Масовне сеобе су у разним временима обиљежавале ове наше просторе у ужем и ширем смислу. „Као да их куга гони“, писао је први словеначки професионални писац Иван Цанкар, гледајући пуне бродове својих земљака исељеника у Сјеверну и Јужну Америку. „Пароброд спреман, море се колеба...“, сјећате се ваљда тих старих стихова Алексе Шантића, док сте сви ви који сте ишли у предратне гимназије чули за македонске печалбаре и њихове мукотрпне животе од Грчке до Аустралије... Глад је у сеобе нагонила и Ирце и Норвежане... и Херцеговце, и Личане, и Грке и Сицилијанце, ма све од крајњег сјевера до крајњег југа Европе.

Но, није баш увијек глад била тај социјални генератор који покреће људе на неизвјестан пут, на то да оставе завичај и крену у непознато... Има ту и цијели спектар других фактора. Некима од њих позабавио сам се још давне 1988. док сам радио у сарајевској УНИ, наводећи да примарни  разлози селидбе у ондашњој Југославији нису били висока плата, раскош, благостање - већ бољи живот за њихову дјецу, сигурнији живот за њихове породице... Ево те приче која ни данас није изгубила на актуелности.

Jedan od medija koji je prenio tu staru UNINU priču ilustrovao ju je ovako.png (326 KB)

Август 1988: Привлачи ли Југословене, чији захтјеви за исељењем из сопствене земље стижу у разне амбасаде, заводљива доларска плата, сјај и раскош из рекламних филмова?

Испод те прозирне позлате, међутим, стоји нешто много опорије. Не желе они у Нови Зеланд, Аустралију или Канаду што их мами сласт тамошњег бољег живота, него се боје да им дјеца сутра не гутају горке залогаје у чекаоницама СИЗ-ова (Самоуправних интересних заједница) за незапослене. Пошли су свом дјечачком сну бојећи се јаве...

Лососи, туњевина, јастози, усамљени јахачи на хоризонту, аквамаринске даљине, бијела стада у бескрају бујних пашњака, захуктали гејзири и злоћудни пепељасти облаци још неугаслих вулкана - призори су којима су прошлог августа, оног 1987. породични магазини у Ослу и Трондхајму плијенили своје читаоце.

Неуобичајено дуге фото-приче на крају су се слијевале у кратки закључак: земља благостања! Ако већ тако Нордијци виде Нови Зеланд, онда није чудо што годину касније, исто у августу, у пакленој врућини југа Еуропе, у Скопљу, Г. Р. млади новинар, с нескривеним узбуђењем свакога дана завирује у поштанско сандуче, чекајући судбоносни одговор.

Г. Р. не би писао о далеким острвима које запљускују Тасманијско море и Пацифик. Он би се тамо уселио. С породицом. Заувијек!

СОЦИЈАЛНА БАЈКА

"Када смо прије пола године чули да на Новом Зеланду траже младу радну снагу, пријавили смо се. Масовно. Десет мојих најбољих пријатеља је у име својих породица послало генералије њиховој амбасади у Атини. Претежно смо факултетски образовани (правници, економисти, медицинари...), нисмо појединачно старији од 35 година. Из сваке породице неко има специјализацију која се уклапа међу тридесетак тих које на Новом Зеланду траже, да бисмо дошли у обзир да се тамо запослимо и добијемо остало што граничи са сновима.

То су: стан близу радног мјеста, односно кредит за монтажну кућу с четири - пет соба, незапослени супружник шест мјесеци сваке седмице добија понуду за посао као и одређену новчану помоћ због тога што не ради.

Мој познаник који је раније отишао, рекао ми је да факултетски образовани зарађују између 30 и 40 хиљада долара годишње, док су му дјеца обезбијеђена на најбољи могући начин. Самохрана мајка на Новом Зеланду за свако своје дијете, до краја његовог обавезног (средњошколског) школовања прима од 300 до 400 долара мјесечно...

Звучи то као социјална бајка у вријеме када се Скопљем, неслужбено додуше, проноси да је десетак овдашњих новинара "узело неплаћени одмор како би могли код нас и у иностранству радити на црно". Наравно, не пером."

Г. Р. је прије два мјесеца од новозеландске амбасаде у Атини добио упутство (као и његови пријатељи) да заједно са супругом овјерава дипломе и све важне податке о себи и адресу послодавца на Новом Зеланду. Све су послали и чекају одговор. Не стигне ли за још четири мјесеца, од одласка нема ништа.

Дође ли, пак, позив?

"Одмах се пакујем. Знам да за пет наредних година заједно са супругом нећу моћи доћи у Југославију јер у случају смрти или свадбе овамо може се вратити само један члан породице - да се то обави и одмах мора назад..."

Супруга нашег срдачног домаћина пажљиво прати разговор. Све јој то изгледа далеко. Недокучиво. За разлику од мужа, она својим родитељима није рекла ни ријечи о намјерама своје породице.

"Тешко би им то пало. Нећу их мучити док све не буде сређено."

ГЛАВОБОЉА У АТИНИ

Дјеца? Као и у свим другим приликама реагују дјетиње. Једва чекају да негдје путују па макар то било и на крај свијета.

Новинар Г. Р. и даље ради свој посао. Приљежно. Савјесно. И погледује у свој поштански сандучић. Још су четири мјесеца наде да ће његовој породици стићи оно: Океј! Долазите!

Чекају то исто стотине и стотине Македонаца, а и други широм Југославије. Са занимањем ће сигурно прочитати и овај посебни извјештај  за „УНУ“ Тањуговог дописника из Грчке Војислава Лалића:

"Сада добијамо само по неколико захтјева Југословена за добијање радне визе. Навала је престала прије неколико мјесеци, чему је очигледно допринијело писање југословенске штампе. Људи су коначно схватили да је визу за рад на Новом Зеланду скоро немогуће добити, да не треба гајити лажне илузије", каже Ан Линардос, службеница новозеландске Амбасаде у Атини, у специјалној изјави за УНУ.

