scepo sirotinja.jpg (90 KB)

     Једном сам негдје прочитао или можда од некога негдје чуо, ваљда у неком афоризму или старохерцеговачкој изреци: „Сиротиња је најбогатија, она увијек све плати“.

     Кад се зрело размисли, заиста је тако. Нити је кад било нити ће бити рата, а да сиротиња у њему није плаћала понајвише и понајчешће. А плаћала је властитим животима и крвљу, најчешће својом младом крвљу, а потом сузама, знојем и немањем сваке врсте. Плаћала је у немиру, али и у миру, да ко ће ако сиротиња неће. Богати и моћни су при свему били са стране, одређујући почетак и крај рата и чекајући свој тренутак.

     Тако су огромном сиротињском снагом и моћи измиривани и измирени сви дугови које су најчешће правили богати, велики и моћни. И тако нити се кад догодило нити ће се догодити да се рачуни наплате од великих и моћних који су их и направили и од којих и потичу.

     А ако већ сиротиња плаћа, одакле јој? Па има у сиротиње ако и у кога има на овом бијелом башанском свијету. Има јер је она неисцрпан извор имања сваке врсте. Давно једном у дјетињству слушао сам комшију Трипа кад говори:

    -Нема ништа јаче од народне и сиротињске кобиле.

     Нисам тада разумијевао значење тих ријечи, премда сам их добро упамтио. И тек касније сам схватио њихово право значење. Схватио и, из дана у дан, све боље схватам.

     У раним младићким данима, десетак година касније, један стари и мудри Херцеговац ми рече:

     -Синко, запамти добро, богати је увијек у праву и никад не плаћа, него се све испостави сиротињи на наплату.

    На те његове ријечи најприје се збуних, а онда се одмах и побуних. Био сам у оним лудим годинама, таман навршио деветнаесту, кад се човјеку чини да је цијели свијет његов и да све зна. Тек су ме били примили у Партију. А шта ми све нису напричали на тим првим партијским састанцима: капиталистичко-империјалистички свијет пропада, а на његово мјесто ускоро долази комунистички поредак, у коме ће „свак радити према могућностима а трошити према потребама“. И све то што су ме учили у школи и на партијским састанцима, рекох старцу. Старац је ћутао. Дуго ме гледао, а у том погледу је било жала за властитом младошћу, сјете, туге и кајања посебне врсте. На крају, кад сам испалио из себе све што сам имао, полако све вадећи ријеч по ријеч из уста, рече ми:

     -Схватићеш, синко, доцкан ко и ја, и то тек кад ти буде колико и мени данас. А вазда је било према оној народној: „Потоња памет, кењцу под реп“.

       Додаде да је и он у раној младости био исти такав. Потом закључи:

     -Ако ишта свијету дође главе, биће то богатство и паре. То двоје једе све редом, док најпослије не поједе и само себе.

     Заћута на неколико тренутака, па онда рече:

     -Лијепо је бити сирома човјек.

     И опет се збуних. Прочита старац ту збуњеност на мом лицу и у очима, па ми објасни:

     -Богат се увијек секира, вазда му је пуна глава и стално је у страху да ће му богатство пропасти. А сиромаху је све равно до мора, ништа нема, па се ни због чега и не секира. А кад што створи трипут се више радује него богаташ. Богати је научио да има, па се имању не умије ни радовати. Њему је увијек мало. И било би му мало и кад би цијели свијет био његов. Проклете су паре, а с њима и велико имање.

     Како се све више примичем старчевим годинама, све се чешће сјетим његових ријечи и све су ми јасније. И све више схватам да су оне и филозофија живота и историјска истина. Сво оно силно богатство богатих и моћних потрошили су неки други, а не њихови наследници, којих најчешће, већ у другом или трећем кољену, више нису ни имали. Тако је било са старим Египћанима, Персијанцима, Атињанима, Римљанима, Византинцима... Остала је само сиротиња и њено сиротињско потомство. Остала да има ко да пати и сиротује, плаћа рачуне и да тако буде најбогатија.

     Тако је било и тако остало.

     Па и данас све је исто као што је некад било. Велики, јаки и богати, троше, а сиротиња плаћа ли плаћа. Јер, ко је најјачи и најбогатији? Па држава. А ко је најзадуженији? Опет држава. И то не само ова наша, накарадна и никаква, него и све државе овога свијета. А ко ће да плати све те државне дугове? Наравно, народ, односно сиротиња. Она је одувијек најбољи платиша. Примјера ради, код нас пензионери имају најмања примања, а први увијек плате рачуне: за струју, воду, телефон, смеће, гријање, телевизију... Боје се да не потроше оно сиротиње на што друго, па де да одмах плате док има од чега.

     Права је срећа да свака држава има своју сиротињу. А да је нема, куд би и како без ње.

     А сиромах, ко сиромах. Одувијек није био ничији нити је имао било какву цијену. Данас кад је све у парама и кад се њима све мјери, нема ништа горе од сиромаха. Тај и такав никоме не треба ни за шта, осим за плаћање рачуна. А рачуни су се одувијек плаћали и још увијек плаћају тек кад се све заврши и кад се да свјетлосни знак за фајронт.

     Тако је то с плаћањем, сиротовањем и са сиротињом.

     Па нешто размишљам: неће нестати Херцеговине, упркос свим њеним исељавањима, одласцима, нерађањима, умирањима, упркос црним предвиђањима да ће остати пуста и да више не важи она херцеговачка: „Херцеговина цијели свијет насели, а себе не расели“. Хоће, опстаће и остаће јер је одувијек била сиротна као мало која друга земља, и то не годину и двије него вијековима.

     Сиротиње увијек треба, јер ко би плаћао рачуне богатих и моћних да није ње. Зна то и Бог, слава му и милост, због чега и држи сиротињу на земљи. Зато, не брини херцеговачка сиротињо,, биће те још задуго. И кад све друго потоне и оде у амбис, ти ћеш још постојати и на површини остајати и пливати као уље на води. Тако ти је суђено.