IMG_2942.JPG (883 KB)

„Бицикл сам научила сама да возим. Ни у школу  нисам кренула. Био ми је превелики. Нисам могла прекорачити преко штанге, него сам се завлачила испод пречке и тако возила. Али нисам одустајала. Иста ствар била је касније и са мотором. Као средњошколка, сјела сам, упалила и кренула, стизала нема гдје све нисам... Било ми је то изазовно“, кроз смијех нам при самом сусрету рече Марија Даковић, Требињка која се може сврстати међу ријетке жене које су нашим градом возиле мотор далеке 1968. године.

Док уз кафу сједимо из ње пршти енергија, али и ријечи „шта да ти причам... одакле да почнем...“. Не да би прекратила тишину, јер тога нема када сте с Маријом у друштву, већ да би скоро 70 година богатог живота објединила у оно што би требало да буде исписано на свега неколико страница. Силни су то догађаји стали у толике деценије. Успомене које, каже, с радошћу евоцира. 

„Одрасла сам у Гучини, испод куле Вука Бранковића. Са братом и његовим друговима редовно сам играла фудбал и проводила вријеме са мушком екипом на оним ливадама код Гељевог моста. Уз њих, али и са њима савладала сам прво бицикл, а онда, у средњој школи и мотор. Брат Младен од мене је старији три године и стално смо били скупа. Кад се вратио са служења војног рока и запослио, мајка му је купила мотор да му олакша одласке на посао. И наравно, с њим научим да возим мотор. Како их је мијењао, сваки сам пробала, од Веспе, Пуха, МЗ – а, Јаве, Хонде ... и све сам их сама возила. Тада у Требињу није било много моториста, а поготово жена на мотору. Многима сам била и симпатична, онако малена, на сједишту се нисам ни видјела!“ 

Од мотора се, прича, није одвајала. Изузев по Требињу, возила је редовно у Купаре на море, али и по Дубровнику, а током студија чак и у Нишу. Знала је каже да се запути и од Гајдобре до Требиња.

„Била је права ријеткост тада срести жену на путу како вози мотор. Тих година, крајем шездесетих почетком седамдесетих, возила сам Јаву 250 кубика, затим МЗ 250 кубика, па Хонду 350 кубика. Све братови мотори. Увијек ми је давао да возим. Ако бих загребала негдје или нешто оштетила, никада се није наљутио. Бранио ме је и од мајке која ме критиковала што сам стално на мотору. Кад је брат купио Хонду већ сам била студент. Чим сам дошла у Требиње одмах ми је дао кључеве и рекао – Мораш га пробати!“

Кад год би јој се указала прилика била је за воланом. Почела је са 16, а вожњу мотором окончала са 26 година. Можда би двоточкаши остали њена страст и до данас да се, како емотивно препричава, нису догодили преломни тренуци, након којих је донијела одлуку коју никад није прекршила.

IMG-b7f39cf6b22c8c91fbbeacefe71d6c36-V.jpg (251 KB)

„Средином 1978. године, тада већ са десетогодишњим искуством, са пријатељем сам се на мотору враћала са прославе са Убала. Пут је био клизав, улетјели смо у кривину и слетјели с пута. Ударила сам главом и имала прилично незгодну повреду. У болници су ми се цијелу ноћ борили за живот. Прегурала сам. Недуго затим, буквално сам умало свједочила братовој трагедији. Возили смо, ја аутомобилом, а он испред мене мотором. У трену, за свега неколико секунди избјегао је судар. И сада осјећам онај исти страх и зебњу, ону обамрлост. Зарекла сам се себи да никада више нећу сјести на мотор. И ево 42 године држим обећање“, и сада узнемирена док нам говори, ипак са неком посебном дозом дивљења напомиње да је њен брат Младен и даље вјеран двоточкашима, толико, да је лани, у својој 70. години, мотором ишао на Хиландар.

Темпераментна и авантуристичког духа, увијек је била спремна да проба и изучава нове ствари у животу. Упоредо са веома захтијевним студијама Електронског факултета на нишком Универзитету, као пасионирани љубитељ спорта, играла је рукомет за нишки Рукометни клуб „ДИН“, заједно са Светланом Китић. Након уласка клуба у прву Лигу Југославије, опредијелила се за стрељаштво, гдје је, за разлику од рукомета, остала знатно дуже.

Након првог сусрета са ваздушном пушком, прихватила је позив колега и пуцала на Спортским играма свих електротехничких факултета Србије, освојивши силне медаље. Веома брзо стигла је и до такмичења на нивоу Југославије. Постала је члан репрезентације и учествовала на државном првенству Југославије у стрељаштву. 

