kapavica.jpg (70 KB)

Од пораћа Другог свјетског рата на овамо Капавица је била подручје великих миграција. Горштаци су бољи живот тражили у Гајдобри, Равном Тополовцу, Смедереву, Љубињу... а од прве деценије овог новог вијека, они већ насељени у Љубињу, почели су да се враћају сточарству - и селу под планином.          

Под планином Радимљом, на седмом километру од Љубиња, у кући Ристе Гордића, подсјећамо се старе репортаже једног учитеља, штампане у београдској “Правди”, 26. јула 1938:

„Село, сакривено мало село узидано у присоју; мирно, повучено, гријано зрацима мајског сунца. У њ се долази уском каменитом стазом коју је још крајем прошлог вијека просјекао пијук уз помоћ експлозива и поравнала крампа пропалог царства. Све од љубињске Превлаке па до цвркутавог Ликићева гаја, кривуда та стаза као успомена на црне дане, успињући се косама зазелењелих брежуљака јасеновим младицама да би послије неколико часака зашла у тијесну и сјеновиту удолину и ударила у испршену пресјечену литицу на којој је крупним словима урезано: '1889. Arbeit des Ersten Tiroler Jagdregiment' (Рад првог тиролског ловачког пука). Одатле, напуштајући је да се туробно успне голим брдима ка Влаховићима, гдје и данас стражаре жандарми, скреће камењаром, окађен мирисом зановијети и гороцвијећа, да би се благом падином спустио до скровите Капавице, узидане у голу шикару крша.

Са сјевера село је затворено Радимљом, врлетном планином по чијим дивљим обронцима пасе стока - непроцјењиво благо Капавичана. Јужно се протегао големим стогодишњим храстовима мјестимично обрастао бријег, који се спушта у плодну долину испресијецану мргињима, равним, широким и затрављеним. Једино кроз слободни источни отвор дувају у зиму јаки вјетрови разбијајући се о ранковачке пећине...”

risto-gordic.jpg (29 KB)

Ристо Гордић

- На моју душу, ама баш све тако је било - сјећа се 69 година касније Ристо Гордић, у чијој кући сједимо, док кроз касни септембарски сутон долијеће звон звона на кравама, овцама, козама, што се спорим ходом спуштају из Радимље у село - на починак. - Тих давних година ишао сам три разреда одавде из Капавице у школу у Љубињу. У Капавицу је онда дошао учитељ Миле Ратковић, тај што је писао репортажу, па сам четврти разред завршио овдје, у селу, код њега. Школа бијаше у кући браће Јована и Митра Бркљаче, а нас Капавичана је, без учитеља Миле и његове жене Горјанке (Мостарке, рођене Павић), што је, такође живјела ту, било тачно стотину и девет! Волио ме је учитељ. Био сам му један од најбољих и најдражих ђака. Говораше ми покојном оцу Максиму: дај Ристу на школе! Али, не би пара... Не одох у свијет, нигдје осим на акцију градње пута Добој - Бања Лука... Сад сам ти, ево, један од шеснаест становника што ноћивају у Капавици! И, као осамдесетогодишњак, најстарији сам мушки међу њима. Имају тамо у Пецеља у Чепрусима још само двије жене старије од мене...

prizor-iz-ceprusa.jpg (82 KB)

Своје четворо дјеце Ристо Гордић је ишколовао. Најстарији син, агроном Максим, остао с њим. Остали су, попут огромне већине других Капавичана, отишли у свијет, у градове, у изгледније долине и равнице. О миграцијама из сточарског села нашироко би се дало причати. Послије Другог свјетског рата, овдашњи колонисти најмасовније су се населили у бачку Гајдобру и банатски Равни Тополовац, потом шездесетих година прошлог вијека долази до велике сеобе до индустријализованог Смедерева, па непуне двије деценије затим и спуштање највиталнијег дијела Капавице у индустријализовану љубињску котлину. У златном периоду те љубињске индустрије успјели су подићи нове куће у граду, а да ни старе у селу потпуно не раскуће.

