Александар Волић, водитељ разговора
У овом комаду Николаја Кољаде све почива на баналностима, али код њега су баналности егзалтиране. Провинцијско позориште је парабола за људски живот и оне догађаје које показују одсуство смисла без позоришне игре. Сјајан је потез што је млади редитељ Моамер Касумовић, као даровити глумац, знао да постигне праву атмосферу на пробама јер је имао добру и креaтивну интеракцију са својим колегама из ансамбла. Препознајемо да је у означавању драмског конфликта Касумовић зналачки користио прецизне поступке у радњи и противрадњи протагониста и антагониста. Иновативно је да је успио да постигне у сценској игри глумаца ироничан отклон према ликовима у представи. У појединим драмским ситуацијама редитељ успјешно користи и персифлажу.
Рад на представи трајао је четири мјесеца, а успјешна глумачка подјела сналази се врло добро у Кољадиној драматургији. Представу отвара шармантни Јусуф Бајрам-спахић (Редитељ представе), потом увјерљиве Слађана Мердовић (глумица Ала) и Сања Ћировић (глумица, Алина пријатељица). Оне су са лакоћом одиграле огорчене, сломљене и напаћене душе које агресивно нападају младу, нову глумицу Нону, залијепивши јој надимак „Кокошка“ оптужујући је за неморал и раскринкавајући је. Дениза Халиловић (Нона „Кокошка“) има своју драму трпљења и њен крешендо је када почиње да пуца под оптужбама својих старијих колегиница. У једном тренутку, у крешенду, она завришти цијелом својом аутентичном патњом. Никада нисам доживио такав врисак на сцени! Фјодора, главног редитеља позоришта и администратора театра сигурно су тумачили Предраг Вукојевић и Владо Томовић. Они су у ситуацијама људске патње и бола, аутентично одиграли своју личну несрећу – пред самоубиством које се неће догодити.
Аматерска позоришта, да би дошла на Фестивал фестивала у Требињу, пролазе бројне селекције, и плаши сазнање неких позориштника да се аматеризам у неким срединама полако гаси. Да се то не би догађало, мора се кренути са радом на едукацији едукатора. Још од предшколских установа и нижих разреда основних школа. Потребно је наставити едукацију драмских педагога за све узрасте ученика. Мале средине имају проблем што им млади глумци одлазе на даље школовање, након завршетка средње школе.
Моамер Касумовић, глумац, редитељ представе „Кокошка“
Кољада је плодоносан писац који се бави суштином, дневним темама и нашим малим животима. Мислим да је избор његовог текста био савршен за наше позориште, како би испричали ту малу муку, коју ми сви глумци имамо, било аматерски или професионални. Кроз слику позоришта хтјели смо да донесемо причу о данашњем друштву у малим срединама. Ми волимо своје Бјелопољско позориште и јако смо срећни што смо заједно радили, а моје колеге глумци, и поред својих редовних послова, су пожртвовано радили на овом комаду. Мислим да се види један добро урађен посао. Оно што је било изазовно за нас је тај оклон, када смо ми у ствари ми. У цијелом процесу рада постављао сам се као неко ко није редитељ него колега глумац, да заједно након три мјесеца рада дођемо до финалног резултата. Ансамбл је прешао степеницу аматеризма, они разумију позоришни језик, ово је наш систем глуме који смо направили у Бијелом Пољу и видим да смо у томе успјели. Глумцима сам рекао да нисам редитељ већ њихов колега и ту сам да им покажем неке смјернице. Показало се да то разумију, да су то глумци који могу да раде и врло озбиљне представе. Били смо условљени неким стварима и у читању овог текста, па смо се водили тиме да је свака улога коју играју глумци - индивидуална трагедија и зато смо рушили тај четврти зид. Зато сам глумце окретао да публици говоре своје монологе и искажу трагедију, а из продукцијских разлога нисмо имали комшије, па је настао лик редитеља. Аматеризам као љубав према послу мора се његовати, сви ови људи раде из љубави, морамо се посветити више томе и привући младе људе да са нама раде и праве неке нове представе.
