Александар Волић, водитељ разговора
По реакцијама и аплаузима публике, видјело се да је ансамбл из Тетова изабрао прави, значајан, актуелан текст јер присуствујемо повампирењу фашизма. Режија прати идеју - да без емоција нема глумачке истине. Препознат је текст са значајним драмским ситуацијама, које је требало ријешити и са млађим и са старијим дијелом ансамбла. Ансамбл из Пљаваља својом представом, ангажованом, реалистичком игром посвећеној бићу театра, доказују тезу Јeржија Гротовског, значајног иноватора глумачке игре, аутора „Сиромашног позоришта“ - да се једина обнова позоришта може очекивати од аматера.
Зоран Ђерић, театролог
Занимљива је игра јер су у питању глумци различитих генерација и интересантан је однос између њих. Сви су се понашали професионално, свако је знао своје мјесто, улогу и није било грешака. Представа је имала лијеп ритам. Од почетка је ишла тим ритмом према финалу, који је био као крик, послије ситуације када дјеца страдају у гасној комори. Избјегнути су реалистички ефекти, само се говори како људи нестају, како одлазе у гасне коморе и остављају мјеста за друге који долазе. То је један тренутак који је довољан да покаже шта се од њих ради. Ова представа је необична за аматере, али је снажна и своје квалитете показује од почетка до краја. Сви глумци дају све од себе, од најмлађих који играју спонтано без видљиве треме, до глумаца у главним улогама. Честитам цијелом ансамблу!
Милован Здравковић, театролог
Успјех театра је када изазове емпатију и када се пређе рампа, а аматери из Македоније су то урадили. Ово је озбиљна тема, нема је у професионалном позоришту. Ансамбл из Тетова је храбар, свака им част, успјели су да публику увуку у тему. Освјетлили су универзалне вриједности и зато им желим да иду само напријед!
Брано Дурсун, члан Умјетничког савјета Фестивала фестивала
Имао сам двоструко осјећање, прво сам пресрећан што сам видио право позориште, а с друге стране, представа је у мени побудила размишљање у ком времену живимо, у том повампиреном фашизму и нетолеранцији, односно тешким временима. Такво размишњање ми је побудило једну нелагоду, а што се тиче поставке, позоришта, представе - све је фантастично. Ово је, стварно, право позориште и не знам да ли би професионалци са оволико љубави и дара одиграли тај комад. Били су веома прецизни и показали задовољство у себи што нама ово доносе на сцену. Сви елементи позоришта су испуњени, а улоге одигране врло прецизно. Честитам од срца и желим им пуно успјеха!
Трајче Кацаров, драмски писац
Ови људи су показали сценском игром како се гради, како настаје човјек. Увијек остаје оно што је у човјеку доброта, љубав, срце..., све је остало на кратке стазе. Публика кад иде у позориште „иде на посао“, а вечерас је била дио позоришта, дио сцене, што су артикулисали аплаузом. Овакав искрен аплауз показује да је оставила „срце на терену“. Публика је активни учесник без које нема позоришта.
Лука Кецман, театролог
Ово су веома тешке приче која су, углавном, у оригиналима, испричане из угла дјетета. Приступ аматера из Македоније је мало обрнут, та дјечија прича је помало, ипак, отишла у други план, у односу на проблеме који имају одрасли. Врло свјесно су то урадили, кореспондирајући са временом у коме живимо. Питање је цијелог свијета да ли поново нестаје човјек, а да не зна зашто. Иронија је да неко ко се презива Вајсман (бијели човјек) је црн у души, а да он не зна одакле је то црнило, које се само једног дана родило. Мала реминисценција, повратак на 30. годину, гдје видимо моменат када су се они упознали и видимо правог Вајсмана, битан је за даљи ток представе, јер је то пут када смо сазнали како се претвара у своју супротвност, у човјека звијер који завршава иза, симболички, решетака или жица, односно затворен је и физички и у души. Морам да констатујем да је за мене крај представе био крик „Бруно“, ту је први пут завјеса истински пала, јер се криком ироније живота све срушило што човјек покушавао да створи. Када глумац дозволи да га срце и чиста емоција у потпуности понесу, може да оде у ону врсту патоса који има негативну ознаку и да дође до ситног реализма, који је котрапродуктиван на сцени. О томе се мора повести мало рачуна, иако је све што је приказано у глумачком смислу врло импресивно. Изненадила ме, заиста, игра малишана, који су, без иједне трунке потребе да играју тај лик, играли себе у датим околноностима потпуно опуштено, у чему се састојала сва љепота њихове игре. Очигледно имају урођену природност. Честитам ансамблу из Тетова!
Драган Копривица, редитељ
Нисам чуо никад овакав аплауз, а сваке године сам на Фестивалу фестивала. Овај аплауз много говори. Видјели смо нешто што бих жанровски окарактарисао као „лирски театар Чехов“, који ми је заблистао вечерас у представи. Дјеца су ме фасцинирала, а питам се шта ће бити Никола Стојановски за двадесет година. Хвала редитељу што нас је спасио од досадних режија. Нису ми дозволили да трепнем. Узео је филмску технику кадрирања и бриљантно сјечење сцена. Свиђају ми се само представе у којима изгубим представу о времену, а то се вечерас догодило!