Мало ко је и помишљао да би од старих под планином Радимљом могло бити вајде, поготово што се већ пронијело да само у Горичкој улици у Смедереву има 40 “капавичких кућа”, што је много више него што их је укупно у Капавици. А тек остале по свијету, од Љубиња, преко Војводине до Канаде! Па к томе и они Пецељи, Клименте, Бркљаче, Ћоровићи, Гордићи, Ђурићи, Круљи... што их је школа одвукла мимо великих миграција.

Урушила се и послије рата подигнута школа у Чепрусима - у коју је шездесетих година један Пецељ из Америке послао 76 тадашњих чувених оловака с гумицом причвршћеном на другом крају, што је значило: сваком ђаку по једну! Ћукови су се гнијездили у оџацима напуштених кућа, планином Радимљом, гдје се иза Другог рата разлијегала пјесма чобаница на стотине мјеста, само би гдјегдје заграктао самотни гавран или залутала врана. Готово пророчки призори пропадања у којима самоћа прераста у усамљеност, оловно притискајући мисли и душе оних што су ту остали, као несрећни путници чију је луку заобишао брод отпловивши с другим у земљу бољег живота... Потпуни крах Капавице указивао се малтене на хоризонту, кад јој је “транзиција љубињске котлине” удахнула какав - такав нови дах.

Оставши без посла, солидне зараде и јасних перспектива, нека од њене дјеце су јој се од 2003. почела враћати из Љубиња, с новим амбицијама и новим животним искуством. Сад већ као озбиљни  људи, махом од 40 до 50 година, Гојко Круљ, Миливоје Климента, Максим Гордић су искусни говедари са по десетак крава; Митар Бркљача уз толики број крава држи и педесетак оваца, а Драган Пецељ се у Чепрусима посветио козарству.

dragan-pecelj.jpg (68 KB)

Драган Пецељ

Иако рођен у селу гдје их је одвајкада било, Драганова прича о козама почиње у швајцарским Алпима:

- Боравећи и радећи у Луцерну од 1988. до 1990. једном сам са тетком Божом Главашем, врсним мајстором, отишао на излет у Алпе. Задржали смо се на једној фарми коза, гдје је радио један наш земљак. Зачудио сам се кад је он тетку рекао да зарађује више од њега, јер понављам, тетак је познат и врстан мајстор... Када су овамо дошле поратне кризе, ја сам се, иако по образовању економиста који од завршетка школе ни дана није радио у својој струци, сјетио тог давног сусрета у швајцарским планинама. Рекао сам: козе! И нисам се преварио. Имам их стотињак, разних пасмина од старе балканске преко француских алпина, до мађарица и грчких алпина, најбоље су ми ове укрштене између старе балканске и француске алпине... Из нове куће у Љубињу, вратио сам се амо у нашу стару породичну кућу, обновили смо, поправили и проширили што је требало... Ја сам константно овдје. С пушком. Али и са хармоником с којом сам петанест година свирао на свадбама по Херцеговини по Стоцу, Мостару, Билећи, Метковићима, Берковићима... све док се нисам оженио. Супруга Радмила је с седмогодишњим Немањом и петогодишњом Саром у Љубињу, искључиво због Немањине школе. Викендом су овдје у Чепрусима... Буде ли пак мало више посла и обавеза Радмила дође одоздо из Љубиња, дође и моја мајка Стана, брат Мишо, невјеста Тања. Није далеко, шест километара, од тога четири и по асфалтом...Продајем масни козји сир из мјешине и јариће. Скоро све у западну Херцеговину, а послије то стигне, вјероватно, и до Јадрана. Мени је најважније што ми купци долазе на кућни праг и одмах плаћају... Можда би сир могао ићи и по мало вишим цијенама, али да не кукам... Козе су биле мој избор... Добро је  да сам се сјетио оног  давног сусрета у Швајцарској.

Капавица је, истиче пензионер Миленко Ђурић, “највоћније љубињско село”; воћа као у пет других села; свакојаког: трешања, шљива, крушака, смокава, ораха, јабука, па само трешања опет: хруштовки, алица, батвача, бјелица... Из Бања Луке су долазили по неке сорте!

milenko- djuric.jpg (29 KB)

Миленко Ђурић

Што се тиче сточарства, Миленко сматра да је крава најрентабилнија.

