Вратио сам се на село. Сад свако јутро устајем у пет, а лијежем тамо негдје иза десет навече. Чим устанем, кувам и пијем чај, потом око пола сата читам, па послије тога на посао. По цијели дан се не скидам с ногу. На селу увијек посла има, љети и зими. Сједем само када доручкујем, што траје око петнаестак минута и пола сата за ручак. Свако вече гледам телевизију, кад су дани краћи два и по до три сата, а с прољећа и љети у просјеку мање од сат.
Храним, пазим и музем краве, узгајам телад, од прољећа до касне јесени товим свиње, а ту су још кокоши, пси и мачке. Око свега треба поскочити и порадити. Косим, купим, превозим и слажем у шталу сијено и другу сточну храну. Тренутно обрађујем око три хиљаде квадрата земље, од чега је једнa трећина жито, а остало поврће. Орем, фрезам, садим, окопавам и залијевам: кромпир, блитву, пасуљ, грашак, мркву, цвеклу, парадајз, паприку, лук, купус... Окопавам, ђубрим, режем, прскам и берем воће. С јесени, правим вино и печем ракију, углавном за домаћу употребу. Кољем свиње, правим кобасице, сушим месо... Режем, извлачим и цијепам дрва, поправљам ограде и остало.
Кад дођем у град, пријатељи и познаници, при сусрету и на кафи, кад за кафу имам времена, најчешће ми говоре:
-Ти си повукао прави потез. Живот на селу је права ствар: здрава храна, незагађена вода, чист ваздух, природа, мир... А имаш све што и у граду: струју, телефон, водовод, асфалт... И још си близу граду и главном путу. Уживаш ко човјек. А види се и на теби да је тако: погледај линије, види му боје и оне праве сеоске здравине. Ма, ко момак.
Жена, међутим, не мисли тако. Она ме често кори и савјетује на свој начин, а помало и жали, па каже:
-Што радиш, човјече, толико. Није то више за твојих година, знаш ли ти колико је теби? Превише је и за младића, а не за тебе и твоје године. Ето те слинџо се, нема те за пола. Поцрнио и потамнио у лицу, а леђа ти се искривила. Гледај ти рука: све жуљ на жуљ и чвор на чвор, а наквасале и испуцале. Да се препадне човјек од тебе кад те угледа таквог. А ушчујеш се, брате, од те шталетине, не може ти се прићи. Џабе те прати и пресвлачити, довољно је само да уђеш у шталу, па да се роба на теби усмрди. Ћунеш, а ти тога нијеси ни свјестан. И шта си зарадио? Ништа. Видиш ли пошто ти откупљују млијеко, није му се повећавала цијена за посљедњих двадесет година, скупља обична вода од њега, требаш предати пет литара млијека да би купио литар дизела.. С јајима је иста прича. Месо је нешто скупље, али ни ту нема веле зараде. А што се свиња тиче, колико даш за прасад и храну, скоро да можеш купити за те паре исто онолико свињетине колико ти буде у товљеницима. Остави се тога, па проживи то живота што ти је остало ко човјек.
Свјестан сам да је у праву и да јој свака има мјеста и оправдања, али и поред тога не одустајем од села и живота на њему.
Кад повремено стигнем у стан, жена и неке њене другарице се одмах почну жалити на прекомјерну тјелесну тежину. Тврде да под хитно морају на дијету. И већ по Интернету трагају за најефикаснијим начином скидања килограма. Често ми говоре:
-Благо теби, ти макар немаш проблема с килажом и линијом. И како онда да ти триглицериди и холестерол не буду уредни. А и шећер.
Одмах им поручим да имам рјешење за њих и да знам рецепт за најбољу дијету на свијету.
-Дођите на село и само идите за мном по цијели дан, не морате чак ни да радите, па ћете засигурно дотјерати линију.
Испочетка се на те моје ријечи и предлоге нису превише ни љутиле, а како вријеме одмиче, чим поменем рецепт и дијету, одмах се побуне, одмахну руком и прекину ме упола реченице:
-Немој, молим те, знамо већ за те твоје рецепте и дијету.
