Прво вече 64. Фестивала фестивала у Требињу, позоришним комадом „Власт и њена опозиција“, отворило је Бјелопољско позориште. Бјелопољци, нама увијек радо виђени гости, а бићемо слободни да кажемо - скоро па наши, колико се већ дуго дружимо на фестивалу! Евидентно је да су нам представе недостајале, а сасвим извјесно да је прва, која је отворила овогодишњи фестивал, по много чему отворила и многа питања, доносећи нам комад из свакодневице, нимало пријатне стварности коју на Балкану живимо деценијама. Публика жељна добре позоришне приче, нарочито оне која се бави животним дилемама, успонима, падовима, константним битисањем под политичким окриљем и не тако пријатним миљеом посрнулих друштвених норми, дугим аплаузима и овацијама наградила је бјелопољски ансамбл. И заслужили су!
Према одлуци жирија публике, за најбољег глумца вечери проглашен је Предраг Вукојевић, који је, као и увијек до сада, а имали смо прилике гледати га често, повјерену му улогу, одиграо маестрално.
Добро нам дошли поново на Фестивал фестивала. Који је ово пут да вам честитамо на награди за протагонисту вечери, да ли их више бројите?
- Хвала вама на топлој добродошлици и оним уобичајеним навикама које организатори овог фестивала имају, а то је нешто због чега Бјелопољско позориште и ја лично, са посебним задовољством долазимо у Требиње. Овај фестивал јесте оно што, не само квалитетом презентује најбоље из региона него и у организационом, људском и сваком другом смислу чини част бити дијелом ове приче! Моје учешће на Фестивалу је двоцифрено, а мислим да је та бројка скоро иста и за ову, као и друге награде које сам овдје освајао. Искрено, престао сам да бројим. Желим да нагласим да сам, осим са Бјелопољским, као матичним, гостовао и освајао награде и са позориштима из Мојковца и Берана, и та остварења су имала запажених награда. То су позоришта са којима сам долазио и долазићу, акобогда и даље! Надам се да нећемо више правити паузу и да ће Фестивал функционисати, окупљати и славити позориште на начин како то ради свих ових деценија. Задовољство је наше вечерас, а чини ми се да је било обострано, да смо сви били радосни, и публика и ми на сцени. Свакако једно лијепо вече!
Задовољство јесте обострано, осјетило се то вечерас у Требињу, посебно ако се осврнемо на нимало пријатну прошлу годину и чињеницу да Фестивал није одржан због ситуације са корона вирусом...
- Управо тако. Животи су нам се потпуно промијенили. Иако је епидемија око нас годину и по, чини нам се да деценију трају све слутње и све што се назире, што се и даље осјећа. Али, живот и позориште је такво да ниједан вирус не може у цјелости да нас омете, може само тренутно неке планове да поремети а да уништи не може. Представу смо урадили прије два мјесеца, организујући и спремајући Фестивал драмских аматера у Црној Гори. Бјелопољско позориште је освојило прво мјесто, односно представља Црну Гору на Фестивалу у Требињу, што нам је у свему овоме посебно драго. Знам да су неке друге средине и нека друга позоришта кубурила и имала проблема и у организационом, здравственом и епидемиолошком смислу, а ми на срећу нисмо имали тих проблема. Успјели смо да се сачувамо, окупимо и направимо плодотворну представу којом представљамо и државу. Није било лако, али успјели смо и надам се да ће и остала позоришта што прије наставити производњу у пуном капацитету.
Да ли вам је позориште недостајало? Стичемо утисак да јесте.
- Да, много! Слично сам рекао и у Бијелом Пољу на отварању нашег, ове године јубиларног 50. Фестивала, који је прошле године требао да се обиљежи, међутим корона нас је пореметила. Поновићу, и вечерас се осјећа љубав и све оно што позориште чини посебном умјетношћу. То је та веза, синергија коју имамо ми са сцене и публика која прати позоришна дешавања. Не знам ко се више ужелио позоришта, да ли актери који чине позориште, глумци, редитељи, сценаристи или публика која је била осиромашена посљедњих годину дана. Тежак је и ружан живот без позоришта, без могућности да човјек на тај начин одласком у театар испуни своје жеље, да заокружи оно што живот чини животом јер човјек као друштвено биће свакако тежи умјетности.
Причамо колико нам је недостајало позориште и много тога другог током читавог овог периода иза нас, који још увијек траје. Причамо о љубави и неким лијепим тренуцима, а представа коју смо вечерас гледали приказује нешто сасвим друго?
- Тако је. Представа и опомиње и упозорава, нажалост прича једну реалност која није нимало ружичаста ни афирмативна. Врло свјесно и намјерно смо редитељ представе, продукција Бјелопољског позоришта и ми као актери прихватили овај изазов и овакав текст, желећи да скренемо пажњу овом причом. И није проблем само у начину на који је Небојша Ромчевић, као писац текста, представио ту једну породицу, неког средњег слоја, породицу интелектуалаца и свега што остварују, желећи да своје једино дијете подигну и васпитају на најбољи начин, а омогуће јој све услове за живот. Бојим се да није проблем у самој причи, колико је проблем у срединама у којима живимо. Овакав текст може да се игра у било којој држави бивше Југославије, то је Балкан и наш менталитет, све оне несреће на којима функционишемо, живимо, свађамо се и дијелимо, неостварени тражимо нешто боље.
Нисам сигуран ни колико сви који прате овакву врста театра могу себе да препознају и поистовијете са неким од ликова. Ако не могу, то је добро, а бојим се да је мало оних који се нису препознали. Превише је лицемјерја, покварености и жеље за новцем, славом, за остваривањем незаслужених привилегија, а како то остварити осим преко политике, најорганизованије машинерије свега што је лоше. Са друге стране, коријен проблема је у самој породици, немамо прави рецепт, лутамо. Недостатак љубави и поштовања не води ничем добром. Недостатак хуманости, племенитости, разумијевања су озбиљни проблеми које носимо. Млади нису криви, они уче од нас и кад од родитеља и средине науче све што не треба, питамо се зашто су нам дјеца таква и гдје смо погријешили? Бојим се да је тада касно.
