Српско народно позориште је основано 16. јула (по старом), односно 28. јула (по новом календару), 1861. године у Новом Саду, у тадашњој Царевини Аустрији (од 1867. Аустроугарска монархија). У Војводини је до тада већ постојала дуга позоришна традиција, од ђачких дилетантских представа, па све до приватних професионалних позоришних трупа. Позориште је оснивано у време буђења националне свести и борбе за националну слободу. У то доба у Новом Саду већина житеља је српске народности, велики број је високообразован, три четвртине имања и трговина били су у рукама Срба, тако да није случајно што је у Новом Саду основано Српско народно позориште.

Гостовање позоришне дружине Јована Кнежевића 1860. подстакло је Јована Ђорђевића да напише више чланака у „Србском дневнику” о нужности оснивања Српског народног позоришта. Припреме око оснивања вршили су Светозар Милетић, Стефан Брановачки, Јован Ђорђевић и Јован Јовановић, потоњи Змај. Српско народно позориште основано је на седници Српске читаонице којом је председавао Светозар Милетић, првенствено као национална установа која је имала задатак да путем драмске књижевности и глумачке уметности преноси српску реч и историју, да буди националну свест и подиже културни ниво Срба и тиме пружи отпор бечкој и пештанској власти.

Како Позориште није било државна установа Српска читаоница је установила Друштво за Српско народно позориште које ће водити бригу и финансирати Позориште. Оснивачка скупштина Друштва била је 29. и 30. маја 1862. и на њој је донет и први Устав Друштва. Међутим на одобрење за оснивање и рад Друштва чекало се до 18. јула 1865. када је цар Франц Јозеф потписао. Члан Друштва, поред тадашњих угледних људи, могао је постане сваки појединац који уплати 50 форинти и свако правно лице које уплати 100 форинти. Друштво је имало свој Управни одбор на челу са начелником и два одсека: Позоришни, који је водио бригу о глумачкој дружини, репертоару и другим стручним питањима, и Економски, који је обезбеђивао материјална средства за рад Позоришта. Скупштину Друштва чинили су сви чланови појединци и представници чланова правних лица, а састајали су се једном годишње. Месни позоришни одбори били су по целој Војводини и имали задатак да организују рад Позоришта у својим местима приликом гостовања.

Први управник био је Јован Ђорђевић, који је на тој функцији остао до 1867. када се одазвао позиву кнеза Михаила и са половином глумаца отишао у Београд и основао Народно позориште. На Ђорђевићево место дошао је Антоније Хаџић. Позориште је основано са деветоро глумаца: Димитрије Ружић, Димитрије Марковић Кикинђанин, Никола Недељковић, Коста Хаџић, Михаило Гавриловић, Михаило Рац(ковић), Младен Цвејић, Стеван Чекић и Драгиња Поповић (касније Ружић), а сутрадан, 17. јула, су примљењни и: Љубица Поповић, Милица Грунчић и Никола Зорић.

Прва представа била је „Пријатељи“, Лазара Лазаревића и „Мушки метод и женска мајсторија“, Лајоша Кевера 23. јула/4. Августа 1861. године.

СТАРО ПОЗОРИШТЕ – ЗГРАДА ДУНЂЕРСКОГ

Позориште је давало представе по свим местима у Војводини, али је гостовало и ван Војводине. У Новом Саду представе су игране у дворани на спрату кафане „Код сунца”, у сали кафане „Код краљице Јелисавете” (данашњи хотел „Војводина”), лети у арени „Код Зеленог венца” (на месту данашњег Аполо-центра), од 1872. до 1892, када је срушена зграда на Трифковићевом тргу и од 1895. у Дунђерсковом позоришту (налазило се у дворишту данашњег Хотела „Војводине” и изгорело у пожару 22. јануара 1928), позоришна зграда коју је велепоседник Лазар Дунђерски уступио Српском народном позоришту.

После прве деценије рада Позориште покреће и своју издавачку делатност – први број листа „Позориште“ изашао је из штампе 26. децембра 1871, а уређивао га је Антоније Хаџић. Од 1872. Позориште је покренуло едицију „Зборник позоришних дела“, у којој су објављивана домаћа драмска дела и преводи драма страних писаца која су била на репертоару Српског народног позоришта.

Овај период рада обележили су и управници: оснивач Јован Ђорђевић до 1868, његов наследник Антоније Хаџић води Позориште до 1879, затим је привремени управитељ Димитрије Ружић до 1892, а потом поново Антоније Хаџић па Димитрије Ружић до 1904, годину и по дана је Бранислав Нушић, затим Пера Добриновић до 1911. и онда све до Првог светског рата Жарко Савић.

До Првог светског рата Српско народно позориште било је мезимче међу народним институцијама.

(приредио: др Зоран Ђерић, управник СНП-а)