Многим друговима, чим почну да хвале живот на селу и моју линију и боју, савјетовао сам да поступе на сличан начин као и ја и да се врате у завичај. Тамо имају запуштено имање и празну стару родитељску кућу, па што не би. Углавном се изговарају да је за то касно и да немају ни снаге ни средстава за обнову имања и куће. Неки су, међутим, и покушали.
Двојица су се, има отада пет-шест година, примили на позив неких превараната, који су ходали по Херцеговини и бесплатно нудили саднице смиља, обећавајући онима који се тиме буду бавили куле и градове. Килограм свјежег смиља десет марака и ко засади хектар тог мирисног биља, за неколике године биће богат човјек. И засадила су та двојица мојих другова по три-четири дулума смиља, не уложивши при том неке велике паре. Додуше, нису се потпуно вратили на село, него су одлучили да се тим послом баве, што би се данас рекло, на даљину, онлајн (online). Живјеће и даље у граду, али ће повремено одлазити и на село да окопавају и беру смиље. Али, не лези враже, чим је смиље пристигло за бербу, смањили су му цијену на двије, а већ наредне године на једну марку. Сад иде по пола марке. Тако су оба брзо одустали и од смиља и одласка на село.
Трећи је одлучио да засади трешње на око три дулума најплодније очевине. И он наравно на даљину (online). Правије речено, тако је мислио и причао. А причао је, како је прецизно израчунао, да ће уложити око четири хиљаде марака и да ће, већ треће године кад стигне први род, све то повратити и још нешто зарадити. Све је, међутим, испало другачије. Чим је засадио трешње, тај се више није појављивао на селу. Оставио их је да расту, цвјетају и плоде саме, а он ће доћи треће године да обере род. Прве године се осушило више од половине садница, а треће године их је остало свега двадесетак, али ни те нису донијеле род. Тако је и он одустао од села.
Четвртом, који ме стално хвали и диви се мојој линији и боји, предложио сам да, ако већ нема услова да се врати на село, како и прича, узоре и засади пола дулума земље нек му породица има здравог поврћа и зеља. Обећао сам му бесплатно стајско ђубриво. Најприје је прихватио, а онда је, послије разговора са женом, дошао с неким папиром на коме је прецизно све поредао шта му је и колико потребно, па онда подвукао, сабрао, помножио са важећим цијенама и закључио:
-Не исплати се. Срачунај само пошто је гориво па ће ти све бити јасно, а ђе је остало.
Послије ме питао имам ли да му продам џак домаћег кромпира, а кад сам му рекао цијену, погледао ме чудно, па потом рекао:
-Па у маркету и пиљари је јефтинији.
Школован човјек, па не зна шта је здрава храна, а тек да зна обичан народ.
Тако су ме сви издали и тако никога нисам успио наговорити да крене мојим стопама. Да је село добро не би толики свијет из њега побјегао у град. То ми и жена често говори. Додуше, викендом кад изиђе на село или кад ме зове телефоном, она понекад зна да каже:
-Мораш ђетету послати паре. Кад сиђеш, узми оне рачуне из стана, па плати. Послије би могли и до маркета, фрижидер ми је скоро празан. Остала сам без пара, све је поскупјело, неки дан сам потрошила сто марака, па сам све кући донијела у двије кесе. Кад мислиш клат теле, мени је у замрзивачу сишло на дно.
Кад пошаљем дјетету, платим рачуне и купим у маркету, поново почне стару причу. А у тој причи се увијек каже да превише радим, а мало зарађујем. И заиста је тако, и истина је да су село и сељаци свакоме задња рупа на свирали, али шта могу кад немам избора. Што би стари Срби рекли: „Зла година орла натјерала, с кокошкама зиму да зимује“. Тјеши ме сазнање да нешто ипак зарадим и некако ипак преживљавам.
И шта вам, драги моји Херцеговци, гдје год да сте, на крају имам поручити осим оне народне, мудре и увијек важеће, које сте и сами свјесни: „Село хвали, а у граду живи“.
