Другог фестивалског дана је у кино-сали Културног центра Требиње промовисана књига „Позоришни живот Земуна – утицај на позоришни живот Срба“ аутора професора Милована Здравковића, који је, како је појаснио др Зоран Ђерић, приказао својеврсну историју позоришта, не само Земуна него и Срба, с краја 19. вијека.
„Ова књига је драгоцјена, има јако много важних података, а базирана je на постојећој позоришној литератури, посебно о граду Земуну, али исто тако и о позоришном животу Србије, Војводине и неких других дијелова који се ослањају на Земун, прије свега Нијемаца, јер су тамо једно вријеме гостовали њемачки глумци док је овај град припадао Аустроугарском царству“, рекао је Ђерић, посебно апострофирајући податке о томе колико је Земун помогао да се идеја о позоришту шири и његује позоришна умјетност код Срба.
Наводећи да су се објављивале и драме и друге књиге појединих аутора који су из Земуна или су у њему проводили неко вријеме, он је казао да су угледни трговци из Земуна чак финансирали објављивање тих књига, али и у само позориште и постављање представа.
Напомињући и то да је Здравковићева књига добро написана, научно заснована и подијељена у поглавља, Ђерић додаје да она јасно разграничава и различите периоде у позоришном животу Земуна.
„Ту је, наравно, и јако важан утицај на Српско народно позориште из Новог Сада, будући да су глумци долазили у Земун, послије одлазили у Београд и у Народном позоришту настављали каријеру. Са друге стране, у Земуну је постојало и Српско добровољачко друштво, које је било базирано управо на позоришту и они су пратили програм тога друштва све до 1910. године, када се друштво угасило“, наставља даље Ђерић, истакавши да се ова књига и бави периодом краја 19. до почетка 20. вијека, па би се могао очекивати и њен наставак.
Сам аутор, професор Милован Здравковић додаје да је у развијеном Земуну, на раскршћу путева, било доста развијено грађанско друштво које је најпогодније за културу, па самим тим и за позориште.
„По истом моделу како су се формирала позоришта по Европи, тако су се формирала позоришта и у Војводини, наравно и у Земуну, кроз који је ишао утицај доље на Србе у Турској царевини, па чак до Дубровника, до Цетиња и наравно по Србији - Књажевско српски театар у Крагујевцу, који је основао Милош Обреновић и сачињавали га Јоаким Вујић, Јозеф Шлезингер и други, па се то тако повезивало и живјело до Ниша, Лознице, Пожаревца и горе од Загреба и Темишвара, па чак до њемачих градова, гдје су се наши школовали“, објаснио је Здравковић.
Наводећи даље да су се Срби који су се школовали по европским метрополама ангажовали у тамошњем културном животу, он је казао да су дио те културе преносили код нас и то је оставило трага у времену поткрај 19. и почетком 20. вијека, о чему би, како и сам каже, могао наставити и даље истраживати.
„Ја сам добар дио обрадио, попут сцене Народног позоришта у Земуну, Радомир Путник је обрадио Фестивал монодраме и пантомиме, врло значајан фестивал, Игор Бојовић је обрадио земунско дјечије позориште „Пинокио“, има ту материјала да се ради, многе крајеве треба још обрадити, али би ту требао један тим, јер није баш једноставно“, казао је на крају Миловановић.
