Од ранковићког засеока Витоње до најближег прикључка за струју само су два километра! Мало више од два километра дијеле их од самог центра Љубиња, али та “позитивна географија” остаје без позитивног резултата. Витоњу и даље, у добрано одмаклом 21. вијеку, освјетљава петролејка! А на заселак, да апсурд буде већи, готово да пада сјена оближњег далековода!

Prije osam godina - Milenko Krulj sa lampom na gaz.jpg (89 KB)

Прије осам година - Миленко Круљ са лампом на газ

Витоња  је “матица свих Круља” рекао нам је домаћин Миленко Круљ, у чијој смо родној кући, једног прољећа, прије осам година направили овај запис који вам доносимо.

Само још косови звиждућу кроз меки колоритни сумрак на Витоњи. Трне априлски дан у љубичастој свјетлости по кршу, гаси се у чедно бијелим латицама избехаралих трешања, док лахор, с јужне стране, од Љубиња, наноси благ мирис згажене жалфије с голих влака...Пензионер Миленко Круљ прилази лампи: скида цилиндар, пали фитиљ, извија га... и враћа  цилиндар, а бледуњава црвенкастожута свјетлост разлијева се по дневној  соби. На два километра козјом стазом од града, на два километра ваздушне линије од сусједног Убоска, у коме Неђо Буквић у сопственој етно-соби чува исти овакав примјерак лампе –  да покаже радозналим пријатељима и знанцима како се у прошлим вијековима живјело уз њен шкиљави сјај.

ВИСОКИ НАПОН

- Ни газа нема у Љубињу! – вајка се Миленко. -Да би га купио мораш до Требиња; 62 километра, до продавнице боја и лакова! И ако ти цилиндар пукне, исто тако...Мало те чудно осмотре кад га заиштеш, к’о оно: “одакле долазиш, човјече” ... али нађу га, нађу...У Босни мисле да је сва Херцеговина освијетљена што са термо, што са хидро електрана...Да је среће и било би тако! На стотињак метара пречице одавде пролази далековод према Мостару, на њега се, наравно, не можемо прикопчати...то је високи напон. Два километра од нас је вод на који се можемо прикључити; требала би, додуше и  трафо-станица, а нас је мало за једну такву акцију... Макадамски пут од 2,5 километра што нас код Дуба повезује с асфалтним друмом Љубиње – Столац добро одржавамо, међутим са свјетлом нам се не да. Свуда по селима и засеоцима око нас свијетли, ми остадосмо у запећку...У неко доба смо и сами мислили неће нам ни требати. И ја и жена Невенка смо живјели у Љубињу, отишли у пензију: рат је штошта промијенио, економске прилике понајвише, па су ми два сина, два унука и невјеста остали у кући у Љубињу, а ми се вратили овамо... Још би се Круља за стално вратило на Витоњу да је стигло  свјетло... Знам поуздано. Зборили  би ми тако кад би амо изашли викендом...

Mlo ironije - tabla pred kucom u koju struja ne stize.jpg (186 KB)

Мало ироније - табла пред кућом у коју струја не стиже

Милан Круљ је долазио из Љубиња, на очевини засадио орахе. Исплатније би му било да се овдје бави сточарством, али, млад је, разумијем ја то то – не може да се врати у кућу с лампом! Ма, богами, и многи други млађи би се одоздо из долине приповратили на старину... зато пиши да су сви Круљи вољни да учествују у акцији, само требала би нам помоћ и других да наше овдашње куће освијетлимо... Па да се наставимо бавити сточарством, којим су се бавили наши преци...и што је данас, ево, исплативије од танка живота у граду.

ДОШЛИ ИЗ ПЕТРОВИЋА

А Витоња је постојбина, матица, свих Круља. Још 1936. године хроничарима је то предање пренио покојни Душан (Луке) Круља:

„Круљи су дошли из Петровића у Црној Гори на Витоњу. Ту је доселило петоро браће. Један се иселио у поповопољско село Величане, један у оближње Ћуковце, један у Босну, један је остао на Витоњи, а један се није женио... Упамтите: Круљи на Витоњи, Ранковцима, Капавици и Чањсклом Долу потичу од једног брата!

Од другог брата су они у Ћуковцима. Од трећег брата, оног из  Величана, потичу Круљи што се иселише у Завалу и Мостар... Мостарски Круљи славе светог Луку – по женској лози. Сви остали Круљи славе Јовањдан!“

Знатно прије наведене Душанове приче, 1909, Јефто Дедијер је у једном етнографском спису објавио: „Круљи потичу из Риђана код Никшића. Из Риђана су доселили због крвнине у Мириловиће код Билеће, а одатле у љубињско село Убоско. Онда, 1867. кад су Турци иселили из (Херцег) Новога отму им земљу у Убоску и иселе их на слабију земљу на читлуке. Од једног су тијеста Круљи, Медани, Жарковићи, Буквићи, Ђоге, Комади и Пашићи“.

