Давно је било кад се коло завртјело. Толико давно да све те протекле године човјек не би могао да изброји, таман да цијелог свог живота ништа друго и не ради него броји. А гдје су тек године које долазе, ко би њих могао да изброји. Они који мало боље познавају суштину овога свијета, веле да је у њему све вртња и све коло, само што ми то не можемо добро да схватимо, нити нам је дато да знамо колико је то коло велико и докле ће се окретати.

C2AzpRCM7ci5z8CwgvE69sSua768eHyQ_400.jpeg (100 KB)

У оно некадашње вријеме, у свим херцеговачким селима, али и варошима, хватало се и вртјело коло момачко и дјевојачко. Први пут сам се у коло ухватио кад сам имао дванаест година, и то на сијелу у моме селу. И зачудо, момци и дјевојке у колу су ме прихватили као да сам им по свему био равноправан. Нико срећнији од мене. Цио свијет је био мој.

У херцеговачким варошима коло се, средином прошлога вијека, хватало у самом центру, онако насред трга или у главној улици. Најчешће би то било за вјерске православне празнике. Нигдје православна вјера није била у то вријеме погажена и поражена као у источној Херцеговини, али се нигдје није више ни колало о Савину дану, Тројицама, Илиндану, Преображењу Господњем… Омладина нити иде у цркву, нити се крсти, али зато, о сваком свецу, игра коло насред града. Није то било мало коло него оно огромно, у коме се на три мјеста играла херцеговачка пролета.

Памтим добро, у Билећи се, за Савин дан и Преображење Господње, коло вртјело насред града испред  „Бате“, у самом дну главне улице која се одувијек звала Вијенац. Комитет је, међутим, процијенио да се на тај начин блокира саобраћај, премда је у то вријеме у цијелом граду било свега пар десетина возила, па је ангажована полиција која је растурила коло и наредила да се оно ту више не може хватати. Омладина се онда досјетила, па је коло ухватила на платоу испред Мерћепових млина, тачно под прозорима Комитета. И чим су ухватили коло, одмах су и запјевали: „Крени коло да кренемо, да друг Тита споменемо“. И да не би било мало, одмах потом додали нову гангу: „Нема кола да се крене, ђе се Тито не спомене“. Комитет и комитетлије су били матирани. Како да растуре и забране коло које кроз пјесму помиње друга Тита, слави га и велича. Тако је коло и остало и играло се под прозорима Комитета још неколико година.

Али, досјетили су се и у Комитету. А било је то прије равних педесет година. На Преображење Господње, чим се ухватило српско коло под прозорима Комитета, одмах поред њега ухватило се и муслиманско, али знатно малобројније. Српско се окретало на десну, а муслиманско на лијеву страну. Пјесма се орила из једног и другог. Само, у већем се пјевала ганга, а мањем искључиво бећарац. Не памти се да су икада откако су постали, муслимани колали, играли и пјевали на православни празник, али колико тога никад прије није било, па се ипак догодило. И играла су два кола задуго једно поред другог, мирно, уз пуно поштовање и у најбољем реду.

Кад су се исколали, одиграли и испјевали што су имали, Комитет је донио одлуку да се коло забрањује. И лијепо су образложили и објаснили да коло дијели омладину по националној основи, а то се у оно вријеме није смјело радити. Тако је и нестало кола у Билећи.

Некако у исто вријеме, и у Требињу је улично коло отишло у прошлост, али не на основу забрана и комитетских одлука него на много љепши и културнији начин. У граду испод Леотара општинска власт је некако имала више слуха, па је позивала коловође себи, сврставала их у своје редове, давала им повластице, бирала у ово и оно, а успут им објашњавала да је коло застарјела средњовјековна ствар. И тако је нестало уличног кола и у Требињу. Гачани и Невесињци су колали још седам-осам година, па се и тамо коло прекинуло. Истина, на Братачком лугу га је било још задуго, па се и сад, негдје тамо поткрај љета, ухвати кад су коњске трке и кад се ту искупи грдни свијет, али је редовно малобројно, па према томе слабо и нејако. Тако, уколико се ухвати, утолико се и прекине. У модерном 21. вијеку играју се нека друга кола, а свему се зна мјесто и вријеме, па и колу. А зна се и ко у које коло може да се ухвати.

Зна се и то да су се због кола на многоме „сломила кола“.

Некако три-четири године одмах по Другом свјетском рату, ту у једном нашем херцеговачком селу, женио се један кршни и вриједни Херцеговац. Женио се, па се и ухватио у коло на властитој свадби. Али, како је коју био и попио, није му ђаво дао мира, па ће и запјевати: „Ово коло што се креће, на Русију пуцат неће“. А Русија и руски вођа Стаљин већ били забрањени у нас. Ваљда је хтио мало да се похвали и пред младом, рачунајући да су око њега све сама родбина и комшије у које може да има повјерење. То исто вече, кад се свадба растурила и док кућна чељад још нису била ни полијегала, дошли су по њега. Узалудне су биле молбе укућана да га поштеде или да га барем оставе да једну ноћ преспава са тек доведеном младом.

Пуне двије и по године су га преваспитавали на Голом отоку, док коначно није схватио да пет пара не ваљају ни Русија ни Стаљин. А сво то вријеме млада га је вјерно чекала. Чекала и дочекала.

Годинама послије му се по глави мотало питање ко га пријави, премда га јавно ни пред ким није смио поставити. Није чак ни онда кад је нестало и наших и руских комуниста и умјесто њих дошли да владају неки други, који кажу да су много бољи и од најбољих. Тако је и остарио и умро, никада не сазнавши ко га је шпијао. Истина, сумњао је на тројицу, али им то није смио ни поменути чак ни онда кад је нестало комуниста, помишљајући увијек да они могу и да се врате.

Кад год бих чуо ту причу, увијек сам питао старије за детаље. Одговори су увијек били шкрти:

     - Није му ђаво дао мира, па се увати у коло у које се не вата и тако оде по Резолуцији.

И то би редовно било све што би умјели и могли да ми кажу.

О колу сам се наслушао не само прича, него и пјесама, пословица и заклетви.

Још увијек знам напамет скоро цјелокупну пјесму Бранка Радичевића „Коло“: „Коло, коло, наоколо, виловито, плаховито, наплетено, навезено, окићено, зачињено“… То је некад сваки ђак морао да зна напамет. Али, ето, и то јужнословенско коло, које је трајало пуних седамдесет и нешто година, дотрајало је па се и распустило, а онда су се сви ухватили у нека своја кола и заиграли и запјевали на свој начин.

 „Ко се у коло хвата, у ноге се узда“. „Ако си се већ ухватио у коло, нема ти друге него да играш“. Има још доста пословица о колу.

А што се заклетви и молби божјих тиче има и она: „Кола ми добрићевског“.

То коло из манастира Добрићево још понеко од старијих помене, премда оно не постоји већ више од једног вијека. 1914. године, Аустријанци су га однијели из манастира Добрићево, а шта је са њим даље било нико не зна. Од њега је остала само прича.

И тако, коло по коло, па дођосмо и до краја. До краја ове приче, премда се колу нигдје крај не види. Јер колико је само земаљских кола, почев од онога билећког што се хватало под прозорима Комитета, до кола на Требишњици у Требињском пољу и најпослије, турбина у Гранчареву и Гацку. И све што је земаљско непрекидно се врти и окреће заједно са цјелокупном планетом. А колики је тек обртањ на небеском млину који непрекидно орга, окреће и меље, меље, меље...