Александар Волић, водитељ разговора
„Драги уметници“ је комедија, кратка шала у једном чину, једночинка са трилер завршетком. Писац Леонид Зoрин у овом дјелу описује наличје позоришног ансамбла, који поред љепоте извођења играња, премијерских наступа, сјаја, овација и аплауза - показује и тамнију страну процеса рада у позоришту. Имамо нарцисоидног редитеља и све чиме се бави да би настала представа. Апсурдно је то што се режисер најмање бави умјетношћу у односу на друге чланове. Његова борба је „донкихотовска“, попут борбе са вјетрењачама, он је принуђен да балансира између различитих центара моћи и различитих погледа на свијет. Ту је и вриједна секретарица, која је, као и увијек, недовољно цијењена и поштована. Ту је и писац драматург, који је потрошио неколико година како би написао дјело и њему је нормално да прихвати све понуђено, како би његов текст био постављен на сцену и доживио излазак пред публику. То је суштина редитељске концепције представе . Мислим да је скопска представа Театра „Чекори“ више означавала ћаскање о позоришту, о неким темама које нису толико релевантне за сам процес стварања и инсценације представе. Редитељка је узела двије једночинке, азербејџанског писца и једног америчког аутора који није наведен у програму, јер глумци који у њој играју нису могли да допутују у Требиње, на 66. Фестивал фестивала. Мизансцен - фронтална позиција секретарице за писаћим столом онемогују драмски конфликт јер екран компјутера заклања њено лице, њен однос према редитељу и осталим актерима. Она у одређеним тренуцима има много могућности да негодује и протествује, а тек пред само финале се супротставља редитељу јер зна шта ће се десити, да ће бити трагично, пошто редитељ не зна да се савлада и убија глумца. Представа мора имати, поред осталог, догађај, причу и драмски сукоб. Рад на представи траје и послије фестивала, увијек се може нешто поправити, артикулисати, па и намаштати. Ансамблу из Сјеверне Македоније желим да трају са аплаузима успјеха.
Лука Кецман, театролог
Поздрављам Требиње и Фестивал фестивала, лијепо је почео. Током гледања представе се наметао одређен број питања, нешто је недостајало. Други дио представе, не знам зашто није ноћас игран, треба да одговори на одређена питања. Нека од њих су врло озбиљна, као питање са качкетима. Нимало то није наивна прича, као ни лик секретарице, која је алфа и омега, „компјутер“, који све сервисира унутар позоришне куће. Недостајало је да се види како то функционише иза кулиса, гдје се разоткрива позоришни свијет који ми не видимо. То што се дешава иза кулиса је интригантније од онога што се дешава на самој сцени. Негдје се очекивало да видимо интригу на релацији редитељ - писац - главни глумац. Непознат је аутор и текст, па на самом крају представе, иако је глумачки ансамбл лијепо реаговао, логички завршетак није у потпуности препознат. Интересује ме и поигравање свјетлом, свјетло се гаси, па се поново пали, па се гаси гдје је редитељски, управнички сто итд. Питање је - ли је то истраживање мајстора свјетла, односно намјерно или је посљедица услова у којима се представа игра.
Милован Здравковић, театролог
Честитам умјетницима што су храбро и надахнуто отворили Фестивал фестивала и што су открили једну страну позоришног живота. Представа је о позоришту, а открили су нешто што ми можда знамо, а можда не знамо. Они су то одиграли без икавке треме и отворили врата осталим аматерима да наставе тако.
Драган Копривица, редитељ
Ако се по јутру дан познаје, онда се по првој вечери препознаје и овај Фестивал фестивала. Ови млади људи су лијепо отворили Фестивал. Ова тема иза кулиса је провокативна и интересантна за позоришну публику. То некад потискује оно класично на сцени и показује другу страну медаље, која некада може бити и прва страна медаље. Што се тиче текста, мени се чини да је постојала стална опасност од премоћи тзв. литерарног театра, од преобиља текста, али да су се добро изборили са тим изазовом. Мислим да је редитељка намјерно настојала да првенствено буде ријеч о глумачкој представи, а да је режија само сјенчила нека сценска дешавања и била у функцији доказивања глумаца у њиховом ролама. То је, по мени, био и прави начин играња овог текста. Постојала је синхронија међу глумцима, што је плијенило, није било језичке баријере, било је и аплауза и смијеха у публици, што је најбољи доказ да је представа успјела. Показали су позоришну поетику драмског аматеризма из Сјеверне Македоније. Била је представа која, заиста, оставља јак дојам.
Здравко Шињори, глумац у представи „Пљусак“
Честитам организаторима на Фестивалу фестивала, а колегама глумцима из Сјеверне Македоније на извођењу. За аматерско позориште је потребна љубав, а они су показали љубав.
.jpg)
