Трибина о културно-умјетничком аматеризму Балкана те изазовима и перспективама аматерских позоришта била је тема Пратећег програма претпосљедњег такмичарског дана Фестивaла фестивала.
Говорећи о аматеризму културно-умјетничких друштава Србије, Републике Српске и региона, Маша Вукановић, кустос Републичког завода за културни развитак Србијe, истакла je да је прије десетак година радила истраживање на ову тему јер је аматеризам важан зато што чини културу доступном свима и омогућава сагледавање свијета око себе на креативнији начин.
„Оно што јесте битно, а везано је за позоришну заједницу, јесте то да је позориште настало на традицији грчке Агоре, што омогућава критичко сагледавање свијета и то је нешто врло важно, не само за друштво у Србији, него и у БиХ и било гдjе на Балкану и шире“, казала је Вукановићева.
Она даље додаје да се у Хрватској и Словенији издваја много више за ову врсту културе од Србије, а да у БиХ, Македонији и Црној Гори није успјела пронаћи ни контакт особе за ово истраживање.
Поменута истраживања од прије десет година су показала да се за културу у Србији тада издвајало 75 милиона динара, а у Хрватској се нешто раније за исте намјене издвајало два милиона евра годишње.
„Хрватска и Словенија су, у ствари, два слична, али ипак другачија модела, али је оно што је заједничко и Словенији и у Хрватској то што су они јако рано препознали важност формирања `кровне организације` која ће помагати самим аматерским културним удружењима, од републичког нивоа па наниже по систему мрежа и на тај начин омогућавају грађанима и да се креативно изражавају, и да уче, и да развијају критички однос према свом окружењу“, навела је Вукановићева.
Аматеризам, и поред свих потешкоћа, у Србији ипак опстаје и добро се ради захваљујући ентузијазму појединаца, јер се, како је речено на Трибини, Савез аматера Србије практично распао, иако још на папиру постоји, али Савез аматера Војводине постоји и ради, успијевајући да се умрежи међусобно.
„То је дефинитивно рецепт успјеха. Истраживање које се тренутно радило са позориштима која имају дјечију и омладинску секцију управо је показало ту потребу за бољим информацијама, за техничко – административним пословима“, додаје Вукановићева.
Иако истраживање 2011. године није дало успјеха код сагледавања стања аматеризма у Босни и Херцеговини, стање у Републици Српској, на сву срећу, није тако лоше.
“Оно што је мој утисак, нарочито за позориште, јесте чињеница да је требињски Фестивал јако угледан, барем када је ријеч о перспективи из Србије, а то говори о томе да се аматеризму овдје поклања велика пажња, тако да је с те неке перспективе ово јако угледна манифистација, а о томе сликовито говори и податак да је ово 64. година постојања“, објашњава она.
Сви смо, додаје, свјесни чињенице да се власт мијења, али то у Требињу нема никакве везе са Фестивалом и сви га једнако подржавају, а пресудна за то је, по њеном мишљњу, добра репутација и фестивала и аматера.
С обзиром да аматери не морају имати формално образовање, попут професионалаца, јединствени закључак Трибине је да могу и морају бити корективни фактор појава у душтву, а на самим је локалним заједницама које материјално подупиру аматеризам, да њихове власти покажу довољну политичку зрелост за подршку овој врсти умјетности.
