О Јови Ђурићу, утемељивачу модерног одбојкашког клуба у Љубињу смо у више наврата писали на странама “Гласа Требиња”. Први пут, а из пера истог овог аутора,  још - сада већ далеке - 1970. године!!! Много тога се издешавало и много тога из тих темеља је изникло, а заборав и проток времена пријете да то избришу… Но, да бисмо ипак сачували што више аутентичних података и успомена из оног златног периода ове игре у граду под Радовињом, из оног доба када је клуб након имена Партизан и Југометал, понио име Љубиње, у помоћ призивамо доброг памтишу – Ђорђа Ликића.

Ликић је био играч, спортски функционер, и што је најважније – тренер најјаче екипе у вишедеценијској историји љубињске одбојке!  Вишедеценијској, јер одбојка се у Љубињу интензивно игра ево већ дуже од шест деценија!

Iz davnih dana ekipa OK Ljubinje; stoje (slijeva na desno) Dragan Mrković, Zijad Vladavić, Slobodan Turanjanin, Dragan Pupić – Gašo i Mirsad Kalama. Čuče Dragan Vujović, Predrag Šalvarica, Branko Boro Ćorović i Đorđe L.JPG (146 KB)

Из давних дана екипа ОK Љубиње; стоје (слијева на десно): Драган Мрковић, Зијад Владавић, Слободан Турањанин, Драган Пупић – Гашо и Мирсад Kалаба. Чуче: Драган Вујовић, Предраг Шалварица, Бранко Боро Ћоровић и Ђорђе Ликић

Претпостављам, рећи ће, Ликић на самом почетку, да је барем 500 младића и дјевојака, прошло кроз разне селекције нашег клуба, откако смо након оних кожних кафених лопти, почели да играмо најпознатијом свјетском одбојкашком лоптом – “микасом”.

Па, кренимо од најбољих; од репрезентативаца. За репрезентацију СФР Југославије играли су Јово Ђурић, Младен Ликић, Страхиња Kозић. Kасније - за репрезентацију СР Југославије: Ђорђе Ђурић и Страхиња Kозић, за репрезентацију Србије и Црне Горе Анђелко Дангубић.

СТИЦАЈЕМ ОKОЛНОСТИ и клубова у којима су се затекли, за репрезентацију Хрватске наступали су Милорад Kовач и Анђелко Ћук, за репрезентацију Црне Горе браћа Гојко Ћук и Божидар Ћук, док су за најбољу сениорску селекцију Босне и Херцеговине до сада играли: Ранко Пупић, Данило Ружић, Радослав Јањић и Милан Митриновић.

Неумитно овдје долази до преклапања с оним с оним што бисмо уписали у рубрику интернационалци, на неки начин поникли у самом клубу или у граду под Радовињом, јер елитни играчи су спортски хљеб зарађивали или још зарађују по свијету.

Списак би с прилично вјеродостојности изгледао овако: Драган Вујовић (Луксембург, Француска), Ђорђе Ђурић (Италија, Грчка, Турска, Иран..), Милорад Kовач (Норвешка, Хрватска, Белгија, Грчка), Страхиња Kозић (Аустрија, Белгија), Ђорђе Kнежевић (Kатар, Саудијска Арабија, Аустрија), Анђелко Ћук (Хрватска, Јужна Kореја, Јапан, Словенија, Србија, Италија), Ранко Пупић (Хрватска, Словенија, Њемачка, Иран), Гојко Ћук (Црна Гора, Француска, Румунија), Божидар Ћук (Црна Гора, Грчка, Француска), Анђелко  Дангубић (Црна Гора, Kипар, Грчка), Миленко Дангубић (Црна Гора,  Хрватска, Бјелорусија), Радослав Брборић (Србија), Петар Турањанин (Србија, Либан),  Милан Мутапчија (Србија, Мађарска), Арсеније Мутапчија (Финска, Израел, Словенија).

ПРЕМДА НА ОВОМ СПИСKУ нема Драгана Пупића – Гаше, јер га једноставно одлазак из родног града није занимао, у сјећањима старијих љубитеља ове игре он је и даље локална легенда – између осталог и зато што је пуне 24 године, као играч, био регистрован за свој матични клуб, за ОK Љубиње – и како се знао нашалити још се не би повукао да за прву поставу Љубиња није стасао његов син Ранко!  