- Међутим - додаје - свакој мораш укосити, обезбиједити двије и по тоне сијена! Невоља је тамо гдје нема млађе радне снаге...  Струју смо добили 1993. Много нам је значила. Кад би нам сад помогли да поправимо и ова два-три километра макадама до асфалтног пута, нама овдје и онима што долазе на очевину и дједовину да раде било би још лакше. Живот би нам био на висини. Не само надморској, какав смо имали и без тога, него и оној квалитативној!

Село би се бар још мало разведрило, а то је, ваљда, и другима у интересу…

Ето тако смо отприлике прије дванаестак година, негдје под јесен 2007, биљежили казивања капавичких  домаћина, јединих у цијелој општини који имају осим живе куће у селу и по једну већу кућу у граду.

У међувремену су са животне сцене отишли и Ристо Гордић и оне двије жене у Чепрусима и Стајкуша, жена Миленка Ђурића, која је пекла изврстан домаћи хљеб, да бољега у љубињском крају нигдје нисте могли ни пробати, а ми репортери, који једемо, успут, и по “туђим” кућама, то можемо квалитетно процијенити… У међувремену је Миленко Ђурић потпуно саселио у Љубиње, код сина, мада је, такође у међувремену, онај асфалт за којим је толико чезнуо, прошао кроз село, а и кроз сусједне Влаховиће до Билеће…

У међувремену је козар с пушком и хармоником, Драган Пецељ (чији је тетак Божо Главаш умро) прешао на говедарство, на узгој крава… А себи за душу и припомоћ набавио је два магарца, који цијелом крајолику, у коме одавно нема дјеце – дају, опет, неку посебну веселост, ведрину, доброхотност. Јер ваљда се само јако зао човјек не насмије и орасположи кад у херцеговачкој тишини набаса на магарца, или кењца, како га још ко од старијих људи зове. Недалеко од мјеста гдје она два враголана пасу, у старој чепруској (капавичкој) школи, одавно ван функције, љушти се клачарда са зидова, меланхолично сипи пијесак у танким нитима између запаучених зидова, али зграда се опире упркос мијенама и споља и изнутра. Баш као и садашњи  капавички живот који се осипа, троши, мијења, тањи, па кад ти се чини да ће га можда и заувијек нестати, попут понорнице избије на најмање очекиваном мјесту. Ево, два млађа фамилијарна човјека, два негдашња одбојкаша Љубиња, обнављају двије старе и посустале куће, које су им стигле у насљедство, и за које се до јуче сматрало да више никад ником неће ни затребати.

kapavicka-magarad.jpg (73 KB)

Сматрало се, богме, да ни серија брошираних књига, џепног формата, учитеља Миливоја Миле Ратковића “Писма мојим ученицима”, у којој, уз остало, описује капавичку школу и свог ђака Ристу Гордића, више ником неће требати. Да ју је надишло вријеме попут ове школске зграде у Чепрусима… Међутим, то је и сада, у јесен 2019. пуне четири деценије по изласку из штампе, фасцинантно дјело и права педагошка ризница у коју би требало да завири свако ко се бави образовањем и васпитавањем млађих нараштаја. Ништа слично на просторима бивше Југославије није се могло наћи ни упоредити са подухватом учитеља Ратковића који је с толико љубави и разумијевања портретисао своје ђаке из Пољица, Требиња, Житорађа, Љубиња, Мостара… оставивши нам иза себе нешто што ниједан педагог ни прије ни послије њега није успио. И још нешто, за ово доба похлепе и нарцизма, јако, јако важно: Ратковићева наклоност се не исцрпљује само на одликашима, попут помињаног Ристе Гордића, јер серију књига завршава “Писмом свима” којима је предавао, гдје стоји:

„Ако сам вам овим писмима доказали да смо, ако ништа друго, жељели да кренемо стазом човјечности – ако смо вас бар донекле увјерили да смо активни учесници на грађевини напредног друштва – онда, без посебних неких амбиција, поздрављамо мисао Виктора Игоа: 'Цио је људски род на скелама. Сваки је дух зидар. И најскромнији доноси по један камен'“.

Зато, ни оно камење што га узиђују два млада човјека у двије куће на посусталој Капавици – није без значаја.