Od „Nevenovog“ festivala do lektorata u Bugarskoj Darka Herbez.JPG (186 KB)

Увијек ми је драго кад ми земљаци успију, кад дотакну сопствене дјечје снове, па гдјекад и више од тога... А баш то пошло је за руком двјема љубињским дјевојчицама из ове приче, коју сам у репортерској биљежници записао у ратно прољеће 1995.

Обје су касније постале лекторице за српски језик – једна у Бугарској, друга у Грчкој... Поближе казано – Дарка Хербез у Пловдиву, Биљана Турањанин у Атини. О тим њиховим стручним и научним дометима прилоге ће исписати неко други, а у причи што слиједи бавићемо се првим успјехом Дарке Хербез. Дакле, овако је то било...

У граду на крају свијета, у стану над цестом што сада не води нигдје, на крају дрвореда кестенова с чијих се цвјетних пирамида (у блаженом миру провинције) спуштају бијеле латице – као пахуљице – и љубе пусти асфалт, живи јунакиња наше мале приче. Дарка Хербез.

Тек јој је 10 година, а памучно меким гласом казује:

„Једном сам читала књигу о свемиру, па пожељела да будем космонаут. Узмем онда збирку пјесама па бих хтјела да сам пјесник. Напишем неке пјесме, дођем код вас у Радио Љубиње и зажелим да постанем новинар... Гледам затим: тата се спрема  да иде на фронт, тамо на запад; оним путем што не води нигдје, па се питам... Свашта се питам, па и то шта ћу једнога дана бити. Ипак, најчешће се питам кад ће стати рат.“

Отуд, иза Вардуше, гдје запада сунце на свршетку сваког ведрог љубињског дана, каткад допре тутњава. Потмула, пријетећа. Тамо, на хоризонту губи се и онај пут који је раније водио према Сарајеву, а сад је пресјечен и њиме саобраћају претежно војни камиони. Ту, углавном утрне полет дјечје мисли и стиха.

А смјењују се у Љубињу дани и ноћи. И претпоноћни зов усамљених славуја из Конацпоља, из оног дијела брда Радовиње, гдје зјапи гротло бездана које за кишних дана прогута сву воду мутног и захукталог Буковог потока, Буковштака. И губи се запјенушана вода кроз тајне ходнике и пролазе, кроз шупље крашко брдо, нестаје и појављује се – загонетно као људска мисао, попут пјесничке инспирације што нејасном силом нахрупи, па ишчили ако је не ухватиш у тренутку, остављајући за собом празнину – попут оне коју у сваком бићу оставља лет и згаснуће августовске „звијезде падалице“ на млаком љетњем небу.

ТАЈНА ВЕЛИКЕ СВЕСКЕ

Малчице од раскошне слике што је нуди љубињска оаза у крашком сивилу херцеговачког пејсажа сачувала је и црнокоса Дарка Хербез у првој записаној пјесми „Мој крај“.

Написала ју је као домаћи задатак на ту тему и показала учитељици Илинки Бјелобрк. Било је то прије двије године. Од тада стихове уписује у велику свеску с дебелим корицама. Постало је то Даркино „сабрано дјело“. У њему је седамдесетак пјесама с најразличитијим темама које су такнуле њене мисли и осјећања.

„Највише их је, нажалост, о рату“, објашњава скромно, као да се стиди, увлачећи главу међу рамена, али откривајући погледом да се ради о бистром и осјећајном бићу, коме је као и сваком надареном скромност врлина, коју открива у дијалогу са странцем.

Још дуго не би нико, осим најближих, завирио у велику свеску са дебелим корицама да редакција листа „Херцеговац“ из Билеће није позвала малишане да јој шаљу радове. Пјесма „Зашто је рат почео“ изашла је из тих корица и малој пјесникињи донијела неочекивано велику славу.

„Након ове пјесме објављене у „Херцеговцу“, учитељица Илинка изабрала је неколико мојих радова и послали смо их на конкурс у Савино Село код Врбаса, у Војводини. Ја сам са својим вршњакињама из четвртог „б“ разреда, Биљаном Турањанин и Аном Бодирогом стала да припремам школски лист „Све о свему“, скраћено „СОС“, намјеравајући да објавимо још неке записе, разговоре и пјесме. Таман смо били при крају кад стиже писмо из Савиног Села да се морам појавити на  Седмом „Невеновом“ интернационалном фестивалу деце песника.

У писму је стајало да морам наступити сутра, а ја сам била збуњена. Шта сад? Како да се превеземо. У Љубињу нема горива, градски аутобус већ је отпутовао према Требињу, а мени се тако ишло.... Од главног источнохерцеговачког друма Љубиње је далеко 40 километара. А од Савиног Села? Тешко је то на брзину и израчунати.

Ипак, прискочили су у помоћ Ђорђе Ликић, директор „Сокола“ (некад тренер прволигашке одбојкашке екипе из Љубиња), затим Владо Козић, директор Основне школе „Свети Сава“... Радио Љубиње већ је обавијестило слушаоце да је од 3.000 радова, приспјелих на конкурс ове године у Савином Селу, Даркин рад међу 20 најбољих (побједничких), да је она већ кренула према Никшићу са оцем Стојаном Хербезом (родом из берковићке Дабрице) и учитељицом Илинком Бјелобрк, да је Дарка једини млади пјесник из Републике Српске на фестивалу... да ће на фестивалу наступити уз Србе и Украјинци, Русини, Македонци... па још и да ће тамо бити изложени ликовни радови малих Јапанаца!

