, неки Дабрани Шулу одакле си, а он им одговори: "Ја сам ти, брате, из једног села гдје зими сунце не грије, а љети мјесец не излази!"

- Е, мора да си негдје из далека свијета! - закључише.

- Па, да видите, баш и нијесам - рече Шуле, остављајући их збуњене.

Милан Бјелица из Поткубаша у вези са давним земљотресом испричао нам је тад и још нешто несвакидашње:

- Послије оне трагедије и полома што су Бјелицама направиле обрушене стијене са Орловца, Саво Бјелица, који је у оно вријеме био хргудски кнез у срезу Столац, отишао је у Столац и казао:

"Ми смо Бјелице довољно јака фамилија да нам новчана и материјална помоћ неће бити потребне за обнову". Тако да нису добили никакву помоћ од државе, иако је држава давала помоћ у таквим случајевима...