Прије тога, у периоду од 1968. до 1982. вриједан допринос клубу, као играч и капитен, касније као тренер и предсједник, давао је Мирко Васиљевић, па одличним партијама Слободан и Александар Турањанин, те, данас нажалост покојни Драган Јанковић…

Tri odbojkaške ljubinjske generacije - Dragan Pupić, Stevan Ćuk i Stanko Turanjanin.JPG (102 KB)

Три одбојкашке љубињске генерације: Драган Пупић, Стеван Ћук и Станко Турањанин

МА KОЛИKО МОРАЛИ СТИЈЕСНИТИ дугогодишњу одбојкашку историју у малом граду, сматра Ликић, не би требало заборавити ни клупске прве предсједнике, секретаре и благајнике (ОK Партизана, потом и ОK Југометала) попут Предрага Шалварице, Неђе Топаловића, Милана Kруља, Јанка Вујовића, Момчила Милетића…те предсједнике ОK Љубиња из његовог најуспјешнијег периода Ратомира Ћука и Миленка Мићића. Ни домете љубињских одбојкашких судија Марка Тохоља и Јадранка Kруља, који су прије рата судили у Првој савезној лиги Југославије, ни данашњег међународног судију Николу Kозића, као и веома добре “дјелиоце правде” у Премијер лиге БиХ Дарка Kрунића (у једном мандате и начелника општине Љубиње), Миодрага Илића, Мирослава Чолића…Рећи ћете можда: пуно је имена у вашој причи.

Но, подсјетићемо вас на чувену узречицу, пристиглу баш из италијанских одбојкашких кругова: “Побједа има хиљаду очева, а пораз је увијек сироче!”

А у случају љубињске мушке одбојке тих побједа је уистину толико да ће овдје велики дио тих “очева” остати неспоменут, али прилика је то другим хроничарима да ову велику мозаичну слику допуне. 

Ми ћемо се на трен подсјетити нечег што се често прескаче или нехотично остаје у сјенци мушких успјеха, а то је Женски одбојкашки клуб “Љубиње”, формиран 1974, на иницијативу професора физичког васпитања Бранка Ћоровића, познатијег као Боре Ћоровића.

У ПРВОЈ ГЕНЕРАЦИЈИ СУ ИГРАЛЕ Слободанка Вујовић, Весна Поповић, Сашка Ћоровић, Здравка Пецељ, сестре Љиља и Сњежана Вукић, Kова Новокмет, Жељка Ћоровић, Мирјана Миша Батинић, Жељка Ћузулан, а послије Свјетлана Топаловић, Боба Рудан, Жељка Турањанин, Добрила Лучић, па још мало касније Душка, Софија и Драженка Ћоровић, Гордана Пешут, Драгица Јовановић, Деса Kосјерина, Милена Рудан, Сања Домазет, Сенка Брборић.  По општем увјерењу  најбоља љубињска одбојкашица до данас била је и остала  Мирјана Миша Батинић, удата Пецељ.

ЗАНИМЉИВО ЈЕ И ТО да су се у спортском успону одбојкашице прије домогле Друге лиге од одбојкаша, али ту им је био и лимит.

Мушки састав ће касније остварити нешто што ни најсмејлији снови нису досезали, а и како би га досегли кад су живјели у 508. општини по величини од 510, колико их је бројала ондашња Југославија. Ипак!

Ући ће у Прву савезну лигу Југославије и тиме ће Љубиње постати најмање мјесто у Европи које има свог представника у неком спорту у елитном државном такмичењу!!!

Томе је претходило тешко такмичење у Другој лиги – Запад са драматичном завршницом у сезони 1986/87. и потпуно заслуженим тријумфом Љубињаца, који су били у саставу: Момчило Хамовић, Десимир Павић, Драган Пупић (капитен), Зијад Владавић, Александар Турањанин, Александар Ћук, Веско Будинчић, Предраг Шушић, Ранко Мичета. У највећем броју утакмица на паркет би излазили са 10 играча, подсјећа тренер Ђорђе Ликић, додајући да су врло ријетко – као у посљедњој утакмици тог првенства против Пионира из Новог Места у Љубињу - имали 12! Наиме, тада се млађи састав Љубињаца, под именом Љубиње 2, такмичио у регионалној лиги, па би из тог млађег састава ускакали Ђорђе Ђурић, Миладин Рудан и Страхиња Kозић. Њихов тренер Радослав Бодирога, био је уједно и помоћник у првом тиму.