„Прву серију одиграла сам фантастично, толико да се тренер запрепастио. Међутим имала сам пех. Друга серија била ми је заказана у термину када сам имала лет за Ћилипе и нисам могла да пуцам. Било ми је криво, али нисам имала избора. Стала сам пред тренера са ријечима да за оваква такмичења на мене више не рачуна. Од тада сам наступала углавном по Електријадама и Универзијадама и редовно освајала медаље“, рече нам Марија, која је имала смјелости и жара да не пропусти прилику и пуца и из малокалибарске пушке.

Нисмо се изненадили ни када нам је рекла да има звање судије у стрељаштву. Иако јој је увијек било драже да се такмичи, каже, ово је био изазов којем није могла да одоли.

„У вријеме кад сам почињала, испред нишког тима сам пуцала за мушку екипу на Војној академији у Београду. Најчешће сам и учествовала међу мушкарцима, жена у стрељаштву је било мало или нимало. При крају студија пријавила сам се да будем судија на војном такмичењу у стрељаштву у Нишу. Интересантно, добила сам одбијеницу из команде Ниша уз образложење да ја, као женско, не могу бити судија. Није ми било лијено, отишла сам право на врата команде да питам у чему је проблем. Када су чули колико сам пута пуцала у мушком тиму и колико имам медаља, добила сам одобрење. Равноправно сам судила и на војном такмичењу!“ 

Стрељаштвом се каже најактивније бавила док је студирала. Учествовала је и такмичила се на Универзијадама бивше Југославије у Кумровцу и на Палићу, као и на Електријадама у Умагу и Поречу. Била су то дружења, прича, која су уз спортски карактер, имала душу.

Из ваздушне пушке наставила је да пуца и по повратку у Требиње, прикључивши се Стрељачком клубу Леотар. У екипи је опет била једина жена, што је, као ни мало кад у животу, није спријечило да раме уз раме са мушким колегама брани боје свог тима. Трајало је кратко, јер се убрзо запослила, као инжињер електронике у ХЕТ –у, гдје је радила до пензије.

Они који је дуже познају за њу ће вам рећи да је велики човјек и друг. Било да су радили с њом или је знају однекуд друго. Иако у пензији и сада ћете је готово увијек срести на точковима. Од аутомобила се не одваја и стиже гдје и кад затреба.

Марија се ближи седмој деценији живота. Да нам није рекла, те године јој не бисмо дали, чему засигурно доприноси ведрина њеног духа, али и богатство успомена. Пуна је оптимизма и снажних емоција, које не прикрива ни док са нама дијели свој живот. Непосредна и искрена, рече нам да када би могла да врати филм унатраг и окрене још један пуни круг, све би опет поновила.

„Имала сам дивно дјетињство. Свуда смо ишли, купали се у Требишњици гдје смо имали нашу „поличку плажу“, тако смо је звали. Била сам несташно дијете, све сам хтјела да пробам. Док су моји другови скакали с моста у ријеку, ја сам ускочила у коло за наводњавање! На моју срећу заглавило се и ево ме, данас са вама причам. Била сам стварно неустрашива. Таква сам остала и кроз младост и цијели живот. Било је свега, али да могу, све бих поновила, ништа не бих промијенила!“  

Деценија на мотору без возачке дозволе

„Сви су знали да немам положен возачки за мотор, а стално сам возила. Никад ми полиција није тражила дозволу. Једном ме зауставио полицајац кад сам возила узастрану према Косићу. Он мени стоп и станем. Ја мала, ниска, мршава, мотор велики, спрам мене као да возим камион. Станем на тротоар и сва одважна прва питам полицајца што ме зауставио. А он зна да немам дозволу и каже да видим знаш ли стати. За мотор никад нисам полагала возачки, него касније за аутомобил. На полагање испита довезла сам се сама на полигон. Питали су ме „Марија чија је оно жута шкода? - одговорим, моја“ и они сви у смијех. Стварно је тако било, вољела сам моторе и аута и нисам могла ишчекати, него сам се вожњи научила сама!“

Нишан са Јасном Шекарић

„Док сам студирала била сам активна у стрељаштву или као судија или као такмичар. Гдје сам пуцала нисам судила и обратно. Тада је каријеру почињала Јасна Шекарић и мислим, ако се добро сјећам, да се такмичила у Кумровцу на Универзијади седамдесет и неке године. Једна до друге смо стајале, пуцале заједно, свака за свој клуб. Сублизу смо биле по резултатима. Мислим да је она била прва, а ја друга или трећа. Добро сам гађала. Много пута сам освојила медаљу за прво мјесто. Знала сам често бити прва и међу мушкарцима. Ништа то за њих није била новост. Освајала сам медаље и појединачно и екипно. Прошло је од тада много година, жао ми је што сам медаље негдје затурила, а било их је да им не знам броја, са разних такмичења“.