И етнограф Миленко Филиповић, који их назива “чувеним родом у Херцеговини”, закључује да су коријенима из црногорских Риђана, док Шефко Пашић у сарајевском листу “Ослобођење”  (29. јула 1971.) пише да у породици Крвавац из Невесиња неки чланови сматрају да Крвавци  потичу од Круља код Љубиња... Хроничари новијих збивања би додали да су се Круљи раселили на разне стране свијета, понајчешће до Требиња, Дубровника, Мостара, Зенице, војвођанских мјеста – Гајдобре, Бачког Доброг Поља и Равног Тополовца... док је Владо Круљ (Бориславов син) прво радио у Француској, потом преселио у САД.

МАО ЦЕ ИЗ ЋУКОВАЦА

Један од Круља, из сусједних Ћуковаца, још педесет и неке године прошлог вијека понио је тада најнеобичније име у Херцеговини, по кинеском предсједнику Мао Цедунгу, отац Радомир дао му је име – Мао Це! У љубињске књиге рођених уписали су га “спојено” – Маоце - а они који су га познавали и друговали с њим (међу њима и потписник ових редова), све до његове смрти, звали су га једноставно – Матко!

Prvo kinesko ime u Hercegovini - Maoce Krulj.JPG (249 KB)

Прво кинеско име у Херцеговини - Маоце Круљ

Ни етимологију презимена Круљ, ни откуд такво презиме у наслову романа пољског  књижевника Казимјежа Брандиса “Мајка браће Круљ” (издатог у београдској “Народној књизи” 1962. године, а који је, како сам Брандис наводи, “прича о једној жени која се звала Луција Круљ; ствар сеже у предратне године када се њен муж Станислав опио и пао под трамвај у /варшавској/ Железној улици...”) ни на Витоњи – ни у селу Ранковцима (којима овај заселак административно припада), данас више нико не зна објаснити.

 -Хм. Памтим, ко да је јуче било – објашњава Миленко. –Два Душана Круља су имала заједно 25-оро чељади! Односно, знам кад је овдје у витоњским кућама било 70 душа, међу њима 30 момака и ђевојака. Смијех, пјесма и забава дизали су се до неба... У међувремену све је помрло или одселило... Прије рата смо на кућама у Ранковцима и овдје имали плоче с бројевима, да се поштари и порезници снађу ако дођу које је чија кућа. Ми смо били посљедњи, на вратима нам стајало 29... Зато сам, неки дан, кад сам кречио кућу, скинуо онај број – и бацио га. Ничем више не служи!

МЛАЂИ БИ ПОСТИГЛИ ВИШЕ

А није, додаће Невенка, ни живот у селу више најтежи. Имамо мобилни телефон, радио на акумулатору, шпорет на плин...Па нека годишње подгојимо петоро телади, с чијом продајом нема никаквих проблема, то је више од три хиљаде марака! И тако... све у свему да се штошта створити, приштеђети...Млађи? Млађи и јачи би могли много више...Само?

Nevenka Krulj.jpg (162 KB)

Невенка Круљ

- Шта само?

- Само да дође струја!

Ноћ је увелико. Под бледуњавом кришком младог мјесеца, спуштамо се орошеном, сребрном цестом макадама, ка асфалтном друму, ка Дубу, остављамо за собом заселак – са само два, такође блиједо освијетљена прозора, али оном црвенкастожутом свјетлошћу. И људе који се надају да би и у њихов дом  “ипак право свјетло могло доћи”, али и чија се нада у то са сваким оваквим новим сумраком – тањи…

РАХАТЛУКА ВИШЕ БИЛО!

Неколико година касније, кад је и дефинитивно постало јасно да од струје неће бити ништа, Миленко Круљ би се присјећао бољих дана из историје засеока. Казивао би онако успут, а опет не без боје и мелахнолије:

Milenkova i Nevenkina kuća na Vitonji.jpg (205 KB)

Миленкова и Невенкина кућа на Витоњи

 - Ма скоро сваки дан овуда, овим пријеким путем из Убоска према Љубињу, пролазило би барем пет Убалаштана и десеторо чељади из Влаховића… То су оне године кад се ишло на посао у љубињски “Соко” (фабрику транспортне опреме) или у куповину… Сад пречацем не иде ниједно чељаде, не мореш никога срести… Ма, не љутим се ја. Немој ме погрешно разумјети. И ја сам селио из засеока, па се вратио… А у Љубињу, у међувремену, Невенка и ја имамо још једну снаху и још двоје унучади… Нисам  незадовољан, при крају се, али добро је…

Послије краће паузе Миленко ће се присјетити и сопственог дјечаштва и младости:

- Иза Другог свјетског рата ишао сам у задругу и чувао стоку, ено ономо - на планини Радимљи. За дневницу, а дневница мала. Ишао сам с покојним ћаћом и у Невесиње, на вршидбу; било ми 12 година – дневница била пет или седам килограма жита! Ма, мој Јањићу, добро је данас. Добро, кажем ти… Само…

 - Шта значи сад то твоје “само”?

 - Само је прије рахатлука више било… иако је робе и опреме било много мање.