Жељко Хубач, водитељ разговора
Овај текст је театарски феномен, јер је мало комада који су на тај начин пропутовали свијет. Он је један јако чудан спој комичног и трагичног. Бизарност је драматуршки знак на почетку која полако расплиће клупко међусобних односа три најбоља пријатеља. Овај текст је волеј за глумце, прави глумци уживају у игрању у оваквом комаду, а паметни редитељи се врло дискретно, са нешто мало битних знакова баве суштином, а у ствари помажу глумцима у одмотавању клупка. Освешћивање поступака је најтежи посао у редитељском рукопису који је режисер требињске представе паметно и успјешно урадио. У комаду има пуно замки, три простора, људи чије се биографије не познају баш добро. Ауторки текста је јако битно да дефинише стање духа у односу на друштвене околности, као и да подвуче надменост малограђанштине, а насупрот томе ставља лик вјечитог губитника, који је драматуршки мотор.
Милован Здравковић, театролог
Често имамо презир према тзв. малограђанима, а нажалост или на срећу - наше позориште су спасили малограђани. Они који су љубитељи, не разумију се у ништа, али они подржавају позориште из неког њиховог разлога. Комад који је редитељ изабрао је врло актуелан и биће актуелан сво вријеме. Допало ми се и сентиментално сам везан за „Жандарe из Сен Tропеа“ и требињско позориште је одлично нашло везу са овим филмом.
Лука Кецман, театролог
Наивност је оно што спаја тројицу глумаца које смо гледали у представи „Арт“. Довољна је једна врста мале провокација између њих и онда се клупко почиње одмотавати, све што је било наивно, престаје да буде такво, а што је било опуштено и духовито, одједном схватају да је то једна „шарена лажа“. Тај сегмент је морао јасније да се види. Имамо три простора, три човјека, идентичан простор у коме живе, само се слике мијењају. Поставља се питање да ли људи који имају различите слике имају исту есететику према простору у којем ће да живе? О томе треба да размисле редитељ и глумци јер те супротности које се откривају до краја морају да се виде. Не могу да замјерим на завршетку представе са доцртавањем стварности и умјетности, у смислу да у умјетности не постоји савршено дјело, као што се у животу ниједно пријатељство не завршава, оно траје док трају пријатељи и надограђује се. Обрадовало ме што су на сцени била три врло озбиљна глумца који су се трудили да у сваком тренутку истрпе тај глумачки дио. На добром су путу да то, у потпуности, остваре. Глумачка подјела је добра.
Милица Макитан, ученица првог разреда Гимназије „Јован Дучић“ Требиње
Слика која испољава разлике ликова остала је недоречена, питање је на који начин су се оне испољиле тек након 30 година пријатељства. Монотонија је била због претјеране реторике и вербализације која је била агресивна према публици. Начин на које су дочаране све три улоге допринијеле су утиску.
Драган Копривица, редитељ
Интересантно је да је ово била и премијера представе, што говори о жестоком темпу које су требињски аматери издржали. Срећа је што је редитељ радио штрих, али ми се чини да је стао на половини или три четвртине пута, осјетило се да је могло бити и краће извођење. Гледали смо јаку класичну или психолошку драму, а публика је очајнички тражила комедију и жестоко аплаузима реаговала на неколика гафа. Публика је лијепо примила представу, али диван смијех, кад је био добар гаф, показао је да публика вапи за комедијом. Препоручујем редитељу да испоштује оно што тражи „глас народа“. Ови глумци и даље треба да раде заједно, с обзиром на осјећај за комично, гег, враћање лоптице. Овај глумачки трио и комедија био би ударна комбинација.
Јефимија От, глумица
Осјетила сам једну врсту, прије свега, међусобне љубави између глумаца, као и љубави према позоришту, што је суштина аматеризма. Осјетила се апсолутна редитељска посвећеност задатку и блага наклоност према домаћој публици, што би требало бити и суштина градског позоришта. Слажем се да би трабало радити комедију, али мислим да и људи из позоришта имају право да раде оно што они желе и што ће их испуњавати током проба, да узму залогај који, можда, неће моћи сажвакати, али ће се изборити и имати представу. И оно што је најважније, да им се пружи прилика да играју, да с представом путују и тако је надограђују. Ово је фестивал глумаца, па би, прије свега, требало глумцима аматерима указивати на грешке, да им се оне образложе, да их схвате и да се поправе, али их, исто тако, и похвалити и дати им вјетар у леђа. У односу на раније Фестивале фестивала, посљедњих година, по мени, недостаје дружења и контаката људи који долазе из свих крајева.
Слободан Вујовић, члан Умјетничког савјета
Редитеља представе бих замолио да задржи глумце који су играли у овој представи, да остану заједно и компактни. Ово је једна од најзрелијих режија Жељка Милошевића и позивам ансамбл да остану и даље заједно и буду јединствени.
Требињски ансамбл је на синоћњим разговорима захвалио и одао почаст недавно преминулом композитору Божидару Бобу Вучуру, који је годинама радио и добијао награде за музику у представама Градског позоришта Требиње.