САН И ЈАВА У РАВНИЦИ

Освајала је кишна ноћ над Љубињем оног 11. маја 1995. а подалеко од тих кишних завјеса, воз је клопарао кроз Бијело Поље, Пријепоље, Ужице, Београд, носећи скромну дјевојчицу ка остварењу великог сна.

Рат и ратне стрепње остајале су далеко за њом.

Иза... на брдима обраслим пелимом, тек разлисталим грабом; у долинама и присојним странама оног су прољећа касниле ране трешње...

Јутро у војвођанској равници дочекало их је с пуно тешког, а угодног мира, с водама што споро теку.

„У Савином Селу све је било свечано. Нама дјеци дјеца су били домаћини, одраслима одрасли. Моја домаћица је била Сандра Такач, ученица петог разреда. Било ми је прелијепо код њих, имали су Такачеви и малу пудлицу, па ме је мало грицнула, али ништа зато... Послије смо Сандра и ја отишле до школе гдје је управо почињао фестивал...

“Имам част да вам представим рад девојчице из Републике Српске“, рекао је водитељ, „али жао ми је што она није стигла!“... Онда сам ја изашла. За трен сви у публици су били збуњени. Потом се проломио аплауз. Чинило ми се да сањам. Тако је било лијепо... Све.“

Смјењивао се наступ за наступом. Свих 20 учесника (пјесника) се сматра побједницима Седмог интернационалног фестивала. Даркином изненађењу није било краја када су јој показали лист „Запис“, а у њему њена пјесма. Потом су донијели књигу, праву књигу „Звездане кочије“ – унутра њена пјесма „Зашто је рат почео“, испод пише „Дарка Хербез, Љубиње, 10 година“!

Како је то лијепо, помислила је, доспјела је у библиотеке, међу оне књиге које пишу одрасли за дјецу, Сада ће и њени вршњаци кад уђу у библиотеку и затраже „Звездане кочије“ тамо наћи и њене стихове.

НА ДЕСАНКИНОМ ГРОБУ

„У недјељу, 14. маја, из Врбаса су нас одвезли чак у Бранковину код Ваљева. Били смо у родној кући Десанке Максимовић, затим смо посјетили њен гроб. И тамо, на њеном гробу, говорили смо своје стихове! Био је хладан дан, али док сам жива ја тај дан нећу заборавити.“

Дипломе, значке, фотографије, слаткиши пунили су Даркину торбу. Аплаузи и посебно љубав с којом је примљена једна млада пјесникиња из Републике Српске нешто је што се не препушта забораву.

„И на крају, кад сам се вратила с пута у Љубиње, сестра ми је пружила наш школски лист „Све о свему“, који је одштампан док сам била на путу. У њему моја пјесма „Посљедње збогом“, посвећена нашем рођаку Неши, који је погинуо на бихаћком ратишту!“

Да заплачем, да се насмијем? Или – обоје истовремено!?

Доље, под прозорима Даркиног стана, као ненадни снијег овог прољећа, и даље лелујају бијеле кестенове латице и падају на мокри асфалтни пут који и даље не води нигдје – у ствари води; до првих линија фронта удаљених десетак километара.

АПОЛОНОВА КЋИ

Дарки, рођеној 1. септембра 1984. испуниле су се и дјечје жеље да буде новинар. У четвртом основне уређивала је скромни (шапирографисани) лист „Све о свему“, у седмом је већ била, заједно са вршњакињом Биљаном Турањанин, уредница емисије „На шареним таласима“, на Радио Љубињу. На жалост, у међувремену јој је, 1997. прерано, баш прерано, умро отац Стојан, кога је неизмјерно вољела... Но, наставила је још зрелије да пише и наступа на поетским сусретима и фестивалима: у Лазаревцу, Нишу, Сутомору, Бањалуци, Алексинцу, два пута била финалиста Фестивала поезије младих у Врбасу... А онда се 2008. у Сремским Карловцима, у издању Бранковог кола, појавила и њена књига „Аполонова кћи“. Из локалног, љубињског, угла гледано, постала је и до данас остала прва Љубињка која има објављену збирку пјесама.

О Даркином поетском сазријевању рјечито казују и двије насумице узете строфе из пјесме „Мора доћи крај“:

 „Знам да све једном мора проћи

јер све, баш све, има свој крај

свему једном свршетак ће доћи

и све једном изгубиће сјај.

И све сада неизмерним што се чини

сутра ил после биће ништа само

то тек схватам у овој тишини

све мора нестати далеко тамо...“

Мр Дарка Хербез лектор је за српски језик на Универзитету „Пајсије Хилендарски“ у Пловдиву, спрема и докторски рад. А кад то чујем, буде ми драго што сам једном давно барем записао почетак једне овако успјешне приче.

ЗАШТО ЈЕ РАТ ПОЧЕО

Прије сам живјела у миру, срећи

Свуда било је весеља.

Како би било да је и данас тако,

То је моја највећа жеља. 

Не буде нас више птице својом пјесмом

Буди нас звиждук граната,

Сада сам робиња рата.

Зашто је рат почео?

Питам се сваки дан и ноћ,

Питам се кад ће мир доћ'.

Рат долази,

Тугом и болом засипа све као ријека,

Свуда се чује топова јека.

Како је било лијепо у миру,

Ах, да је тако и сада,

Полако гаси се свака нада.

Сви много пате

Све људе боли прате.

Кад ће рат стати,

Ко ми може одговор дати?