У оквиру пратећег програма, у кино сали Културног центра синоћ је одржано вече посвећено јубилеју требињског фестивала – на којем су о шест деценија дугој традицији, важним моментима ове хронологије и људима који су је обиљежили - говорили иницијатори посљератне обнове ове позоришне смотре – извршни директор Фестивала фестивала Ђорђе Вучинић и координатор Умјетничког савјета Слободан Вујовић.
Требињски фестивал, подсјетио је Вујовић, зачиње своју историју на Хвару 1957. године, када је на иницијативу хрватског савеза аматерских позоришта одржан и први сусрет ансамбала из свих југословенских република, да би од 1961. био и озваничен као Фестивал драмских аматера Југославије. На Хвару је фестивал одржаван 15 година, да би 1971. организатор саопштио да Хвар више не може бити домаћин фестивала.
„У Културно-просвјетном вијећу Југославије је 14. марта 1972. године одржан састанак Одбора за драмски аматеризам, с циљем да се очува ово драгоцјено сусретање југословенских позоришних аматера. Било је више иницијатива куда треба селити фестивал – а прихваћен је приједлог Требиња. Од те године Фестивал драмских аматера Југославије одржава се у Требињу“, напоменуо је Вујовић.
Он је подсјетио да и у вријеме ратних сукоба фестивал одржава континуитет – са домаћинством од 1992. до 1996. у Врању, да би већ са новим миленијумом аматери „опет атаковали на Требиње са иницијативом да поново покрене фестивал“, што бива и озваничено 2002. године - одлуком тадашње Скупштине општине Требиње, а под називом „Фестивал фестивала“, који је „правни сљедбеник некадашњег Фестивала драмских аматера Југославије“.
„На обновљеном фестивалу у Требињу трудили смо се све ово време да позивамо наjзначајнија имена из области позоришне умјетности. Важно је напоменути да је жири овог фестивала, у већини случајева, можда и вреднији по свом саставу од жирија, рецимо, Стеријиног позорја. Водили смо рачуна, јер сматрамо да најзначајнији позоришни посленици треба да буду они људи који ће овдје мјерити вриједности позоришних аматера“, напоменуо је Вујовић.
Подсјећајући на важније момента фестивалске историје, Ђорђе Вучинић је рекао да се управо на свом премијерном издању у Требињу 1972. године први пут уводи и пракса фестивалских разговора, те да већ наредне године град домаћин има своју представу на фестивалу, још увијек ван такмичарске конкуренције. Као годину кризе Вучинић наводи 1974, када се укида жири и награђивање - а фестивал постаје само смотра, што доводи и „до драстичног пада интересовања публике“.
„Година 1975. је важна јер тада се први пут доноси одлука да на фестивалу може наступити само девет представа – побједици из седам република и двије аутономне покрајине. Дакле, те године први пут у Требиње долазе само побједници фестивала, што је концепт задржан и до данас. Такође, враћа се и жири, који ће оцјењивати - и представе и умјетничке домете глумаца аматера. И то је период када се и публика опет враћа фестивалу“, напоменуо је он.
Вучинић је истакао да је 1976. година за Требиње значајна јер представа из продукције града домаћина тада први пут наступа у званичној конкуренцији - а са „Хасанагиницом“ Оливера Викторовића глумац требињског ансамбла Момир Бркић добија и Златну маску. Занимљив случај је 1984. година када чак пет златних маски није додијељено – јер је жири сматрао да је најбоље фестивалско остварење, која заслужије тих пет награда - представа из оф-програма. Годину 1986. фестивалска историја памти по монографији о три деценије фестивала, чији су аутори истакнути фестивалски прегаоци Милош Јефтић и Смиљана Перовић.
„То би било романтично доба фестивала. Сале су биле пуне, а на сву срећу то се и наставило. Али смо знали кључ – фестивал мора бити такмичарског карактера. А до маски у Требињу заиста није било лако доћи“, закључио је Вучинић.
Он је додао да је дугачак списак прегалаца заслужних за блиставу традицију требињског фестивала, али и додао да је за обнову и израстање у његовој посљератној историји кључна била подршка институција - првенствено општинских а данас градских власти.
О шест деценија фестивала у Требињу на његовом јубиларном издању требало је да говори истакнути фестивалски радник и хроничар Милош Јефтић, али је болест спријечила његов долазак у Требиње.