Студио глуме – ТЕАТАР 011 БЕОГРАД! Представа „Вечерња ружа“!
Вапај који мора да се чује! И одјекнуо је позоришном салом Културног центра и Фестивалом фестивала! Бура емоција, које ни дан послије не могу да се слегну. Не можемо ни да замислимо како је било глумцима на сцени, а како ли је тек онима које је оваква трагедија задесила, милионима дјевојака, жена, дјеце који и сада, у овом тренутку, проживљавају најгори кошмар, немајући ту срећу да се из њега пробуде и сретно изговоре – био је то само ружан сан. Зато их је синоћ требало чути. Сваки дијалог, монолог, осјетити цијелим бићем сву бол и патњу, сву страхоту тих судбина, за које вјерујемо да се нама никада не могу догодити. Емотивни набој додатно су појачавали музика и кореографија, чинећи цјелокупни дојам још интензивнијим, изазивајући сузе, страх, бригу, тугу, бол, патњу...
Ансамбл, дакле, очекивано изузетан! Памтимо их још од раније, када су исту реакцију публике изазвали представом „Драги тата“. Ансамбл који опомиње, не поспрема ствари под тепих, већ гласно и снажно проговара о мрачним странама и свим аномалијама овог свијета. На томе им бескрајно хвала!
Жири публике опредијелио се да награду за најбољу глумачку креацију додијели Јовани Петровић за улогу Хелене, која је, заједно са осталим колегама, цијелу себе оставила на сцени! Пронашла је негдје у себи, ипак, довољно снаге да тик након представе утиске подијели са нама.
- Неизмјерно ми је драго и неизмјерно сам срећна што смо послије шест година поново у Требињу! Једно велико хвала жирију публике за награду. Превелика је част, а у исто вријеме и велика одговорност!
Радовали смо се вашем доласку и знали смо да нам доносите изузетну представу, готово професионалну, као што сте нам приредили и прије шест година, комадом „Драги тата“. Утисци нам се полако слијежу, али се надамо да имате снаге да са нама подијелите како је било радити ову представу?
- Још једном, велико вам хвала! Поновићу се, нама је велико задовољство што смо поново овдје. Фестивал фестивала је сан сваког глумца аматера тако да нам је заиста срце као кућа. Што се тиче представе, ми смо је спремили за јако кратко вријеме, вјеровали или не, за свега неких двадесетак дана. Било је заиста тешко и напорно. Тешко је било изградити такве ликове јер, Богу драгом хвала, нико од нас није могао то да одглуми искуствено, већ смо морали некако да се саживимо са њима, да замислимо кроз шта су све те мучене дјевојке пролазиле и да осјетимо сву тежину и сву муку коју оне носе.
Како након једне, овако тешке улоге изађете из лика, вјерујемо да је веома тешко вратити се себи и властитој стварности?
- Јесте, претешко је вратити се себи јер заиста се трудимо да срце оставимо на сцени, да публика препозна ту емоцију и то је стварно кидање цијелог себе. Након тога је потребно прво да неко вријеме останемо сами са собом, да тупо гледамо у једну тачку, да пробамо некако да призовемо оно право ја. У томе доста помажемо једни другима, неким уобичајеним разговорима, скретањем са теме, али тек након неких сат времена послије
играња, некада и дуже. Након овако тешких представа, дешавало ми се да до свитања лежим у кревету и гледам у плафон у једну тачку јер доносити овако потресне приче није нимало лак посао. Заиста, негдје из дубине душе црпимо ту емоцију и немогуће је себе не покидати, немогуће је не осјећати то што ове жене осјећају, а што се трудимо да прикажемо публици.
Током цијеле представе у сали је био мук и имали смо осјећај да нико не дише. Чак, на крају, као да смо се сви прибојавали аплауза. Зато нам је драго што сте доживјели овакав поздрав, вишеминутни, громогласни аплауз, овације и позиве на бис, што сте и заслужили. То јасно говори колико смо сви остали под утиском. Из тог разлога, мислите ли да се о овој теми довољно говори у јавности?
- Не, мислим да се уопште не говори довољно и то је један од главних разлога зашто смо се уопште и опредијелили за овај текст. Мислим да је јако битно проговарати о томе на све могуће начине, а позориште, прије свега, и јесте ту да опомене, упозори и да подсјети. Такође, мислим да је ово тема о којој не би требало да се прича, већ да се вришти на сав глас!
Влада Арсић је роман „Изгубљене у магли“, по коме смо ми и урадили представу, писао на основу неколико истинитих прича јер је првенствено истраживачки новинар и то је оно што је још потресније у цијелој овој причи. Мени је јако драго што смо изазвали овакву реакцију публике. Ако смо успјели да опоменемо, ако смо успјели и да расплачемо некога, да се натјера да се запита, да исте секунде помисли гдје му је жена, мајка, сестра, дијете, и ако смо успјели да људе 'помјеримо' и да емоција пређе рампу, то нам је онда највећи успјех од свих!
У представи је, такође, наглашен и моменат оданости жене једне према другој, нешто што у животу, на жалост, често није случај, а било би нам боље да јесте. Из представе која упире прстом и на нас као заједницу, питамо не би ли нам било љепше када бисмо и једни другима били бољи пријатељи, уважавали се и подржавали?
- Јесу, да и трудили смо се да прикажемо да се у таквим околностима у којима се оне налазе, препуштене једна другој, заиста рађају јаке емоције, које се можда не би родиле у неким другим околностима. Трудили смо се да прикажемо да једна без друге не би имале утјеху, не би имале с ким да поразговарају и много би теже подносиле ту муку која их је снашла. Сматрам да нам је и у реалном животу потребно много више емпатије, да слушамо једни друге, да обраћамо пажњу, да будемо саосјећајнији према људима које знамо. Чак и према непознатима јер никада се не зна шта се крије иза насмијаног лица, као што се никада не зна иза каквог лица се крије право зло. А живот нас је научио да углавном они које носе осмијех на лицу, у себи имају демоне.