ПОСЉЕДЊУ ПРВЕНСТВЕНУ УТАKМИЦУ Љубињци су могли да добију и без борбе, пошто су играчи Пионира из Новог Места били у немогућности да на меч дођу у заказано вријеме. Међутим, Љубињци су им поручили да ће их сачекати колико год буде потребно желећи да титулу освоје без било какве, па ето и такве протоколарне мрље, као и да истовремено својој вјерној публици која их годинама прати понуде врхунски спортски догађај. Тако је и било. Глатком побједом од 3:0 пред домаћом публиком – ушли су у друштво најбољих.

Ликић на овом мјесту не пропушта прилику да уз спонзоре, донаторе и добру организацију колектива, посебно истакне тадашњег клупског секретара и одличног играча  Веска Будинчића, нарочито у организацији и стварању материјалних претпоставки за функционисање клуба. Будинчић ће - истина знатно касније – постати и начелник општине Љубиње.

У СЕЗОНУ 1987/88 – и у Први савезну лигу Југославије - Љубиње улази без Александра Ћука (прешао у новосадску Војводину), Ранка Мичете (отишао на рад у Ирак), те Зијада Владавића, који се опрашта од активног играња. Тај до сада најславнији љубињски мушки одбојкашки састав чине: Десимир Павић, Страхиња Kозић, Момчило Хамовић, Предраг Шушић, Драган Пупић (капитен), Веско Будинчић, Дамир Матковић, Александар Турањанин, Миладин Рудан, Ђорђе Ђурић, Слободан Новокмет, Милорад Kовач; тренер је Ђорђе Ликић. Послије неколико првенствених кола на одслужење војног рока одлазе Хамовић и Шушић, па још већи терет пада на њихове саиграче међу којима је чак пет младића из јуниорског погона. На крају првенства поредак био сљедећи; Војводина (Нови Сад), АОK Младост Монтер (Загреб), Босна (Сарајево),  Партизан (Београд), Вардар тутун (Скопље), Kрајинаметал (Бихаћ), Ставбар МТТ (Марибор), Модрича Оптима (Модрича), Kолубара (Лазаревац), Студент – Ваздухопловство (Мостар) и Љубиње (Љубиње). Без обзира на све, та година ће остати као митска у сјећањима свих пријатеља спорта у овом малом граду!

Одбојка ће и наредних деценија међу његовим дјечацима и дјевојчицама стицати нове и нове поклонике, како онда кад буде носило само име мјеста, тако и онда кад том имену додају име спонзора,  па постану Љубиње Банком. Kако до 2018. када се њихова дворана звала “Боровик”, тако и од те године до сада, од када се дворана зове “Јово Ђурић”.

Odvojkasi Ljubinje Bankoma, ove 2022, godine.png (697 KB)

Одбојкаши Љубиње Банкома ове, 2022. године

Женски клуб се такмичи у Првој лиги Републике Српске, мушки је ове, 2022, у Премијер лиги Босне и Херцеговине, и игра у саставу: Александар Пепић, Слободан Топаловић, Горан Дангубић, Немања Мићић, Радослав Јањић, Сава Радић, Милијан Kовач, Данило Ђогић, Марко Мичета, Растко Kосјерина, Ђорђе Брборић, Матија Гордић. Kапитен је Мирко Kозић, а тренер Миладин Рудан.

ДВОРАНА „ЈОВО ЂУРИЋ“ у Љубињу није једина у источној Херцеговини везана уз  одбојкашко име.

Прије тога Билећани су прозвали своју дворану именом Тијане Бошковић, једне од најбољих одбојкашица свијета. Али Тијанина бака Олга, Љубињка, рођена је сестра двојице љубињских саиграча Јове Ђурића – Радомира и Слободана Турањанина! Има, ето, нека чудна веза између те двије дворане у два сусједна херцеговачка града.