IMG_20240720_193807_resized_20240720_073900558.jpg (184 KB)

Уочи отварања 67. Фестивала фестивала, смотре најбољих остварења аматерске позоришне продукције региона, у Културном центру приређен је омаж преминулом црногорском редитељу и драматургу Горану Булајићу, једном од обновитеља манифестације и члану Умјетничког савјета Фестивала фестивала.

На вољеног колегу и позоришног зналца изузетног ауторитета, заједничке године фестивалских дружења у Требињу и његов стваралачки траг у драмској умјетности Црне Горе и региона подсјетили су чланови Умјетничког савјета фестивала Слободан Вујовић, Слободан Радовић и Зоран Ђерић, редитељ Драган Kопривица и глумац Добрило Чворовић.

Омажу су присуствовали и чланови породице Горана Булајића – брат Страхиња, кћерке Тамара и Катарина и братић Богдан.

У биоскопу Културног центра приказан је и филм „Сјећање на Горана“, који је рађен по сценарију Јанка Јелића а у продукцији Никшићког позоришта.

Потом је у позоришној сали глумац Војо Kривокапић извео монодраму „Бизмисмен“, коју је још прије 30 година режирао Горан Булајић, по тексту Миодрага Kараџића.

IMG_20240720_194229_resized_20240720_074317879.jpg (331 KB)

 

Слободан Вујовић: IN MEMORIAM

Реткост је да се у једном човеку у венац доброте, чојства, оданости, лепоте уплету све ове Божије датости. У нашем Горану смо све ово имали, потајно му се дивили, да он не види, јер би то увредило његову људску скромност неизмерно узвишеног карактера.

Својим стасом, гласом, а изнад свега, добронамерношћу у свим пољима свога делања, импоновао је свима нама који смо га знали и са њим радили на пољима позоришне уметности, имајући у њему правило према коме се могао мерити квалитет сваког позоришног чина презентованог на нашем Фестивалу фестивала.

Тешко је замислити да га неће бити физички у Требињу, али, имајући у виду његове заслуге, сигуран сам да ће убудуће куцати у нашим срцима свих фестивалских дана.

У нашим срцима наћи ће се на најлепшем месту наших сећања.

Горане, нећемо те заборавити и нека те Бог чува у Рајском насељу.

Нека је вечна слава и мир нашем само физички одсутном Горану Булајићу.

Његов дух је изнад нас.

 

Слободан Радовић: СЕЋАЊЕ

IMG_20240720_194107_resized_20240720_074157156.jpg (222 KB)

Пре годину дана, у разговору после представе Травничког позоришта, забележене су речи Горана Булајића: „Сви ми играмо утакмицу са извјесним резултатом, и у сваком смислу, зна се исход. Драж позоришта је да ту утакмицу играмо на различите начине. Ова прича аматера из Травника је супериорно демонстрирање тога, извели су је врло шармантно и једноставно. Направили су лијепу, пријемчиву, мени врло блиску причу. У њој се осјећа радост позоришта, то је успјех и игра.“

Увек прецизан у својим добронамерним проценама, Горан је са пуно такта, анализаирао приказане представе, помажући ансамблима својим корисним сугестијама. Такође, Горан је ангажовано, стручно и инвентивно учествовао у раду Уметничког савета Фестивала фестивала.

 

Зоран Ђерић: УСПОМЕНА НА ГОРАНА БУЛАЈИЋА

IMG_20240720_195951_resized_20240720_080027717.jpg (241 KB)

Горан Булајић и ја смо имали три заједничке тачке: Требиње, Фестивал фестивала и позориште.

Иако смо се сусретали и раније, на позоришним фестивалима у Котору, Суботици и Новом Саду, тек је Требиње, током друге половине јула месеца, била прилика да се интензивно сусрећемо и дружимо. Било је то пре двадесет година. И наставило би се тако и овог лета да Горан није отишао на другу страну.

Горан је био позоришни и телевизијски редитељ. Ја сам, током тих година, углавном био на местима управника Позоришта младих у Новом Саду и управника Српског народног позоришта. Непрестано смо причали о могућностима наше сарадње, о текстовима и ауторима које би он могао да режира у неком од позоришта у Новом Саду. Причали смо и о глумцима, као и о много чему другом. Ипак, околности нам нису ишле на руку и до наше позоришне сарадње никада није дошло.

Само једном, прошле године, успели смо да у Српском народном позоришту гостује Никшићко позориште са Нушићевим „Сумњивим лицем“, а у режији Горана Булајића. Том приликом су први и последњи пут седели један поред другог у сали Српског народног позоришта, после тога у позоришном клубу „Стерија“ и, касније, у Његошевој улици, у башти једног кафића. Дуго смо се договарали о могућности да Горан режира неки домаћи текст у позоришту кога сам тада и још увек водио. Разговарали смо о Миодрагу Караџићу и о његовом последњем, још увек не постављеном тексту, кога ми је послао мејлом, непосредно пред своју смрт. Остао ми је као тестамент.

