И треће вечери фестивала - комедија. Овај пут комад „Кокошка“, у изведби ансамбла Бјелопољског позоришта, побједника 52. Фестивала драмских аматера Црне Горе. Радо виђени гости, који са собом сваки пут донесу добру енергију и оправдају сва очекивања. Тако је, наравно, било и синоћ.
Управо због тога, али и вишедеценијског пријатељства између Требиња и Бијелог Поља, испраћени су дуготрајним аплаузима, овацијама и позивима на бис.
На сцени су оживјели свакодневицу позоришних глумаца у провинцији, приказавши на комичан начин и сву баналност испразног живота обичног човјека, који, упркос хтијењу да постане нешто више, на крају увијек остаје чврсто приземљен у сигурности властите рутине. Публику су одушевили, а жири публике, вјерујемо, није имао лак задатак. Ипак, награду за најбољу глумачку креацију вечери додијелили су Сањи Ћировић, која је играла глумицу и пријатељицу главног лика, Але.
Видно узбуђена, под налетом снажних емоција, није крила да ју је признање за глумицу вечери потпуно изненадило:
- Хвала жирију публике, мада, искрено, нисам очекивала награду. Некако ни не волим појединачне награде. Много су ми драже оне колективне, које понесе ансамбл. У Требињу смо већ можда десети пут, не сјећам се ни сама више, али оно што памтим је да је ово град у који се увијек врло радо сви враћамо!
Годинама се већ дружимо и можемо слободно рећи да вас и ваше колеге из Бијелог Поља доживљавамо, малтене, као наше домаће позориште.
- Управо тако. Баш сам прије представе то говорила. Ми се овдје заиста тако осјећамо. Када на нашем фестивалу у Црној Гори добијемо награду ансамбла, то прво мјесто одмах нам је сигнал да идемо за Требиње па у Уб у новембру. То су два мјеста у којима се заиста осјећамо као домаћи, а не као гости!
Вечерас сте били одлични, као и сваки пут до сада. Надамо се да нам нико неће замјерити, ако кажемо да смо од вас то и очекивали?
- Хвала вам. Не желим да звучим нескромно, али често нас питају како то да управо ми сваке године долазимо у Требиње. Немам одговор на то питање. Заиста бих вољела да постоји неки селектор вашег фестивала да оцијени наш аматерски фестивал. Знате, иако се одржава у Бијелом Пољу, дакле у нашем граду, мислим да нема везе то што ми, као Бјелопољци побјеђујемо. Пресудне су године искуства и наша огромна љубав према позоришту. Често нам кажу и да смо одавно прерасли аматеризам и да би ово требало да прерасте у нешто веће, што нама пуно значи јер сваку представу играмо чистог срца.
Донијели сте нам одличну изведбу „Кокошке“, комада који смо имали прилику да гледамо и на овим даскама, али и на неким другим сценама, у извођењу професионалних ансамбала. Како сте се ви снашли, како је било радити представу?
- Прво, желим да кажем да је Моамер Касумовић један диван човјек и диван редитељ, са којим је било више него фантастично радити! Нисмо били спутавани са његове стране, свако је могао дати неку своју креацију, што је он прихватао без имало сујете. Заиста, једна дивна особа и диван човјек! Ово је наша прва сарадња с њим, његова прва представа у Бјелопољском позоришту и од срца се надам да ћемо имати прилику опет да сарађујемо. Мислим да смо дали оно што је очекивао од нас и да смо допринијели ономе што је хтио.
Видјели смо вечерас и једно другачије извођење ове представе?
- Да. Мало је другачије играње 'Кокошке' у односу на оне које су се до сада изводиле. Другачије је читање па и поставка, тако да је необичније. Гледали смо да имамо што мање сценографије. То нам је много важно због путовања јер када год треба негдје да се путује - нема новца, требају два возила и онда смо то свели на минимум. Код вас смо позајмили поједине реквизите, попут столова и столица, куку смо изгубили па смо и то позајмили од вас. Углавном, снашли смо се, што је најбитније.
Колико глумцу значи прилика да сарађује са таквим редитељем који му даје извјесну слободу приликом креирања лика?
- Много. Посебна је била сарадња са Моамером. Он јесте популаран у комплетној бившој Југославији и шире, али то не умањује колико је он на првом мјесту диван човјек. Привилегија је била радити с њим. Нарочито што нас уважава као глумце и не поставља такав однос да све мора да буде искључиво по његовом јер је редитељ. Заиста, посебно задовољство.
Лијепа је прилика и да се подсјетимо ваших фестивалских награда из Требиња, а било их је доста?
- Двије Златне маске сам до сада добила у Требињу, обје за епизодне улоге. Једну у представи 'Мировна мисија', у режији Слободана Маруновића, за коју сам награђена и признањем протагонисте вечери. Другу Златну маску сам добила за улогу у представи 'Власт и њена опозиција', у режији Зорана Ракочевића. У Требињу смо до сада добили и Златну маску за колективну игру у позоришном комаду 'Одјек', у режији Зорана Милановића. Освојили смо награде и за 'Галеба' и 'Дан са фамилијом Киш', у режији Драгана Копривице, за најбоље представе. Надам се да сам све поменула, доста је тога било.
Колико вам значе толике прилике да се глумачки изразите и колико вас позориште испуњава?
- Позориште је мој други живот! Издувни вентил. Као и бицикл. Ако би ми их неко ускратио, мислим да више не бих могла да наставим да живим!