Мјесецима је амбасада ове земље у Атини (Нови Зеланд нема дипломатско представништво у Југославији) била дословно окупирана. Њени службеници су се хватали за главу. Свакога дана из Југославије стизало је по сто - двјесто молби, и не само то. На лицу мјеста смо се увјерили да су многи потезали на овај далек и скуп пут - дневно по 20-30 људи... Већина тих који су тражили визу за рад били су из Македоније. Али, стизали су захтјеви и из других крајева Југославије.

ОНИ НЕМАЈУ ШАНСЕ

У новозеландској амбасади и овом приликом поручују Југословенима: њихова земља има веома рестриктивну имигрантску политику. Траже се само одређена занимања која су иначе на цијени свуда на свијету. За илустрацију нам наводе податак да је у посљедњој години Југославенима издато само десет виза и то три по основу удаје, односно женидбе. Дакле, практично - свега седам!

За одлазак на Нови Зеланд претежно су заинтересирани неквалификовани или полуквалификовани радници. Они немају никакве шансе!

У тој земљи траже се поједине категорије машинских инжењера, медицинари, медицинске сестре, али сасвим одређене специјализације, стручњаци за компјутере. Подносилац  захтјева, међутим, мора сам себи осигурати посао, да зна енглески језик...

Хиљаде Југословена биле су жртве те дезинформације. У једном разговору с тим нашим људима нисмо успјели докучити ко је лансирао причу о "обећаној земљи"... Али једно је извјесно: многи су били жртве те гласине.

Г. Р. и даље вјерује да није у тој већини. Прима своју новинарску плату од "двадесет и нешто милиона", слуша приче о скоро хиљаду својих сународника, што берући јужно воће на грчком Криту зарађују дневно пет милиона и... и нада се да ће их престићи, да ће га једно писмо из сивила просјечности заувијек одвести у земљу сточара и рибара, у земљу о којој, ето и Норвежани говоре с усхићењем.

Прилепчанин Благоје Тошески (40), каже, зна да је његова молба за исељенички пасош у Аустралију једна од пет хиљада које чекају у Београду, али мисли да ће бити позитивно ријешена.

ПУТ БЕЗ ПОВРАТКА

"У текстилној творници 'Биљана', супруга Звезда и ја имамо стартне основе од 16 до 17 милиона динара", прича Благоје.

"Дјеца (13-годишња Бети и 11-годишњи Дарко) расту, потребе се умножавају. Прије свега идемо због бољег стандарда. А тамо су и моје три сестре. Све удате. Једна у Сиднеју, двије у Мелбурну. И за нас вриједи: ако добијемо пасоше, пет година не можемо назад у Југославију. Бит ће ми тешко без домовине, али прије свега морам мислити на дјецу!  Многи наши пријатељи што су се иселили тамо, послије кажу да би се вратили. Носталгија вуче, али нема повратка, јер дјеца немају перспективу."

Звезда је испочетка била огорчена мужевљевом идејом.

Временом, видјевши да се спискови на прилепском СИЗ-у за запошљавање продужују, попустила је. Кренуће као десетине и десетине мајки из овог дијела Македоније: против своје воље, али за добробит своје дјеце.

Радиће било који посао што им родбина тамо нађе. Услов је само да он доноси новац. Што више новца... А кућу доведену до плоче, новцем који је Благоја Тошески добио на лоту, неће продавати. Искушења далеке земље су, ипак, превелика да би се породица већ на поласку одрекла и посљедњег уточишта у домовини.

Слично закључује и Благојев вршњак Драган Баук из Косова Поља код Приштине. Неће продати посљедње прибјежиште у случају неуспјеха у Канади.

Овај  шеф представништва занатске задруге "Вучје", прво ће отићи код стрица Милана у Торонто, који тамо живи већ три деценије, а ради као директор фабрике тешких камиона, чији је власник опет Миланова жена - односно Драганова стрина.

ТЕШКИ РЕФРЕН

"Међу условима за породично усељење у Канаду је, осим што им требаш као радник, да немаш више од 38 година. Ја имам двије преко, но надам се да ће то стриц средити. Прво ћу сам отићи на три мјесеца. Ако ми се свиди, враћам се по породицу: супругу Милијану (35) и кћерке, 15 -годишњу  Оливеру и 11- годишњу Мају. Кћерке ми од четвртог разреда основне школе иду на курс енглеског језика и, право да вам кажем, волио бих да нам се тамо свиди и да останемо. Првенствено због њих. Ја и жена ни овдје не зарађујемо лоше, али видите ли каква је ситуација на Косову? Нећу дјецу остављати у неизвјесности...

Драган Баук је по струци наставник биологије. Испуне ли се његове жеље и стричеви му планови, требао би с породицом одселити у далеки, олимпијски Калгари, да се бави ЗОО-екологијом и од тамошњег биолошког института прима мјесечно, тако нам бар рече, од 10 до 15 хиљада канадских долара. Претходно би, наравно, добио двособан стан...

Ето, чини нам се да смо и даље наставили трагати по тим све већим гомилама захтјева за породичним исељењем из Југославије, односно усељењем у неку од ове три вјероватно сада најатрактивније земље, слике би биле сличне. Већина иде због економске ситуације.

Ипак, заједнички именитељ им је сажет у онај тешки рефрен:

"Због дјеце, због дјеце..."

Неугодан, и њима који одлазе и нама који остајемо.

То већ нису гласине.

То је сурова истина.