На половини 66. Фестивала фестивала – представа „Облаци“. Прича о нама, о животу, пролазности, љубави, емоцијама и многим другим значајним и безначајним стварима, ситницама и крупним стањима кроз које човјек прође на путу од рођења до смрти. Шта је оно што нас разликује, ако ли не радост живљења и срећа оних који је на вријеме спознају! А спознали су је глумци из Травника, који су тако топло и њежно на позоришној сцени Културног центра извели овај комад.
Иако у журби и уз честе прекиде нашег разговара, протагониста Рената Игњић била је на висини задатка, баш као и на сцени! Побрала је и наше, а не само симпатије жирија публике!
- Изузетно се угодно осјећам вечерас у Требињу. Баш сам пресрећна и надам се да је представа испунила очекивања публике! Жељели смо на једноставан и прилично емотиван начин приказати једну топлу животну причу и мислим да успијевамо у томе - да се у свакој сцени неко пронађе, без обзира које је животне доби. Циљ нам је да свако пронађе себе, да препозна властите емоције и поступке у животу, да се преиспита, што би свако од нас требао сваки дан да ради.
Дефинитивно сте нам донијели једну топлу причу, управо оно што, на жалост, недостаје савременом човјеку, а не би требало тако да буде.
- Да, хтјели смо вратити емоције јер од њих смо сви саткани и, како волим да кажем – нема од камена човјека. Нема шансе да неког нешто некад не дира, да се не запита, да нешто у своја четири зида не покаже, не промисли. И драго ми је ако смо ову дивну емоцију успјели пренијети.
Вечерас сте нам донијели слику свих нас. Било је ситуација које су изазвале и смијех, али и оних других, тужних и несрећних, дакле све оно што прати живот сваког човјека, ма колико да је повремено лијепо бити у облацима. А какви су се облаци над вама надвијали док сте радили ову представу?
- Имали смо ту срећу да нам је редитељ дао слободу, мало да преиспитамо ликове, како бисмо их донијели, да преиспитамо и сами себе, да се присјетимо неких туђих прича па и наших. Једноставно, сваки пут је тај лик сазријевао. Ако бисмо гледали у детаље, могли бисмо 'распарчати' представу, да иде у неких 14 различитих прича, али нама се више свидјела оваква поставка.
Комад „Облаци“ у вашем позоришту живи већ дуже вријеме?
- Тако је. Представа је премијеру доживјела 2021. године. Онда је била на паузи годину дана због трудноће глумице и сада смо је поново вратили и одлучили смо да са њом идемо на фестивале. Сматрамо да је штета да је не играмо.
Драго нам је што сте је поново уврстили у репертоар, посебно у години када ваше аматерско позориште обиљежава значајан јубилеј, 30 година постојања. Колико дуго сте ви дио ове вишедеценијске приче?
- Ја сам негдје на пола пута, 15 година сам члан Хрватског аматерског казалишта у Травнику. Волим рећи да смо заиста породица, пријатељи јер се волимо и подржавамо. Не кажем, наравно, да је у другим тетарима другачије, да не будем погрешно схваћена, али мени је наш театар моја друга кућа! Аматерски се бавим глумом и у томе заиста уживам. Препоручила бих свима да нађу хоби, да имају нешто у животу што их испуњава - мимо свега осталог. Ја сам пронашла театар и срећна сам што могу да радим оно што волим па иако је аматерски и волонтерски!
Коју сте ви најљепшу поруку или поуку извукли из представе „Облаци“?
- Након представе, посебно послије претпосљедње сцене умирања у којој се расплачем, често ме питају како то изведем? Кажем им, када крене музика, мене сва та атмосфера понесе јер ту буде саткан читав живот у пар минута. До прије пола сата представе, били смо дјеца и неки млади разиграни пар који размишља о разним глупостима, свађа се, кују планове за будућност и опет, за пола сата, прича се потпуно преокрене и покаже сву пролазност живота. Дакле, ради оно што волиш, искористи дан, воли људе које волиш, имај стрпљења, разумијевања, разговарај, а то је проблем данашњице, недостатак комуникације и све мање стрпљења за туђе осјећаје. А све се може ријешити! Немојте да вам живот прође гањајући неке принципе и да кажете да је био прекратак јер живот је прелијеп!