Горан Булајић је многе комедије Миодрага Караџића постављао на сценама у Црној Гори, као и на телевизији. Биле су то успешне режије, популарне, и данас радо гледане.

Прошле године, на 19. Фестивалу глумца у Никшићу, очекивао сам да се сретнемо и наставимо договоре. Био сам члан жирија Фестивала, а Горан је требало да води разговоре после представа.

Када сам стигао у Никшић, 6. новембра 2023. године, назвао сам Горана телефоном, радостан што ћемо се видети и дружити у његовом граду. Јавио ми се, рекао да је болестан, да је у болници и да неће моћи да прати Фестивал. Тако је остало до краја. Питао сам га о каквој болести се ради, само ми је одговорио да је у питању „стара бољка“ и да се нада да ће то брзо решити. Нажалост, то се није десило. Та „бољка“ је преузела Горана, мог и нашег пријатеља, колегу, члана Савета Фестивала фестивала, појаву и глас које смо радо гледали и слушали и пре и после гледања фестивалских представа, у кафани, за столом, или у некој башти, уз пиће и дружење.

Остао је Горан у нашим сећањима, у нашим фестивалским ноћима, јединствена појава, позоришни зналац и ауторитет позоришницима из Црне Горе, Србије, Босне и Херцеговине, Македоније, Хрватске и свуда где је био и режирао позоришне представе.

Нека му је вечна слава!

 

Драган Копривица: СЛОВО О ГОРАНУ

IMG_20240720_194831_resized_20240720_074900820.jpg (176 KB)

У моја бројна сјећања о Горану Булајићу, драматургу, позоришном и ТВ редитељу, изузетном човјеку, с којим сам имао част и лично да сарађујем, уткала се и болна сторија о његовом прераном одласку...

Деветнаестог новембра прошле године возио сам се аутобусом ка мору кад ми је зазвонио телефон, након чега сам чуо брижан глас Слоба Вујовића, који ми је са сјетом прво казао: “Јеси ли чуо, Бога ти, умро је наш Горан...”

У знак мог снажног непристајања на кобну слутњу, само сам помислио: “Дај Боже, да то није Горан Булајић.”, и усплахирено сам питао: “О којем Горану говориш?”, а Слобо муклим тоном, пуним пијетета, одговорио: “О нашем Горану... Булајићу...”

Мало касније завршио се наш разговор пун пијетета због одласка врсног човјека и ствараоца, а Слобо додао и да је чуо како се Гораново здравље искомпликовало након једног пута аутом ван Црне Горе, и да су љекари напросто били немоћни...

Након разговора ћутао сам погођен због болне вијести, која је ожалостила многе у Црној Гори и шире. Био сам притом свјестан да је са Гораном неповратно отишло и цијело једно вријеме, којем је он дао особен печат...

Потом сам провјерио портале, на којима је с посебним пијететом стајала вијест да је преминуо наш чувени драматрург, позоришни и ТВ редитељ Горан Булајић, чијом смрћу су много изгубили и Црногорско народно позориште, и ТВЦГ, и наша цјелокупна савремена култура.

На Горанов изненадни одлазак након несмањеног животног темпа током више година, уз нарушено здравље, мада се никад није жалио, све се било окренуло против њега као у најгорем филму. Црна Гора је с тугом примила обавијест о Горановој смрти, сви ми, његови пријатељи, изгубили смо врсног друга и ствараоца, чије смо савјете уважавали и учили уз његова енциклопедијска знања.

J32A1334_resized_20240720_074940023.JPG (275 KB)

Горан Булајић је оставио свој велики људски и стваралачки траг у Црној Гори, од свих увијек поштован у раду с драмским аматерима Црне Горе, посебно са професионалним театрима код нас и на Балкану, увијек и свугдје радо дочекиван као стрпљив, искусан зналац, који је несебично преносио своја искуства из позоришне и филмске радионице, а који је на крају сагорио у свом вјечном полету вршећи бројне обавезе у култури Црне Горе и региона.

Горан остаје у нашим сјећањима као ерудита, зналац хиљаду послова у култури, одмјерен и господствен, вазда спреман да саслуша сабесједника, и у доброј намјери изнесе своја непресушна искуства и знања, због чега су га вољели културни посленици широм Балкана. Несујетан и благородан, од огромне користи био је за Црну Гору и регион, урадио око 70 представа код нас, у Србији, Македонији, Босни и Херцеговини, од Цетиња, до Никшића, Подгорице, Београда, Штипа, Бијелог Поља, Зенице, Пљеваља, уз више ТВ драма, један ТВ филм, једну ТВ серију о ЦНП-у... Аутор је и коаутор неких драмских текстова, добитник више угледних признања... У Гораново доба културне манифестације и државни програми од посебног значаја нијесу се могли замислити без његове редитељске руке. Водио је Драмски студио у свом Никшићу, и за 11 година извео близу 20 премијера, уз скоро 500 извођења... Био је уредник културног програма ТВЦГ, директор Дјечјег позоришта у Подгорици, водио Управни одбор ТВЦГ, Которски фестивал позоришта за дјецу и Међународни фестивал глумца у Никшићу, држао наставу на Филозофском факултету, био драматург ЦНП-а, прије свега, био је човјек институција...