Драган Копривица, редитељ
Овај ансамбл Бјелопољског позоришта је златна генерација драмског аматеризма у Црној Гори, али ту се осјећа и маћехински однос културне Црне Горе, која одавно овом позоришту није обезбиједила статус који заслужује - професионални статус. Вечерас смо видјели да је то управо био такав ниво, уживали смо у једној моћној представи. Опет се десило да је ансамбл толико јак да је и, нехотично, режију ставио у други план. Моамер Касумовић је имао замисао да редитељски осјенчи овај театарски спектал, знајући да је алфа и омега глумац, од кога све почиње и на коме се све завршава. Као доказ снаге ове екипе су бриљантна Слађана Мердовић, Пеђа Вукојевић, награђивани глумци на Фестивалу фестивала и непоновљива Слађана Ћировић, протагониста вечери. Без ове двије глумице ансамбл не може овако функционисати, као и без свих осталих чланова екипе. Ово је понос аматеризма Црне Горе, и сви аматери који долазе у Бијело Поље долазе да нешто виде и науче од овог ансамбла. Гријех би био да се ова представа и убудуће не игра у Црној Гори и ван ње. Морам истаћи родитељску бригу локалне управе која подржава бјелопољске аматере. Овдје је само формално ријеч о аматерима, а они су професионалци. Приказана је феномална синхронизација, сјајна емпатија, феноменално уживљавање, гдје публика губи представа о времену, а само види угођај на сцени. Распоред улога се отвара као шпил карата, тачно се видјело коме која улога лежи и то је још једна од вриједности ове представе. Подјела улога је бриљантна.
Милован Здравковић, театролог
Ансамбл из Бијелог Поља диже љествице аматеризма, али их онда мора и прескочити. Све похвале, а што се тиче редитеља, ово је најоргиналнији редитељски поглед на представу „Кокошка“. Касумовић је у ово убацио Брехта, тај оклон. Глумци су све оправдали. Подржавам ово редитељско истраживање и дизање љествице.
Лука Кецман, театролог
Николај Кољада је изворно глумац и није чудо што се бави оваквим темама и причама. У његовом тексту постоје два свијета, свијет који се деси у стану, соби глумаца, а свијет иза су комшиница и младић који на основу буке, вике, галаме, дотрче, мислећи да ће десити нешто страшно, на шта глумци кажу да само пробају представу. Ту је судар два свијета, једног реалног, кога чине глумци, други реалан свијет су комшије, а онда се комшијама сервира да је то само фикција. То је та игра у игри, која је у овом случају пребачена кроз улогу редитеља, који би требао да интервенише у одређеним моментима. Тај дио ми је био крајње интересантан. Искрено, мислио сам да ће редитељ више да интервенише и да нам покаже да ту постоји тај дио игре у игри, да видимо када су они истински своји, не само када изађу и сруше четврти зид и директно се обраћају публици. На овај начин је показан зачаран круг из кога не може да се изађе у том свијету, како би рекао Андрић, „путника са лажним пасошима“. Аматери из Црне Горе су од почетка до краја играли у изузетном, фуриозном ритму. Мислим да су постојали одређени моменти када је то требало да падне, на онај начин како су то учинили на крају, када, заправо, осјетимо да оно мало душе излази из ликова које играју и када сви ти потрошени свијетови, који су се десили пред нама, кажу да оно што им је остало - то је то њихово. Са овом представом је направљен врло озбиљан глумачки искорак, нема слабог мјеста у представи и ансамблу из Црне Горе треба честитати.
Никола Булатовић, глумац
Хвала људима из Бијелог Поља на доброј представи. Допало ми се, било је момената када ми је нешто засметало, али је у глобалу јако добра. Хвала им што су показали да су добри глумци који раде добре представе и хвала Требињу, које из године у годину одржава Фестивал фестивала на високом нивоу. Бојим се да ће се све мање људи бити у аматеризму, јер то нису профитабилне организације, али је много важан, и ако се у наредном периоду не дозовемо, биће Фестивала фестивала, али све мање аматера на њему, односно људи који се одлучују да слободно вријеме проводе у позоришту.