Сви ови импресивни подаци говоре о томе да је и кроз наше животе прошла моћна личност великог талента и невјероватне креативне енергије, људског опхођења према свима који смо имали срећу да Горана знамо и дружимо се с њим.

Црна Гора се поноси што га је имала као великог позоришног и културног посленика, личност неисцрпних знања, која се сваком креативном послу предавала без остатка, уз спремност да свима помогне... Бројни помени о Горану и његовом свијетлом доприносу култури на нашем духовном тлу, остаће неизбрисиви.

Његов снажан редитељски рукопис видјећемо вечерас и уживо, у монодрами “Бизмисмен”, коју је Горан режирао по тексту Миодрага Караџића, а у обновљеној изведби никшићког глумца Војислава Воја Кривокапића, својевремено играној преко 120 пута у земљи и региону, између осталог и у Београду.

Финализујући ТВ драму по мом тексту “Оче, лаку ноћ”, Горан је у посљедњим кадровима велемајсторски уснимио симболичан детаљ: жељезничке шине на станици у Никшићу, које кобно нестају смањујући се у сивој измаглици... И кад сам први пут угледао тај кадар, знао сам да носи у себи и неку горку слутњу нестајања...

Горане наш драги пријатељу, који си отишао у незаборав, та даљина те однијела у вјечност. Нека је нашем Горану, који је своју духовност, знање и умијеће уградио и у токове овог Фестивала фестивала у дужем низу година, вјечна хвала и слава...

 

Добрило Бобан Чворовић: ЉУДИ КАО ГОРАН НЕ УМИРУ

IMG_20240720_194412_resized_20240720_074441641.jpg (175 KB)

Година 1980, мјесец јун, град Никшић, КУД „Захумље“.

Група момака, готово истих година, на челу са Гораном Булајићем, тек дипломираним театрологом Филозофског факултета у Сарајеву, ушла је, добрим дијелом, несвјесно у велику позоришну авантуру. И гле чуда, ништа мање него, по многима, понајбољим драмским текстом - „Чекајући Годоа“. Довољно млади, довољно дрски и феноменално луди, уопште нијесу били изненађени успјехом код публике и критике, који је кулминирао представљањем и на Фестивалу драмских аматера Југославије у граду Требињу. Тако је почела једна епска прича о успјешном одржавању позоришног живота у Никшићу.

Очигледно је да је од свих нас Горан знао шта ради.

На самом почетку, себи је поставио велике циљеве и у наставку каријере ређали су се само успјеси. Из премијере у премијеру, извођени су текстови понајбољих европских и југословенских аутора, што је публика на нашим просторима одушевљено прихватала. Тај не кратак и нимало лак пут резултирао је отварањем професионалног позоришта у Никшићу 1999. године. И опет, гле чуда, режијом Горана Булајића, на свеопште одушевљење како нас глумаца, тако и цијелог града!

С пуним правом, из пуних уста можемо и морамо рећи да су сви успјеси позоришног живота у Никшићу нераскидиво везани за нашег Горана.

Горан Булајић је био суштина талента и знања, оличење части, доброте, несвакидашње  момачке појаве, љепоте и госпоштине. Од момента његовог физичког одласка, бројимо сате, дане, ево већ мјесеце, али смо сигурни да такви људи не умиру. Живио је на понос породици и братству Булајић, у насљеђе им је оставио не само стваралачко богатство, већ и богатство - частан живот и неукаљан образ.

„... Кад Човјек оде

На трен задрхти планета

Нека тиха језа

Заледи наша срца

Са њим оде

Дјелић наше душе

Одлазе најдражи

Одлазе најбољи

Дјелића понестаје

Боле слеђене груди

Стеже, тешко се дише

Док Људи умиру

Све тише...

И...

Тише...“ (стихови из пјесме Небојше Ћића Вулановића, посвећене Горану)

Нијесам сигуран да ли сам добро познавао Горана Булајића. Али сам сигуран, посве сигуран, да су очи свијетле, Горанове, доласком на свијет, односно рођењем својих унучица, како је Горан знао рећи, малих а великих ђедових ђевојака, Искре и Дуње, искриле неким чудним сјајем...

 

J32A1348_resized_20240720_080940942.JPG (225 KB)

СТРАХИЊА БУЛАЈИЋ:
Ово вече било је веома емотивно и за мене и за његову дјецу. Драго ми је што сам вечерас овдје и што су се сјетили да организују ово вече њему посвећено. Зато желим да се захвалим организаторима и овом фестивалу, на који је мој брат увијек радо долазио и учествовао у његовом раду – и враћао се увијек препун изузетних утисака о фестивалу, о Требињу и његовим људима, колегама и позориштима која су овдје долазила.